"Koliko ima do štaba, je li daleko?"

Franjo me pogleda žmirkajući vodnjikavim očima. "Polako, gospodine poručniče, stići ćemo."

"Kako vi prođoste na Tari kod Kaluđerskih Bara, i kako stigoste dovde?" upitah ja.

Franjo kao da je zaboravio da nam je pukovnik Mihailović pred rasturanje na Tari saopštio da smo opkoljeni od Nemaca.

"Prošli smo lepo. Oni seljaci iz Zaovina su nas lagali, a vodič nam je pobegao. Pukovnik nas je vodio po karti. Noću smo putovali, a danju smo se odmarali i hranili." Franjo je produžio da priča kako je bio u prethodnici i da je prvi stigao na Ravnu goru. "Smestili smo se u kolibama, a pukovnik je negde dan ranije otišao, naredivši nam da čekamo. Dva dana smo živeli u strahu da nikad više nećemo videti pukovnika, a onda nas ozari sunce. Dođe Draža veseo i razdragan: Junaci, ovde ćemo se smestiti, reče. I, eto, i vi ćete kroz pola sata videti gde smo se ulogorili."

Polako, nogu pred nogu, blago se spuštajući, išli smo kroz šumu. Odjednom kroz drveće ugledah krčevinu. Dve kolibe, od kojih jedna poluozidana. Donji deo od kamena, a gornji od tesane građe.

"Ovo je koliba Mihaila Damjanovića", pokaza Franjo. "U njoj su smešteni Draža i oficiri. Tu je "gornji štab", dodade Franjo, i tako saznadoh da su naziv "štab" iz Zaovina unapredili u "gornji štab", koji smo mi u međusobnom razgovoru kasnije nazivali "gornji dom".

Po nadležnosti, Franjo je izvestio potpukovnika Pavlovića, da bi me on posle toga prijavio Draži. Pavlović je bio niskog rasta, malo debeljuškast i proćelav. Već za onih nekoliko minuta dok sam mu se predstavljao, više puta je brisao oznojeno čelo. Video sam, kada je krenuo u prostoriju gde je bio pukovnik Mihailović, da Pavlović ima na nogama prekrasne čizme od crvenkastosmeđe kože.

Kada je posle nekoliko minuta otvorio vrata, pozva me:

"Gospodine poručniče, uđite!"

Iznenada osetih izvesnu tremu. Možda zbog službenog tona, a i zato što sam znao da sam dobio naređenje da dođemo na Suvobor, i sada se treba opravdati zašto smo toliko promašili Suvobor pa otišli na Rudnik. Sem toga, sigurno će me pitati za Živića.

Draža je sedteo za stolom na kome je bila karta sastavljena od nekoliko vojnih sekcija. Nagnut nad tom kartom, sračunato zauzet, nije me odmah pogledao. Dozvolio je da ja izgovorim celu rečenicu.

"Gospodine pukovniče, javljam se na raspoloženje pošto sam izvršio naređenje koje ste nam izdali na Tari."

Ne podigavši se, Draža izvadi lulu iz usta i odsutno pogleda na čaše i flašu sa rakijom, koje su stajale na kraju stola. Zatim mu lice postade odjednom strogo i oštrim glasom upita:

"Da li će biti baš tako? Ja sam naredio da idete pravo i u najvećoj tajnosti na Suvobor."

Mene podiđoše neki žmarci. Šta je sad ovo, pomislih. Srećom, nedoumica ne potraja dugo.

"Sećate li se, Martinoviću, vašeg ispada na Tari?" i nadalje oštrim glasom upita Draža.

Meni laknu.

"Gospodine pukovniče, tada sam bio revoltiran na poručnika Pažina", odgovorih.

"Ubuduće vodite računa", Draža me gotovo prekide, "jer neću dozvoliti nikakvu nedisciplinu. Inače, radiće vojni sud."

Očekivao sam nešto gore pa sa olakšanjem odsekoh:

"Razumem, gospodme pukovniče!"

Draža je izgledao kao malo rasejan, i ja, osetivši miris šljivovice, pomislih: "I on je, kao i Franja, pod gasom." Popravivši naočare, upita me:

"Šta će vam ta bradurina? Hoćete li da vam se vaške zalegu?"

"Gospodine pukovniče, molim vas da mi odobrite da nosim bradu jer sam se zarekao da ste neću brijati dok Nemce ne isteramo iz naše otadžbine ili dok ne poginem. To je moj zavet, a ja ću voditi računa da budem uredan."

Povukavši dva-tri dima iz lule, Draža reče kao za sebe: "Dobro, videćemo to docnije." Zatim je tražio da mu pričam šta sam radio ovih dvadesetak dana.

Počeo sam opšimo da pričam od proslave Đurđevdana na Kaluđerskim Barama sve do Rudnika. Ne zaboravih da kažem kako smo se Živić i ja raspitivali za njih i da smo, ne doznavši ništa, krenuli na Rudnik, misleći da su, možda tamo. Ispričao sam slučaj sa kaluđerima u manastiru Vraćevšnici. Setio sam se i da kažem da smo, pridržavajući se njegovog naređenja, izbegli borbu s Nemcima.

Draža je opet povukao nekoliko dimova, pa je više puta ponovio da sada ne bi trebalo voditi borbe.

"Moramo se organizovati", rekao je i ponovo me pogledao, a glas mu opet postade strog. "Mi smo ovde čuli da su na Rudniku vođene borbe."

Lutajući, i mi smo često slušali ovakve i druge glasove pa mu mirno odgovorih:

"Svašta se čuje, ali se malo šta vidi. Tako smo mi, gospodine pukovniče, čuli da Nemci idu na Rusiju i da je Molotov ubio Staljina, pa da je pozvao Nemce da tamo naprave reda."

Mihailović živnu i pokrenu se kao da će ustati, ali ostade da sedi. Opet protrlja naočare.

"Ko to priča?" upita.

Ja se trgoh, jer umalo da se ne izdadoh i ne pomenuh zarobljenog Nemca, ali mimo rekoh:

"Seljaci, najviše oni koji dolaze iz gradova."

Draža me još upita da nije na Rudniku vodila borbu grupa vojvode Mitra.

"Nismo naišli ni na kakvu grupu, niti smo čuli za borbe na Rudniku." U sebi pomislih, zar je moguće da se čulo za onih nekoliko ispaljenih metaka i jednog zarobljenog Hansa, pa zaključih da to nije moguće jer su i pitanja gospodina pukovnika potpuno neodređena.

Kao za sebe, Draža ponovi da ne treba voditi borbe i kao da se seti da sam i ja tu prisutan, naredi mi da pozovem potpukovnika Pavlovića, dodavši da ću od Pavlovića dobiti sva uputstva.

Dobivši dozvolu da se udaljim, izašao sam i, prolazeći kroz predsoblje, saopštih Pavloviću da ga poziva gospodin pukovnik Mihailović.

Izašao sam pred kuću gde su sedeli Zorkić i Vučković okruženi radoznalim oficirima. Bojao sam se da slučajno ne odaju šta se sve dešavalo s nama pa sam im se pridružio. Nisam hteo da govorim dok nisam čuo šta su sve do sada ispričali njih dvojica. Međutim, moj strah je bio bezrazložan, jer je njih dvojicu već dosta toga vezivalo sa mnom. Ispričao sam pred celom grupom šta sam razgovarao sa gospodinom pukovnikom, tako da sam Vučkoviću i Zorkiću dao do znanja da naš dogovor i dalje važi.

Počeo sam priču o odlasku Nemaca na Rusiju, kad me pozva potpukovnik Pavlović da mi izda uputstva. Uputili smo se prema jednom venjaku pored Mihailove kolibe. Tu je bio sto od tesane grade a oko njega klupe. Oko venjaka bilo je poređano dosta panjeva, od kojih su neki veliki služili i kao stolovi.

Oficiri koji su posle rata emigrirali u Ameriku, među kojima i moj klasni drug Jakša Đelević, ovaj prostor su u svojim napisima nazivali "zelenim salonom". Uskoro sam video da i ovaj venjak i šumski stolovi oko Mihailove kolibe, u kojoj se, kako reče Franjo, smestio "gornji štab", služe za sedeljke, na kojima se uz pijuckanje šljivovice, koje je uvek odnekud bilo, razvijaju razne strategijske misli, tj. razna nadmudrivanja, a najviše su služili da se igranjem karata ubije vreme. Samo ponekad pukovnik Mihailović je ovamo pozivao oficire na sastanke da bi izdao neka naređenja ili održao kakvu govoranciju o ratnoj situaciji i našoj ulozi u njoj.

Pavlović nije dozvolio drugim oficirima da se pridruže nama dvojici, upravo nije ih pozvao. Iako sam sve ispričao Draži, Pavlović se podrobno interesovao o Živićevoj i mojoj grupi. Morao sam sve ponoviti, a Pavlovića je posebno interesovala vest da je Molotov ubio Staljina i želeo je da zna od koga sam to mogao čuti. Nisam se dao zbuniti. Kada me je pitao za Živića, jednostavno sam skratio priču, rekavši da je sigurno otišao k ženi, za koju se nadao da je u njegovom selu Resniku kod Kragujevca.

Pavlović je prešao na izlaganje zadataka, a oni su, otprilike, bili ovi: svi moramo da se angažujemo u radu na organizaciji po selima i u gradovima; treba popisati sve podoficire i oficire, kako aktivne tako i rezervne, koji su izbegli zarobljavanje i kriju se kod svojih kuća; potrebno je organizovati službu obaveštavanja kako bismo mogli ovde mirno sedeti i raditi. Pavlović je govorio da već postoje dobre veze sa Beogradom i da je naša propaganda takva da se svugde priča o "šumskim", kako on nazva ovu grupu. Taj naziv sam tada prvi put čuo. Zastavši malo da bi postigao bolji efekat, Pavlović mi reče kako pukovnik Mihailović ima ovlašćenja i od kralja.

Nisam imao razloga da u to ne poverujem, ali sam se posle nekoliko dana uverio da stvari stoje drugačije. U trenutku kada je Pavlović rekao da Draža ima ovlašćenja i od kralja, usudio sam se da postavim pitanje:

"Hoće li uskoro biti borbe s Nemcima?"

Pavlović se malo zbunio i da bi dobio u vremenu, pozvao je narednika Gojka Ajvaza da donese rakije. Posle toga je upotrebio dosta reči da mi objasnim kako nas neće napustiti Saveznici i da još nije vreme za borbu.

"Mi se sada moramo zakonspirisati, jer bi nas svaka vojna akcija odala, a za organizaciju je potrebno da budemo stalno na jednom mestu. Treba veze pohvatati i treba se prvo u narodu učvrstiti. Mi se nismo predali i videćete kakav ugled u narodu uživamo."

Da bi se što pre izvukao, skrenuo je razgovor na moju bradu. Ta moja brada je uvek bila na nišanu, i to prema potrebi. Čas je bilo dobro što imam bradu, čas je nekome smetala. Nekoliko meseci kasnije, kada sam bio u svakom pogledu daleko od Ravne gore i kada sam obrijao tu bradu, baš oni kojima je smetala moja brada, uzeli su je za svoj simbol, ali ne kao znak žalosti za izgubljenom otadžbinom, već da bi izgledali strašnije kada su izvršavali razna nedela nad narodom.

Pavlović se priseti da nama trojici nije odredio mesto boravka i način ishrane, pa mi reče da se obratim kapetanu Uzelcu. Ima kraj "donjeg štaba" mala koliba u koju se možemo smestiti, reče nam Pavlović. Tako saznadoh da pored "gornjeg" postoji i "donji štab".

Ugledavši narednika Gojka Ajvaza kako nosi bocu rakije oficirima koji su sedeli podalje od venjaka, Pavlović ga pozva i naredi mu da zovne kapetana Uzelca.

Prilazeći, Uzelac pozdravi svojom kratkom čupavom rukom.

"Tarase", oslovi Pavlović intimno kapetana, "nahranite dobro poručnika i njegove ljude."

"Razumem, gospodine potpukovniče", odgovori Uzelac, ali u njegovom glasu bilo je dosta intimnosti a i držanje nije ličilo na "stav mirno", jer je stajao zadenuvši palac u džep na čakširama. Mastan džep je kazivao da Taras drži često ruke u džepovima. Okrenuo se kao lađa i pošao prema drugoj manjoj zgradi — vajatu.

"Možete biti slobodni, gospodme poručniče", reče mi Pavlović.

Digao sam se i oštro pozdravivši uz uobičajenu frazu:

"Razumem, gospodine potpukovniče", krenuh za Uzelcem.

Uzelac iz onog masnog džepa izvadi poveći ključ i pozva jednog žandarma koji je bio njegov magacioner. Otključavši vajat, prenese naređenje na žandarma, dodavši da nam da hrane za tri dana.

Ušao sam za žandarmom u vajat i dao znak Zorkiću i Vučkoviću da priđu. Vajat je bio krcat zemljanim i drvenim posudama punim sira i kajmaka, a na policama je bilo nekoliko velikih pečenih hlebova i proja.

Visile su tu i pršute i slanine. Tako nešto nisam odavno video. Hteo sam da zapitam odakle im sve to, ali se predomislih. Ako pitam, može mi dati manje, a dade li mi malo, bolje je da tražim još negoli da pitam odakle sve to.

Žandarm me je odmeravao kao da je ocenjivao koliko mogu pojesti i kao da je to množio u svojoj glavi sa tri čoveka pa još sa tri dana. Onda dohvati poveću proju, jedan zastrug sira i jedan kaiš slanine. Bio sam zadovoljan. Pogled mi se ipak zadrža na tepsijama koje su stajale na policama kao na počasnom mestu. U njima su bile gibanice. Videvši da gledam u gibanice, žandarm reče da je to za gospodu oficire iz "gornjeg štaba". Upitah a šta ćemo sledećih dana, na šta magacioner dodade vrećicu kukuruznog brašna i reče da mu dam jednu torbicu pa ću dobiti pasulja.

Rekoh Zorkiću da isprazni Vučkovićevu torbicu, koju potom napunismo pasuljem.

Prišao nam je Uzelac da vidi jesmo li podmireni i reče da mu se sutra javim da reguliše način ishrane. Nisam se obradovao kada je rekao da će nam davati novac. Imao sam loše iskustvo već do sada sa nabavkom hrane za novac. Gotovo da niko nije hteo da prima novac, jer, rekoše, više ništa ne vredi, pogotovo u ovoj planini.

Ispred Mihailove kolibe i vajata bila je tišina. Oficiri su se nekuda povukli. Bio je vedar majski dan, a podne prevalilo. Seo sam sa Zorkićem i Vučkovićem da ručamo i razgledao kuću koju je zaposeo pukovnik Mihailović. Video sam da Mihailova koliba ima gore tri prostorije. Kasnije sam saznao da je u početku dve prostorije zauzimao načelnik štaba Draže Mihailovića, tj. gornjeg štaba, te velike nepredate vojske, a jednu manju, u kojoj me je i primio, zauzimao je Draža. Tu je i spavao. Treću je zauzimao Benjamin za oficirsku kuhinju. Kasnije su donji deo zgrade, koji je delimično bio ukopan i služio za krupnu stoku, preuredili i tu smestili oficire, uglavnom samo zbog spavanja, jer su ceo dan bili na drugim poslovima, bilo da su se kartali ili da su išli na teren po zadacima.

Primetio sam da je u vajatu, kao vojrnčka "dušema", bio postavljen ležaj za kapetana Uzelca. To je bila intendantura.

Iza Mihailove kolibe, venjaka i vajata pružio se poveći šljivik. Cela ova krčevina mogla je imati oko dve stotine metara u dužinu i pedesetak u širinu. Uokolo svugde visoka i gusta stara bukova šuma. Malo podalje čulo se blejanje ovaca, pa sam ocenio da na oko 300 metara dalje u šumi ima još jedna koliba.

Preko krčevine vodio je naniže put, bolje reći, trag od kola na kojima su seljaci iz šume izvlačili drva za ogrev ili u sela izvozili seno za zimsku prehranu stoke. Posle ručka tim putem smo se uputili i mi da se smestimo u kolibu Ratka Tomovića, koju nam je odredio potpukovnik Pavlović i koja je bila oko 500 metara dalje.

Do kolibe, odakle smo čuli blejanje ovaca, trebalo je ići naviše. Baš tih dana pukovnik Mihailović je tu kolibu odredio za smeštaj, kako su govorili, radio-stanice. Uskoro ću videti kakva je to radio-stanica.

Zorkić, Vučković i ja išli smo bez reči. Kao da je svaki u glavi sređivao svoje misli. Vučković, mlad, zdrav i snažan vojnik, odrastao pored bugarske granice, i pored mnogih iskušenja njegovih predaka, bio je dovoljno patriota da ne napušta ovo naše društvo, ovu grupu koja se ovde, sudeći po svemu, okupila bez cilja. Nadao sam se da će mi pukovnik Mihailović već u prvom razgovoru nešto reći. Na Tari je obećao da ćemo dobiti dalja naredenja na Suvoboru. Pomislih, možda je on ostalima i izdao takva naredenja. Meni ije onako uzgred, više kao za sebe, rekao "da ne treba voditi borbe", a potpukovnik Pavlović mi je o tome održao čitavo predavanje.

Stigli smo do kolibe. U stvari, tu su bile, jedna pored druge, dve kolibe. Manja, nova sa podrumom, ali još nedovršena, tek što je ozidana i pokrivena. Podrum je bio namenjen za smeštaj ćumura dok ga domaćin ne proda na pijaci u gradu. Na stotinak metara ispod kolibe tekao je potok Grab.

Da smo išli prečicom, preko potoka koji je izvirao iz takozvane Mokre pećine, naišli bismo najpre na kolibu Srećka Tomovića, Ratkovog brata od strica, koji je bio bogat. Ta koliba je imala dva odeljenja a između njih je prostor sa ognjištem. Tu je bila smeštena podoficirska grupa za koju potpukovnik Pavlović reče "donji štab".

Kao da su nas očekivali, dočekaše nas radosno gotovo svi podoficiri. Bili su tu narednik-vodnik Božo Perović, narednici Mitar i Sava (Bosanci), Franjo Seničar, žandarmerijski narednik Đuro Stanković, žandarmerijski podnarednik Milutin Janković, žandarmerijski kaplar Blagoje Kovačević i još trojica žandarma, koji su nešto kasnije upućeni nekuda na terten.

Razlika između njihovog držanja i onih u "gornjem štabu" nije mogla ostati neprimećena. Docnije ću videti da na svako pojačanje grupe nisu svi gledali istim očima.

Odmah su nas ponudili duvanom, a to je bio visoki stepen dobrodošlice. Počela su naizmenična pitanja kako je ko prošao od rastanka na Tari.

Perović je bio ubeđen da su se jedva probili kroz nemački obruč. Prećutao sam da mi je Franjo rekao da nije bilo Nemaca i da su seljaci iz Zaovina sve izmislili. Perovićevo pričanje je bilo ubedljivo, tako da mi je bilo žao razuveriti ga.

Pored kolibe Srećka Tomovića bila su četiri plasta sena. Upitah Perovića možemo li koristiti seno za ležanje.

"Zašto to pitate, sada smo mi ovde gazde."

Tek tada mi pade u oči da kod koliba msmo videli nijednog seljaka ni čobamina. Upitah Perovića gde su čobani, a on mi odgovori da su svi sa stokom izbegli odmah po dolasku grupe. Govorili su da su Nemci predvideli stroge kazne za sve koji prikrivaju oružje.

"Neće to potrajati dugo", produžio je Perović. "Gospodin pukovnik je preduzeo mere i već su seljaci počeli da nam dolaze i donose hranu. Nas nazivaju 'šumski' i sve više nas poštuju. Kada im gospodin pukovnik govori, gutaju svaku njegovu reč."

Prva moja ravnogorska noć polako je padala. Oštar planinski vazduh spuštao se sa Suvobora i nas trojica pođosmo među plastove mirisnog sena da se odmorimo, prepustivši sutrašnjicu snovima.

Jutro je tek počelo da sviće. Osetih instinktivno da neko stoji izriad mene i probudih se u tom trenutku. Mahinalno dohvatih pištolj, kad se oglasi Franjo.

"Ne bojte se, gospodine poručniče. Ja samo posmatram vašu bradu, kosu i brkove."

"Nemojte se šaliti, naredniče", rekoh, "čovek bi mogao onako iza sna i da ubije."

Seničar je razvukao usta u neki neodređeni osmeh i izvadio kutiju sa duvanom pa počeo da zavija cigaru.

Video sam da ima nekte namere pa pričekah da se izjasm.

"Kako vam se sviđa gore?" upita me Franjo.

Pomislio sam da me provocira pa upitah:

"Gde gore?"

"Pa gore gde smo se sreli", i dodade: "Ima koliba, ima sira, a nađe se i po koja čobanica. Rat je, gospodine poručniče."

"Ne mislim sada o tim stvarima, gospodine naredniče". rekoh gotovo službeno.

"Nemojte tako. Promenićete i vi, kao i drugi, mišljenje. Tako je govorio i poručnik Pažin, a sada ide čak do Tometnog polja. Pešači više od dva sata do škole u selu."

"Da li si ti i noćas bio gore na obezbeđenju?"

On me pogleda kao da sam došao sa drugog sveta.

"Kakvo obezbeđenje? Noću imamo samo jedno stražarsko mesto pred kućom gde spava gospodin pukovnik kad je ovde."

Pogledah ga upitno, ali ne usudih se da ga pitam zar pukovnik Mihailović nije stalno na Ravnoj gori.

Franjo kao da oseti da je rekao previše, pa se vrati na staru temu.

Iz Srećkove kolibe se izvijao dim i, ne dovršivši razgovor, Franjo pođe, rekavši da treba spremiti kačamak.

Prošao je mesec i po, možda i koji dan više, od odlaska u rat i više od mesec dana kako tražim ima li negde ma kakve vojske koja bi nastavila da se bori. Ponovo sam u grupi pukovnika Mihailovića, i sam sebi postavih pitanje: Da li ću ovde ostvariti svoj cilj zbog kojeg i nisam otišao u zarobljeništvo, da li ću imati prilike da se borim protiv Nemaca? Frainjo me, očigledno, nagovara da se upustim u život i životarenje prema situaciji koja nam se pruža u planmi i po okolmm selima. Mnogima godi da se kite time kako se nisu predali Nemcima. Gospodin pukovnik reče, istina dosta nerazumljivo, da sada nije vreme za borbu. Inače, o borbi niko ni reči, ni o Nemcima, mada sam im pričao da idu na Rusiju. Ustao sam da bih prekinuo sva ova razmišljanja i krenuo da razgledam okolinu.

Koliba Ratka Tomovića gotovo da je bila na samoj ivici šume — Ravne gore, na kosi između potoka Graba i jednog malog potočića, koji mora da je izvirao negde blizu jer preko njega nismo prešli kad smo dolazili ovamo.

Sa ivice šume pružao se pogled na livade prema brdu Igrišta, koje je bilo načičkano kolibama. Dim se izvijao iz koliba beo i plavičast. Sve je to udaljeno od potoka Graba oko jedan kilometar, pa su se mogle videti ljudske prilike kako se vrzmaju oko kuća. Nisam znao da ću i sam kroz koji dan ići od kolibe do kolibe i moliti za hranu, da ću teško nalaziti po koji kilogram brašna i pasulja za ono malo novca koji ćemo dobiti za ishranu.

Gledajući prema potoku, čije se žuborenje u ovo rano jutro jasno čulo, pade mi na pamet da ovde napravimo branu i da se kupamo i peremo, što smo uskoro i ostvarili.

Probudio sam Zorkića i Vučkovića pa smo zajedno pošli da uređujemo našu kolibu. Kada smo se umorili, seli smo da doručkujemo ono što smo juče dobili od kapetana Uzelca.

Prvi doručak na Ravnoj gori mi je preseo. Tek što smo seli, naišao je naredrrik Gojko Ajvaz i saopštio mi naređenje potpukovnika Pavlovića da je Zorkić premešten u podoficirsku grupu i da ću ja dobiti dva vojnika. Zorkić, i ne sačekavši da ja nešto kažem, odmah se izjasni da želi da ostane isa mnom i sa Vučkovićem. Iako je taj premeštaj odvajao Zorkića od nas samo desetak metara, već prvi dan osetih da više ni najmanju stvar neću moći da rešavam samostalno. Potpao sam dobrovoljno pod komandu pukovnika Mihailovlća i sad moram slušati i izvršavati naređenja. Trebalo je otići kod Uzelca da regulišemo ishranu, kao što mi je rekao, pa sam iskoristio da od potpukovnika Pavlovića tražim da Zorkić ostane, ali on je to odbio, kao što je i ličnu Zorkićevu molbu odbio.

Već sam se navikao da žandarmerijskog kapetana Uzelca ili, kako su ga ovde svi zvali, Tarasa (on se na taj nadimak nije bunio), nađem uvek u naročitom stanju. Ovog puta, Uzelac je bio, kao uvek, malo pripit, a bilo bi bolje reći da nikad nije bio potpuno trezan. Ajvaz mi je pričao kako Taras ujutro, još u polusnu, pipa gde je čuturica sa rakijom pa, tek kad potegne, otvori oči.

Valjda se zato nije odmah ni setio zbog čega sam došao. Kad sam ga ja podsetio, počeo je nešto brojati a onda ode do onog istog sandučeta iz koga mi je dao platu u Mislovu, kada sam prvi put sreo grupu Draže Mihailovića. Otvorio je sanduče i pružio mi jednu novu papirnatu stotinarku. Pogleda me pa reče da je to za nas četvoricu (Vučković, dva vojnika i ja) za deset dana. Ja sam ga zabezeknuto gledao, a on, zaplićući jezikom, poče da mi objašnjava kako novaca nema, a usta sve više, svakome po dva i po dinara dnevno, treba stegnuti kaiš. Očajanje koje osetih što zavisim od njega izazva u meni tako duboko nezadovoljstvo da sam taj postupak jedva otrpeo. Kasnije sam proverio da li Draža Mihailović zna za ovo i dobio odgovor da je to njegovo naređenje.

Izišao sam bez pozdrava, pitajući se sve vreme zašto mu ne vratih i onih sto dinara. Svojim vojmcima nisam hteo objašnjavati kako sam prošao, a oni, videći me ljutitog, nisu me ni pitali. Ipak mi priđe Vučković, držeći jednu poveću i podeblju cigaru, bio je to duvan zavljen u novinaku hartiju, i upita me šta je bilo.

Ja mu ispričah da ceo dan treba da se hrani za dva i po dinara, a još pre ntego što ismo došli na Ravnu goru, tražili su nam za kilogram projinog brašna i po sedam dinara. Ovde će biti sigurno još i skuplje.

"Ma nemoj da brineš, gospodine poručniče, snaći ćemo se mi već nekako."

Pušio sam i razmišljao, a pušio je pored mene i Vučković. Kao da je znao o čemu razmišljam, opet je pomenuo da odemo u njegovo selo kod Zaječara. Nisam ništa odgovorio.

Dva vojnika, koja smo dobili umesto Zorkića, bili su Ličani. Jedan se zvao Dane, kao mnogi Ličani. Pričao nam je kako je jedva izbegao jer su se pojavile "ustaše" i Srbe odvode u zatvor. Ovaj naš Dane radio je kao nosač u Zagrebu pa je uspeo preko poznanika na železnici da izbegne najpre u Beograd. Na Ravnu goru je došao slučajno, doveo ga je jedan oficir koji se zatim vratio u Beograd.

Mislio sam o tome i nisam odgovarao Vučkoviću.

Kada sam se malo smirio, otišao sam u podoficirsku grupu da vidim kakvo je njihovo iskustvo sa ishranom. Iznenadio sam se kada sam saznao da podoficiri dobijaju po sedam dinara dnevno, gotovo tri puta više. Međutim, oni se nisu mnogo brinuli, pričali su priču koju sam već čuo od Franje Semčara. Čini mi se da snabdevanje uglavnom zavisi od toga kako se ko snade u okolini, prvo bližoj, po kolibama, pa onda u daljoj, po obližnjim selima.

U razgovoru sa podoficirima neko je napomenuo da je u kolibi iznad "gornjeg štaba" smeštena radio-stanica. Rešio sam da, čim se ukaže prilika, posetim vojnike na radio-stanici. Po naređenju potpukovnika Pavlovića, podoficiri su držali sve u tajnosti, a ovo o radio-stanici bio je deo priče o velikoj vojsci i ovlašćenjima koja ima gospodin pukovnik.

Ako bih hteo da dam pravu sliku onoga šta se tih dana radilo na Ravnoj gori, moglo bi ste to opisati ovako:

Da počnem od glave. Od naredna tri-četiri dana, pukovnik Mihailović je proveo u Struganiku dva dana.

Potpukovnik Pavlović ne napušta logor, već ide od jednog do drugog I samo razgovara.

Pred "gornjim štabom" stalno po neka grupa igra karte. Ako je prisutan i narednik Franjo, igra se obavezno u novac.

Major Palošević često ide u Gornji Milanovac, a njegovi oficiri Mešković i Ilić nešto izviđaju kod Veskovića koliba.

Pažin, kad se ukaže prilika, ide po zadatku u Tometno Polje kod učiteljice. Istina, posle nekoliko dana čuo sam da preko te učiteljice treba da Lenac pošalje pare.

Kapetan Reljić je imao najteže zaduženje, da po okolnim selima, rekao bih, agituje za hranu, jer to nije bilo prikupljanje namirmca, već nagovaranje ljudi da donose hranu na Ravnu goru za vojsku koja ne priznaje kapitulaciju i koju su sve češće nazivali "šumski".

Ovih nekoliko žandarma morali su pojedinačno ići do žandarmerijskih stanica, prvo u najbližoj okolini, a posle sve dalje, radi povezivanja i pridobijanja žandarma, pričajući im kako pukovnik, koga su često nazivali i generalom, ima ovlašćenja da ih stavi pod svoju komandu.

Pavlović je i mem obećavao da će me obrijati kako bih i ja pošao po selima, jer zadataka ima mnogo, a nas malo.

Da ponekad nije bilo polemika o krivclma za kapitulaciju i da se nije čula po koja vest o merama koje Nemci preduzimaju po gradovima, sve ovo ličilo bi na mimodopski život, kao posle kakvog manevra, pa se dokoni zabavljamo svaki za svoj groš. Da kažem i to, neko je imao groša, tj. novaca, dok neko nije imao gotovo ništa.

Vremena je bilo napretek. Letnji dani sve duži, pa su mnogi čak i javno govorili kako se ovako može živeti i duže vremena. Što je od dana kapitulacije vreme više proticalo, i naša hrabrost je sve više jenjavala. Ako bi se u ponekog i pojavila želja da se bori, pa ako bi glasno to rekao, ispao bi, kako se to kaže, bela vrana. Docnije bi to smetalo onima kojima se ovakav život na Ravnoj gori počeo sve više svidati. Takvi su postajali sve glasniji, jer je njihov mir time bio ugrožavan.

U "donjem štabu" razgovarao sam sa podoficirima o "ravnogorskoj radio-stanici". Oni kao da su očekivali da će im s te strane doći neki spas, govorili su o vestima Radio-Londona sasvim neodređeno, pa sam odlučio da što pre i sam čujem kakva je situacija. Pominjali su nekog studenta Sašu i hvalili ga kao velikog stručnjaka. Poznaje tehniku u prste, sem toga, po ceo dan kuca na nekom tasteru i hvata vezu. Ima svaki dan desetak stranica ispisanih nekim znakovima i brojevima.

Kada mi se pružila prilika, rekao sam potpukovniku Pavloviću da sam bio oficir za vezu i radista i kako bi bilo dobro kada bismo imali kakvu radio-stanicu. Pavlović je to prihvatio i rekao da treba odmah da pomognem Saši oko radio-stanice. Tako sam sa lakoćom dobio pristup u radio-stanicu, jer je, inače, bilo dozvoljeno samo uveče slušati vesti, i to nemačku radio-stanicu u Beogradu, koja je pozivala na red, svirala marševe i hvalila "nemački poredak" i nemačkog firera Adolfa Hitlera.

Od kolibe Ratka Tomovića do "gornjeg šteba" išlo se širokim tragom koji su usekla seoska kola, a odatle stazom do kolibe u kojoj je bio Saša sa "radio-stanicom".

Upoznao sam se sa Sašom, koji mi se predstavi kao student Teodorović. U razgovoru sam saznao da je radio-amater i da je pre rata živeo u Zemunu. Pričao mi je kako je imao nekoliko radio-korespondenata amatera u celoj Evropi, ali sada ni sa jednim od njih ne može vezu da uspostavi. Ja sam mu rekao da sam bio vezista i radista, ali se nisam bavio radio-amaterstvom, jer je Ministarstvo vojske to zabranilo vojnim licima. Odmah sam mu napomenuo da me je potpukovnik Pavlović poslao da mu pomognem.

Tako je počelo moje poznanstvo sa Sašom Teodorovićem, što mi je za sve vreme mog bavljenja na Ravnoj gori omogućilo da saznam šta je od onog što se priča istina, a šta je bilo na koji način izmišljeno. Teodoroviću sam rekao da sam mogao primati oko 80 Morzeovih znakova, ali da sada ne bih, verovatno, mogao ni šezdeset.

Dogovorili smo se da od nekog starog električnog zvonca pomoću obične džepne baterije i jednog elektromagneta napravimo zujalicu, pa da me on uvežba da brže primam znake i da se vežbam u kucanju.

Pored ovoga, bio je u Sašinoj kolibi i jedan neispravan motor za punjenje i pogon radio-stanice koja je u vojsci nosila naziv "2 C D T R" i bila predviđena za vezu sa višim štabovima jer je imala veliki domet. Ovo je trebalo popraviti, pa će moći da se iskoristi. Uskoro nam se pridružio i Svetozar Filipović, pitomac mornaričke podoficirske škole, pa smo nas trojica uvek imali dosta posla.

Pre rata proveo sam neko vreme na kursu u tvornicama "Signal" i "Gođevac", gde su se sastavljale radio-stanice i izrađivali neki delovi, kao što su razni nisko i visokofrekventni otpornici-kalemovi i razni blokovi-kondenzatori, pa sam preporučio Saši da od tih delova iz ove radio-stanice pokuša napraviti radio-stanicu sa većim dometom.

Filipović je bio mašnac, pa smo on i ja radili na motoru ne bismo li ga popravili. Nezgoda je bila u tome što smo imali sasvim malo benzina, pa smo retko proveravali naš posao. Ipak smo jednog dana uspeli, i motor je proradio.

Glavni posao tih prvih dana bio mi je ipak, izrada bazena za kupanje. Taj posao je u početku izazvao nevericu pa i pošalice na račun moje grupe, ali kada je brana bila izgrađena i kada smo dobili bazen od oko 20 metara dužine i oko 2 metra širinie, pa kada se već oko podne voda dovoljno zagrejala da se možemo kupati, morali smo napraviti redosled kada ko ima pravo da se kupa. Kupanje je bilo tako regulisano da su podoficiri i vojnici morali da se udalje dok se gospoda oficiri kupaju.

Ja sam se sporazumeo sa podoficirima i kupali smo se kad god nam se ukazala prilika. Tako smo brzo uspeli da se očistimo od vašiju, jer smo i rublje brže i lakše prali.

Jednom prilikom, kad sam se kupao sa Božom Perovićem, pohvalio mi se kako su on i Uzelac išli sa gospodinom pukovnikom u Struganik i kako su pred veče došli pred kuću vojvode Mišića. Kroz jedan prozor probijala se slaba svetlost pretrolejke. Pukovnik Mihailović se popeo uz nekoliko stepenica na malu terasu a onda tiho pokucao na vrata. Draža je nekoliko puta ponovio kucanje, a onda se čuo iz kuće ženski glas. Uskoro se otvoriše vrata i Draža se zagrli sa jednim muškarcem. "Tada nam Draža doviknu da sednemo malo dok on porazgovara u kući. Potrajalo je, možda, i dva sata kada se na vratima pojavi ženska prilika u dugoj haljini. Prijatnim glasom pozva nas da i mi uđemo."

Boža je opisivao vojvodinu kuću, koja se njemu posle onih dana mučnog potucanja učinila otmena i sjajno nameštena, zatim dobrotu stare vojvotkinje i naročito lepotu žene Aleksandra Mišića, domaćina s kojim se Draža onako bratski na vratima zagrlio. ' /

"Ulazeći u hodnik", pričao je Božo, "osetili smo miris duvana, ali i prave kafe. U prostranoj kuhinji seli smo za sto oko koga su bile pletente stolice. Meso se već peklo i mi osetismo još veću glad. Zastava 41. pešadijskog puka još je bila u futroli kada u kuhinju uđe Aleksandar Mišić, zagrli prvo mene, a onda i Uzelca. Pozva nas u onu sobu, koja je bila gostinska, pa zamoli pukovnika Dražu da dozvoli da se zastava razmota. Onda priđe zastavi, kleknu i poljubi jedan njen kraj. Mišić je bio uzbuđen i gotovo da je plakao kada reče: "Brate Dražo, moja kuća odsad je i tvoja, radi šta hoćeš?"

Te noći su svi prenoćili u Struganiku, u kući vojvode Mišića, pa su ostali još jedan dan jer ih gostoprimljivi domaćini nisu hteli pustiti. Božo je docnije svojoj priči dodavao još mnogo toga što se dogodilo i što se nije dogodilo, dok je naredniku Đuri Uzelcu najviše ostala u sećanju mlada kuvarica.^

Pitao sam kako to da se pukovruk Mihailović uputio pravo u Struganik. Dobio sam jednostavan odgovor, koji je, možda, bio i tačan. Pukovnik im je rekao da se družio sa Acom, kako je zvao Mišića, i da ga dobro poznaje, samo ako bude imao sreće da ga nađe. "

"Pa gde je sada zastava 41. puka?"

"Na sigurnom mestu", reče Božo, "a kako kaže pukovnik, doći će čas kada ćemo je razviti."

Tako su prolazili dani na Ravnoj gori. Uskoro se počelo pričati da dolazi i vojvodin sin Aleksandar Mišić. S tim pričama stigle su i neke anegdote iz njegova života. Sećam se da su pričali kako je Aca Mišić, još dok je bio aktivni konjički major, jednom prilikom pijan ujahao u kafanu "Kod konja" u Beogradu. Razume se da se to pričalo među nama kao poseban podvig i smelost, dok bi danas takav postupak bio okarakterisari kao siledžijsko ponašanje. Nije se toliko govorilo o Aleksandru Mišiću koliko o njegovom ocu, vojvodi.

Jednoga dana sve nas je pozvao pukovnik Mihailović. Mislili smo da će nam nešto važno saopštiti ili da se nešto dogodilo što nama nije bilo poznato. Potpukovnik Pavlović nas je postrojio u šljiviku nedaleko od Mihailove kolibe. Očekivali smo u stroju da se pojavi pukovnik. Kada je Draža prišao, Pavlović je komandovao "mirno" i strojevim korakom onako omalen i podebeo, u crvenim čizmama, oštro lupio petama i raportirao:

"Gospodine pukovniče, u stroju ima sedam oficira, sedam podoficira, četiri žandarma i šest vojnika."

Dok smo sedali, prebrojao sam nas i video da Dražu nije ubrojao i da je poručnik Pažin bio toga dana odsutan. Od vojnika dvojica nisu bila u ovoj grupi. To su bili Benjamin, koji je bio kuvar u "gornjem štabu", i njegov pomoćnik neki Jovo, koji je još jedini ostao od Paloševićevih vojmka.

Nije zgorega da ovde napomenem da je u nemačkom zarobljeništvu bilo oko 350.000 oficira, podoficira i vojnika, dok su ostali izbegli zarobljavanje. A mi smo, eto, znali da postoji ova grupa, koju je pukovnik Mihailović u početku nazvao nepredatim delom vojske, od svega 25, oficira, podoficira i vojnika.

Nas dvadeset četvorica posedali smo u polukrug koji je zatvarao dvadeset peti i glavni pripadnik ove grupe, pukovnik Dragoljub-Draža Mihailović, a odsutan je bio njegov ađutant poručniki Pažin.

Počeo je svojim pomalo prozuklim glasom:

"Gospodo oficiri, podoficiri i vojnici!"

Ovog puta je izostavio junaci. Konačno, od rata je prošlo više od mesec, skoro dva meseca i, ležeći ovde na Ravnoj gori, valjda smo i za Dražu prestali da budemo junaci.

Produžio je da govori kako nas je okupio da bi nas upoznao sa našim zadacima. Govorio nam je o organizaciji vojske i ostalih snaga po gradovima, da jednoga dana, kada naši saveznici Englezi i Amerikanci (mada Amerika još nije bila stupila u rat protiv Nemačke) iscrpu i zgaze Nemce, i mi krenemo sa naših planina da Nemcima zadamo odlučni udarac.

Zatim je sve to nekako povezao sa vojvodom Mišićem i održao nam pravo predavanje o suvoborskoj i kolubarskoj bici.

Ipak se najviše zadržao na liku vojvode Živojina Mišića, tog velikana iz ratova koje je Srbija vodila za svoju slobodu protiv Bugara i Turaka, a naročito protiv Austro-Ugarske. Kada je počeo govoriti o vojvodi Mišiću, koji je taj najviši čin i zvanje dobio baš zbog svojih zasluga ovde na Suvoboru i dole na Kolubari, gotovo da nas je na noge podigao. Nije mu izmaklo da je postigao dobar efekat tim isticanjem velikog vojnika i rodoljuba vojvode Mišića, pa je prešao na glavno, da nam saopšti da će kroz koji dan doći Aleksandar Mišić, sin slavriog vojvode, da nas poseti ovde na Ravnoj gori. Dodao je još da, zahvaljujući ugledu porodice Mišić, i mi ovde imamo podršku u narodu i možemo da radimo na velikim zadacima koji nas očekuju.

Pukovnik Mihailović je zatim otpustio vojnike i podoficire da bi sa oficirima nastavio razgovor. Odjednom je napustio temu o vojvodi Mišiću i počeo da nam drži pridiku o našem ponašanju. Nije nam toliko branio da napuštamo kolibe, ali je zahtevao da prema seljacima, koji nas ovde drže i hrane, budemo pristojni, što je bilo kao neki uvod u prekore za to što neki ne izvršavaju zadatke. Tražio je da dobro otvorimo oči i uši jer će neprijatelj svuda imati svoje agente. Kada je počeo govoriti da svi moramo ići na teren, u sela i gradove da organizujemo našu vojsku, mislio sam da je s mojom bradom gotovo.

Uvukao sam malo glavu i vrat među ramena i ćutao, čekajući da pomene moje ime, ali Draža je pričao dalje. U selima i gradovima ima puno oficira i podoficira. Njih treba povezati. Svi oni, kao i mi, položili su zakletvu kralju i otadžbini i moraju izvršavati naređenja.

Ima i starih ratnika. I njih treba hitno pridobiti za nas, jer oni imaju veliki ugled i uticaj u sredini u kojoj žive.

Važno je da i sve seoske kmetove i opstinške organe pridobijemo da rade za nas i da nas o svemu izveštavaju. Naročito u onim mestima gde ima žandarmerijskih stanica, koje, takođe, treba privoleti da rade za nas. Draža je, otprilike, tako govorio, naglašavajući da je preduzeo mere da se poveže i sa Beogradom, na osnovu čega se dobijao utisak da je "naš pukovnik" glavni i jedini organizator. Slušajući ga na ovom i na drugim sastancima, uvek sam očekivao da će na kraju reći da sve ovo treba da radimo kako bismo počeli borbu protiv Nemaca, ali baš to je uvek izostalo. Posle takvih sastanaka osećao sam se uvek nelagodno. Gotovo da nikad nije zaboravio da istakne da se svima koji odlaze na teren zabranjuje ma kakva akcija protiv Nemaca, jer za to još nije vreme. To su uvek govorili i Pavlović i Palošević, koji su, takođe, ponekad održavali s nama zborove i držali nam predavanja. Izostajalo je objašnjenje, ako nije vreme, da li će i kada će biti. Obični ljudi, seljaci, takode su nam postavljali takva pitanja, činilo mi se da nisu spremni da hrane nekakvu naoružanu grupu koja se po njihovim kolibama samo krije i čuva svoju glavu.

Osećao sam da sam se za onih nekoliko dana dok sam pravio bazen na potoku Grabu, odvojio od ostalih oficira i da nisam u toku svega što se na Ravnoj gori radi, pa sam rešio da se uključim u život oficirske grupe, ako ne kao igrač preferansa, bar kao kibicer, jer su se, izgleda, baš tom prilikom vodili važni razgovori. Po prirodi, nisam bio sklon da postavljam pitanja i kada sam ponekad upitao potporučnika Meškovića kuda se sprema ili Pažina šta ima novo, ostajao sam bez pravog odgovora.

Imao sam od toga i druge koristi, jer su oficiri ponekad dobijali sledovanja za koja u Ratkovoj kolibi nismo znali. Ovako sam ipak dobio po koju kutiju cigareta legalno, a kada sam se sprijateljio sa Gojkom Ajvazom, dobijao sam i nelegalno. I moji vojnici su tako ponekad pušili bolji duvan, jer sam s njima gotovo sve delio.

Ovog puta, a i inače posle takvih razgovora na kojima je govorio samo pukovnik, a mi slušali, Mihailović je odmah krenuo u Struganik. Do ispod Babine Glave pratio ga je narednik Franjo Seničar, a dalje, preko Planinice, dvojica žandarma, od kojih je jedan u civilnom odelu išao pedesetak metara napred. Tako je uvek bilo kada bi išao u Struganik, pričali su mi i Franjo i Zorkić, a i moji vojnici, jer je ponekad uzimao i njih u pratnju. Docnije se moglo čuti kako je Draža, koga su tada počeli zvati i "Čiča", umeo da se u seljačkom odelu iskrade sa Ravne gore i da ode u Struganik, gde bi ostajao po dva i tri dana.

Potpukovnik Pavlović, pošto je komandovao "mirno" za Dražin odlazak, dao je i oficirima "voljno". Meni je prišao i rekao mi da je pukovnik naredio da se i ja angažujem oko radio-stanice, jer nam je ona važna. Počeo mi je objašnjavati kako smo bez veze kao ruka odsečena od tela. Moramo što pre uhvatiti vezu sa Londonom. Kao da je osetio da se istrčao, dodao je da nam treba stalna i direktna veza, jer sve ovo do sada nije ništa. Nisam znao šta je to "ovo do sada", ali nisam smeo ni da pitam. Uostalom, tada sam bio zadovoljan da se prekori "da neki ne rade, tj. ne izvršavaju zadatke" ne odnose direktno na mene. Pogladio sam zadovoljno svoju bradu i rekoh glasno:

"E, nećeš ti dole dok Nemce ne obrijemo."

Pavlović se nasmeja i reče:

"Ti si se zaljubio u svoju bradu."

"Nisam, gospodine potpukovniče, ali zavet je zavet, i ja ću ga izvršiti ili poginuti."

Prišao sam drugim oficirima. Ilić, Mešković i Reljić spremali su partiju preferansa. Reljić me sa posebnim naglaskom upita hoću li, možda, i ja igrati. Setio sam se kako sam u prvom svom garnizonu muku mučio sa svojih pet klasnih drugova što nisam imao smisla za to da s njima svako veče kartam i pijem. Trebalo je dosta vremena da se naviknu da im mogu biti drug ako i ne igram svako veče preferans.

Dokon život na Ravnoj gori imao je slične probleme. Zato sam u sebi pomislio da bi trebalo, možda, koji put i zaigrati, da ne bih ispao bela vrana.

Uto je pored grupe naišao poručnik Pažin. Veselo je prošao pored nas prema venjaku gde je Pavlović srkao kafu ječmenicu. Pažin je nosio dva paketa u veličini kutija od cipela, ali zapečaćena. Mešković je ostavio karte i protrljao ruke. Malo docnije Ilić je nepažnjom izgubio jer je odigrao pogrešnu kartu. Ja sam video da se nešto desilo što meni nije bilo poznato.

To što mi tada nije bilo poznato, saznao sam već sutradan kada su određeni oficiri i podoficiri koji će ići u nabavku jaganjaca, sira i kajmaka za veliki ručak koji se pripremao za doček Ace Mišića.

Gojko Ajvaz, koji je radio kod kapetana Uzelca i bio blagajnik, rekao mi je jednom prilikom da je Lenac poslao 2,500.000 dinara. To sam rekao i novembra 1941. godine, kada sam u Užicu razgovarao sa Vladimirom Dedijerom, o čemu je pisala i užička "Borba".

Da li je ta suma bila tolika? Sigumo je bila veća, jer pred nama su u ovakvim slučajevima uvek skrivali pravo stanje da ne bismo tražili povećanje za ishranu.

Ovog puta bila je reč o dočeku Aleksandra Mišića, pa se nije štedelo. I moji vojnici su se radovali svetkovini koja se spremala, a govorilo se da ćemo tom prilikom proslaviti mesec dana boravka na Ravnoj gori, od dana kada je pukovnik Mihailović ostao tu u Srbiji da bi organizovao i pripremio ... šta, to će se uskoro videti. Za proslavu biće pečenja, rakije i duvana, jer su ona dva i po dinara dnevno po čoveku dovela do toga da se u mojoj grupi uveče pre spavanja pričalo o hrani. Bila je to večita tema svih onih koji su u ratu gladovali i priželjkivali da pojedu nešto dobro.

U ovoj izuzetnoj akciji nabavke jaganjaca učestvovali su i moji vojnici, Vučković i Dane, koji su znali šta je dobra ovca i dobro jagnje, mada ovde na Suvoboru i nije bilo slabih. U ovo doba godine, bilo je to negde oko 9. juna, možda dan ranije ili dan kasnije, moglo se već naći po neko dobro jagnje. A bilo je i ovaca jalovica, kako je govorio Vučković, i one su dobre za ražanj.

Priključio sam se Franji, misleći da on u tome ima iskustva, pa ako ne za jagnje, ono bar da se gore na planini počastimo.

Sedeli smo uveče u "donjem štabu", gde sam navratio da se snabdem bar sa malo duvana, jer su ga podoficiri još redovno dobijali, a moja vojnička grupa samo s prilike na priliku. Sedeli smo oko ognjišta i razgovarali. Franjo je pričao kako je dva dana proveo sa Pažinom u Tometnom Polju pa ga je onda Pažin pustio da ide do koliba pod Riorom. Tamo u jednoj kolibi ima lepa mlada čobanica, sama sa majkom, bez muške glave. Kao i uvek pod gasom, polupijan, hvalio se kako će uspeti kod te čobanice. Drugi podoficiri su ga dirali, govoreći mu da je baš "slika i prilika", "veliki zavodnik", a jedan od najozbiljnijih, narednik-vodnik Sava, reče mu:

"Okani se ti, Seničaru, tog posla, rat je, i ne priliči nam da to ovde gore radimo. Nisu ove seljanke i čobanace ono što ti misliš."

Seničar se uozbiljio pa je počeo i pretiti. Iznenadio sam se da su ostali pred Franjom osećali nekakav strah, iako je on po činu bio mladi od nekoliko njih. Umirivali su ga i gotovo molili da se ne ljuti. Da bih prekinuo svađu, rekao sam Seničaru da bih i ja sutra pošao s njim.

Sutradan sam poveo i Vučkovića, pa krenusmo u planinu. Seničar je prvo svratio kod kapetana Uzelca i od Ajvaza dobio punu čuturicu.

Pešačili smo istim putem kojim sam pre nekoliko dana došao do ispod Babine Glave. Tu mi Seničar pokaza u daljini dve lepe male kolibe, rekavši da je tamo baza poručnika Ilića i potporučnika Meškovića. Nije me interesovalo mnogo koja je čija baza, ali me je stalno kopkalo da doznam zašto Seničar ima izvestan privilegovan položaj na Ravnoj gori, bolje rečeno kod Draže Mihailovića. Video sam to još za vreme puta od Mislova do Tare, naročito u Zaovinama. Ni tada a ni posle nisam to otkrio. Njegov nametljiv stav i podilaženje, kao i ljubav prema alkoholu, nisu mogli biti jedini razlog da ga Draža odabere kao najintimnijeg druga.

Pitao sam ga u zgodnom trenutku:

"Kako ti, Seničaru, smeš sa pukovnikom da se tako šališ i tako razgovaraš kao da ste bliski rođaci?"

"Pa i jesmo", nasmeja se Franjo, ali ne reče kakvi. Onda se uozbilji i dodade: "Ja sam jedini mornar među nama."

Ako bismo išli tom linijom, onda bi maltene gotovo svaki od nas bio jedini. Ja sam bio jedini vezista, Palošević jedini major, Reljić jedini artiljerac i tako dalje. Bilo nas je dosta koji bismo mogli zauzeti poziciju jedinog, jer nas tada nije bilo mnogo pa to i nije bilo tako teško.

Kada sam ga upitao šta on sa pukovnikom razgovara, neočekivano je odmah odgovorio da Draža voli da priča događaje iz svog privatnog života i da to priča samo njemu. Taj privatni život, ako je zaista o tome pričao, ostao je neotkriven, što se tiče Franje, jer on o tome nikad nijednu reč nije izustio. Ako se nešto i doznalo, bilo je to lično od Draže ili su to bila, najčešće, prepričavanja kojima se pravi izvor nije znao.

Kada smo posle jedno dva sata hoda došli do koliba pod Riorom, čobani su već izveli stada na pasu. Majka "Franjine" čobanice gledala nas je pomalo uplašeno i sa snebivanjem. Zaključih, nije ovo nikakva Franjina čobanica. Kad on potegne, ove sirote, da ga se reše, daju sira, proje, kajmaka i mleka, bojeći se da sam sve ne uzme i moleći boga da ne dolazi često. A on, naliven rakijom, i ne vidi kako one jedva čekaju neku svoju mušku glavu da ih, ako ustreba, zaštiti. To se i dogodilo. Uskoro su po kolibama ostale samo starije žene, muškarci i deca.

Franjo je hteo da pokaže kako je ovde odomaćen pa je seo za trpezu. Žena nas ponudi te i mi primakosmo tronošce i sedosmo. Vučković se obrati Franji iznenada sa gospodine Franjo, a naša domaćica se malo lecnu. Zatražio je čuturu, a Seničar ga pogleda pa mu je pruži. Nikola malo otpi, a on se priseti da ponudi i mene. Ja odbih, rekavši da ne pijem, a ženi koja je sve to pratila, kao da laknu pa se užurba stavljajući zastrug sa sirom na trpezu. Donese zatim i mleka i proje i, ostavši skrušeno da stoji, čekala je šta će dalje biti.

Seničar je bio zadužen da kupi jagnje ili ovcu jalovicu, a Nikola da izabere i dotera u ravnogorski logor. Ja sam bio tek onako prisutan, ali ipak, kao najstariji po činu, osećao sam se odgovoran.

Franjo meni prepusti da upitam ima li za prodaju dobro jagnje.

"Nije mi ovde stado."

Kada ja rekoh da ćemo mi otići do stada, žena se poče izvlačiti da ne može bez domaćina. Ja se našalih:

"Pa dobro, ti idi u selo i zovi domaćina, a mi ćemo čuvati stado i čekati."

Posle dužeg nagovaranja ona, na kraju, pristade da nam proda jagnje. Ne sećam se koliko je Franjo platio, i kada smo pošli na pašu da ga izaberemo, pođe sa nama i majka. Uzalud ju je Semčar odgovarao da ona ne mora da ide, da će Vučković nzabrati dobro jagnje, ali ona se nije dala odgovoriti. Vučković, čija je majka takođe živela na selu, pogleda me ispod oka, ja se malo nasmesih i neprimetno mu rekoh da propade Franjina kombinacija.

Imao sam posle natezanja da Seničara nagovorim da se s nama vrati u logor, tim pre što je sve češće potezao iz svoje čuture. Jagnje je trebalo da prevali dosta, pa ga Nikola, koji je bio mlad i snažan, prebaci za vrat. I tako smo, uz blejanje jagnjeta, prolazili Ravnom gorom, zastajkujući ponekad da zavijemo cigaretu duvana.

Nismo bili među prvima koji su se vratili, ali je naše jagnje po izgledu bilo najbolje. Opet se oko Mihailove kolibe čulo blejanje, pa se činilo da ništa našim prisustvom na Ravnoj gori nije poremećeno.

Pa ipak ... Čulo se kao udaranje batova, jer je pored šljivika, između šume i Mihailove kolibe, pobijano kolje. Čak se i snažni poručnik Pažin raskoračio i sekirom nabijao stupce, a žandarmerijski kapetan Milojko Uzelac - Taras sekirom je šiljio kolje. Pripremao se du-gački sto kao za seoske svadbe. Bilo nas je 26, a po dužini stola kao da se pripremala gozba za pedesetak osoba. Tako je i bilo. Pored Mišića, trebalo je da dođu i n.eki gosti iz Beograda i dvadesetak uglednih domaćina iz okolnih sela.

Potpukovnik Pavlović nas je sve zaposlio. Obilazio nas je stalno i trudio se da bude intiman i duhovit. Kao da je nastojao da nadoknadi to što rnje sa Dražom od prvog dana, možda još iz brzog odreda, koji je, kako je ovde slušao, vodio teške borbe sa Nemcima kod Dervente.

Od "žestoke borbe koja je trajala oko pola sata", za koju sam na putu za Srbiju čuo i za koju su mi Živić, Zorkić, Vučković i Popović na Rudniku pričali da je bila obično pripucavanje, sada je već ispala žestoka borba koja je dva sata vođena sa nadmoćnim neprijateljem", kojoj se i Pavlović divio i žalio što u njoj nije učestvovao.

Za dva-tri dana, mislim da je to bilo oko 12. juna, trebalo je pripremiti sve i pozvati goste. Sa Mišićem će doći Draža, ili obrnuto, jer u ovoj igri nije se moglo uočiti ko je trenutno kome potreban. Činilo mi se da je Draži potreban autoritet vojvode, koji je mislio zadobiti preko Mišićevog sina. Napeto smo očekivali šta će biti kada slavlje počne. To će se čuti u govorima treznih i pijanih, koji su trajali celo junsko poslepodne, od ručka do večere.

Tajanstveni odlasci Mihailovića u Struganik, odlasci drugih oficira u sela i gradove, pozivanje i dolazak uglednijih seljaka iz okolnih sela i ova proslava stvorili su Draži autoritet, pa su mnogi, bez velikog razmišljanja, pristali da prihvate njegovu komandu, a mi, tj. vojska koja se nije predala, osećali smo to kao neku svoju moralnu privilegiju.

Evo kako je o tim danima pisao jedan od izbeglih Dražinih "prvoboraca", potporučnik Pavle Mešković, u "Knjizi o Draži", izdatoj u inostranstvu: "Život na Ravnoj gori u prvim danima bio je dosta jednoličan. Jedmo je Čičina duhovitost, kojom je umeo sve nas da zabavlja, unosila u tu monotoniju vedrinu i raspoloženje. Ali sa rastenjem naše populamosti i autoriteta, postalo je mnogo življe. Već oko deset sati pre podne Čiča bi morao početi sa primanjem naroda. Dolazili su seljaci radi saveta, na žalbu, a ponekad i radi običnog ogovaranja. Čiča je bio neobično strpljiv. Sa svakim je razgovarao, svakoga bi posavetovao, tako da je na Ravnoj gori uskoro proradio duhovni i agrarni sud. Svako je, međutim, želeo da razgovara sa Čičom, što je njega uistinu zamaralo. Ali on nije mogao nikoga da odbije, pa je radije trpeo i obavljao taj posao i dalje.

Mi, koji smo putovali po terenu, bili smo ubrzo rado primani od svih u narodu. Sa žandarmerijom smo za kratko vreme uspostavili vezu. Prvi su nam prišli žandarmi iz sela Brajića i stavili se pod Čičinu komandu, zatim oni iz Brežđa i Takova. Takođe nam je uskoro potom prišao i veći broj žaridarma iz Mionice, Gornjeg Milanovca i Valjeva. Od žandarmerijskih oficira prvi nam se pridružio kapetan Vučićević iz Valjeva. Time je naše obezbeđenje bilo osigurano. Onda se išlo dalje. Glas o nama ubrzo je dopro i do Beograda."

Sa raznih strana došlo je na svečanost pedesetak seljaka, mahom su to bili stariji ljudi, a videlo se da su mnogi već i preturili koji rat u mlađim danima. Svi smo bili angažovani, jer slavlje je bilo veliko i trebalo je dosta posla obaviti. Bilo je tu i žena koje su, dok su im muževi razgovarali sa oficirima, raspoređivale gibanice, sir, kajmak, proje, šta je koja donela. U jednom trenutku, kada sam ušao u vajat, video sam da je prepun svega, a nije nedostajalo ni rakije, koju je primao narednik Gojko i iz donetih sudova izlivao u bardak. Milojko Uzelac Taras naredi mi da od svih podoficira i vojnika pokupim čuturice da bi se napunile, dodavši da je ovo zadatak za mene, jer ne pijem pa je siguran da će sve na stolu biti pune.

Prolazeći ponovo pored "gornjeg štaba", naišao sam na grupu seljaka s kojima je razgovarao potpukovnik Pavlović. Upravo je pitao jednog starinu odakle je. Ovaj je znao činove i Pavlovića je oslovio po činu, upitavši:

"A gde je naš pukovnik?" "Doći će." Stari se malo iskašlja pa, potegavši dim iz neke jako stare lule domaće izrade, reče:

"Veinka sila Nemaca ode. Govori se da idu na Staljina i Rusiju. Šta vi kažete na to?"

Pavlović ste nekoliko puta premesti s noge na nogu, jer nije očekivao takvo pitanje. Moj Dane i žandarm odnesoše čuturice u vajat da ih napune, a Pavlović me zadrža kao da je očekivao da mu pomognem da odgovori.

"Pa vidiš", reče Pavlović, "i do nas dopiru takvi glasovi. Ako Nemci udare na Ruse, čekaćemo da vidimo šta će biti, pa ako krene zlo po Nemce, i mi ćemo nešto uraditi", rekao je otprilike Pavlović.

Seljak se ponovo nakašlja a jabučica mu zaigra:

"A hoće li biti borbe, potpukovmče?"

Ovog puta nisam morao pamtiti šta je odgovorio Pavlović, jer je on ponovio poznatu frazu:

"Još nije vreme."

Seljak izvadi duvankesu pa, istresavši lulu, okrete se i puneći lulu, nešto promrmlja. Čuo se žagor jer su i ostali reagovali, neki na pitanje, neki na odgovor. Razumedoh toliko da ove ljude jako žulji baš to da doznaju nešto o Nemcima, nešto o Rusima, a i o nama i, još više, o našim namerama.

Tog dana sam od jednog seljaka čuo i ovo: "Vi nam ovde sedite, a mi harač dajemo." Nisam mu mogao ništa određeno odgovoriti, baš kao ni Pavlović, koji je brisao znoj sa čela i objašnjavao neku opštu vojnu situaciju koju ni ja nisam razumeo, a kamoli ovi Suvoborci.

Gotovo da mu je laknulo kada su ga izvestili da ide gospodin pukovnik.

On pođe u susret grupi koja je dolazila kroz šumu Ravne gore odozgo od Babine Glave. Ja sam osetio da je onaj starac, upravo svojim pitanjem naoko naivnim, dirnuo u osinjak radoznalosti koja je bila kao vojna prethodnica što ispituje situaciju da bi se razvila glavnina za akciju. To je bio njihov način da ispitaju i odmere sve ono što njih pogađa, da bi se polako i odmereno opredelili i, još češće, da bi prećutali ili nedorekli sve što misle ili nameravaju uraditi. Ovakvim odgovorima njihova znatiželja nije bila ugašena.

Opet sam gledao Pavlovića kako ševrlja u crvenim čizmama i prilazi pukovniku koji je dolazio ogrnut planinskom pelerinom. u pratnji onižeg ali krupnog seljaka. Na nekoliko koraka iza njih dva žandarma, kao lično obezbeđenje. Iako je ovo bila "nepredata vojska", Draža je najviše voleo da ga obezbeđuju žandarmi.

Draža je primio raport od Pavlovića o redovnom stanju na Ravnoj gori. Potpukovnik nije raportirao koliko je ko izgubio na kartama, ni koju je kolibu ili selo ko obilazio, već samo da je stanje redovno. Draža ga ispravi: "ratno stanje", i to ponovi nekoliko puta, a Pavlović odstupi dva koraka u stranu. Krenuše svi prema Mihailovoj kolibi, a Draža, prolazeći pored seljaka, zastade i pozdravi:

"Pomoz' bog, domaćini!"

Seljaci odgovoriše dosta nesložno, jer neki produžiše: "bog ti pomogao, gospodine pukovniče", a neki dodadoše: "junače", a drugi samo: "bog ti pomogao". Da Pavlović nije rekao da "ide pukovnik", ni po čemu se ne bi moglo zaključiti da je ovaj čovek jakih obrva, s naočarima, ogrnut pelerinom koja je pomalo ličila na ćebe, pukovnik koji ima ambicije da bude glavni.

Do podneva je ostao još koji sat i Draža je, odloživši pelerinu u kolibi, izašao i seo pod venjak. Pavlović mu je doneo nekoliko pisama i, kako to već sleduje, kao načelnik "štaba" referisao.

Gojko Ajvaz s jednom seljankom donese na sto nasečene pršute, sira, kajmaka i proje. Pre nego što je sve to postavila, seljanka je prostrla na sto lep izvezen stolnjak.

Zatim je prišao i Taras sa lepom, kožom obloženom čuturicom i nazdravio, pruživši je Mišiću, koji je bio u seljačkom odelu.

"U zdravlje i za srećan dolazak našeg dragog gosta, majora Aleksandra Mišića!"

Mišić prihvati zdravicu, pririese čuturicu, podobro otpi i, pogledavši u Dražu, reče snažmm glasom da smo čuli i mi i seljaci koji su bili na oko petnaestak metara dalje u hladovini.

"Živeli naši ravnogorski sokolovi!"

"Živeli!" prihvatiše zdravicu prisutni.

Kapetan Uzelac glasno pozva Ajvaza, i baš kada ovaj priđe, desi se da Draža lupi pesnicom o sto i reče glasno:

"Majku mu mangupsku!"

Ajvaz se trže i, da je ne pridrža, šubara mu umalo ne pade s glave. I Taras se okrenu. Svi smo u trenutku pomislili da se to odnosi na Ajvaza koji je prišao, ali odmah se videlo da se to odnosi na nekoga ko je pisao pismo koje je Draža držao u rukama.

Mišić se naže da vidi šta je, a Draža, kao da shvati da je prenaglio, pruži pismo Pavloviću i reče mu nešto. Po odmahivanju rukom, na koji je način odgovorio Mišiću, moglo se zaključiti da se objašnjenje ostavlja za docnije i, da bi to potvrdio, Draža ponovo poteže za čuturicom. Brišući usta reče: "Uh, dobra prepečenica." Mišić prihvati i čuturicu i pohvalu pa dodade Tarasu, a ovaj Pavloviću. Kad Pavlović otpi, malo se strese i, umesto pohvale, pogleda oko sebe, vide mene i pozva me.

Nije ni stigao da mi izda naređenje, jer se umešao Aca Mišić. Skočio je od stola, prišao mi, i zagledajući me sa svih strana, zagrli me i ponudi da i ja popijem. Odbih piće, ali on navali? "Zar takav junak pa da ne pije." Gledao je u moju bradu i ja shvatih da me major Aca zbog te brade tako ceni, pa prihvatih čuturicu i otpih malo zaista dobre prepečenice. Pukovnika Mlhailovića raspoloži ovaj prizor pa se nasmeja i reče: "Pusti ga, Aco, on iz nekog sujeverja neće da se brije dok ne oteramo Nemce."

Mišić me još jedanput zagrli i prodrmusa.

Pavlović mi tada naredi da vidim kako se postavlja sto i da nađem poručnika Pažina i poručim mu da vodi računa kako bi prasci i jaganjci bili na vreme pečeni. Uz jedno "razumem" udaljio sam se, da bih posle za ručkom opet sedeo za stolom sa i drugim oficirima, ali kao predmet posebne Mišićeve pažnje, i ne samo njegove.

Sve je išlo kako treba. Pečenja su bila na vreme gotova a stolove su seljanke zastrle lanenim čaršavima.

Sto je bio u obliku trougla sa veoma dugačkim stra-nama. Gore, na čelu moglo je sesti desetak osoba, a duž svake strane još po dvadeseta'k.

Dole oko potoka i u šumi ču se žagor. Samo ponekad lagani lahor doneo bi miris pečenja sa ražnja i do Mi-hailove kolibe, a onda, kao da su se svi dogovorili, poče defile. Noseći pečene jaganjce i prasiće, podoficiri, žan-darmi i vojrdci, u društvu sa oficirima, prolazili su pored "gornjeg štaba", a Draža, Mišić, Pavlović, Uzelac i Palošević, koji im se takođe priključio, gledali su sladeći se.

Bio je to dobar uvod u slavlje koje se pripremalo. Mesec dana Ravne gore. Mesec dana kako sami gradimo svoju veličmu. Nismo se predali, nismo pobegli, nismo zarobljeni. Bili smo u slobodnim plamnama, i to je, eto, trebalo proslavrti.

Žandarmi su na sto postavili komade bukove kore, ranije isečene po Tarasovoj ideji a služili su umesto tanjira.

Kada je sve bilo gotovo i kada su svi seli za sto rasporedivši se, s jedne strane podoficiri, žandarmi i vojnici, a sa druge pozvani seljaci, Pavlović je izvestio pukovnika o stanju vojske.

Draža je ovog puta u pratnji Mišića, Paloševića i Uzelca, došao do čela trougla, a Pavlović je iznenada komandovao mirno. Draža stade uvrh stola i pozdravi po običaju sa "pomoz' bog" i u nekoliko reči, kao da se od nečeg opravdava, reče da ovaj ručak nije slavlje, jer smo u teskim i preteškim danima, nego obeležavanje proteklog vremena od mesec dana otkako smo se prihvatili velikog zadatka, koji je, kako reče, istorija postavila pred nas.

Draža je podigao uvis čuturicu prepečenice, potegao i, sedajući, dodao je Mišiću. Svi smo posedali i čuturice su išle iz ruke u ruku. Malo docnije, kada se rakija useli u glavu, i Draža, i Mišić, a i drugi, opet će govoriti, samo sve maglovitije, već, prema tome, kako na koga deluje rakija.

U trouglu pred nama bilo je i prasetine i jagnjetine, a i belog mrsa, i mogao sam birati. Znao sam da ima dosta i gibanica i svega što će se iz vajata izneti pred gospodina pukovnika.

U šumi, dalje od nas, bilo je još seljaka i njihovih žena. Oni su u hladovini vadili svoje bošče i pripremali se da pojedu ono što su doneli. Očekivali su da im pukovnik nešto kaže, ali to je izostalo. Posle će čuti od onih uglednijih, bolje reći, bogatijih, koji su sedeli s nama, šta se na Ravnoj gori govori. Istina, bila su među seljacima dvojica sa odlikovanjima, koji nisu izgledali baš tako bogati. Bili su to ratnici sa Solunskog fronta, i Draža je tražio da sednu bliže čelu stola.

Sedeo sam baš tamo gde je počmjao duži deo stola, a preko puta mene sedeo je Franjo Seničar. Da li je to bilo namešteno zato što smo nas dvojica imali brade, dok su svi ostali bili obrijani, ili zato što je Franjo, pomalo privilegovan kod Draže, bio raspoređen bliže. Počeo sam posmatrati kako izgledaju svi ovi ljudi oko mene i video da nikog ne more velike brige. Sva lica su bila vesela, jelo se i pilo, što je ovog dana bio osnovni posao. Za moje vojnike, koji su za ovih desetak-petnaest dana jeli vrlo oskudno, ovo je bila prilika da se ljudski omrse.

Video sam da ima i novih lica među nama. To su bili poručnik Neško Nedić i Voja Popović, kojeg su zvali "Diplomata".

Posmatrao sam, da ne bude suviše upadljivo, Mišića, koji je na licu imao duboku brazgotinu, tako da mu se gotovo uvek video jedan zlatan zub jer su mu usta bila malo iskrivljena. Govorilo se da je to od rane iz prvog svetskog rata, ali govorilo se, isto tako, da je u tuči to zaradio. Razume se, to sam čuo kasnije, a Palošević nam je pričao kakav je bekrija bio Aca.

Do Franje je sedeo jedan građanin. Nisam znao da je oficir sve dok ga poručnik Neško Nedić ne oslovi sa go-spodine kapetane. Ja mu nisam zapamtio ime, ali, prema dokumentaciji, mislim da je to bio žandarmerijski kapetan Vučićević iz Valjeva, koga su doveli na Ravnu goru Neško Nedić i Voja Popović, koji su se stalno vrzmali po terenu oko Valjeva.

Vreme je poodmaklo u jelu i piću i beznačajnom razgovoru, kada se podiže major Aca Mišić. Nije treznom bilo teško videti da ga je rakija već podobro uhvatila, ali mnogi su bili u istom stanju pa njegovo podizanje pozdraviše aplauzom.

"Braćo!" poče Aleksandar Mišić naslonivši se svom težiriom na sto. "Pre mesec dana u moju kuću, u kuću mog oca, vojvode Mišića, jedno veče, došao je gospodin pukovnik Draža Mihailović."

Produžio je da govori, otprilike, kako se obradovao svom starom drugu, i kada mu reče da je došao da u vojvodinoj kući sakrije zastavu 41. puka, koju će jednog dana razviti, kao da ga je sunce ogrejalo. I tako je Mišić hvalio Dražu desetak minuta i govorio kako je vojvodina kuća i njegova kuća, a onda je nama gotovo podviknuo:

"Vi, braćo ravnogorci, vi ćete odigrati istorijsku ulogu !"

Neko je viknuo: "Živeo major Mišić!" a onda se čulo otegnuto: "Živeo!"

Mišićeva zdravica kao da je bila podstrek i drugima.

Pukovnik Mihailović je ubrzano potezao dimove iz svoje lule, a onda otpi još jedan dobar gutljaj iz čuturice kao da hoće da ispere grlo, pa se malo promeškolji i ustade.

Počeo je polako. Skinuvši naočare, nesvesno ih je trljao, gledajući na sve nas kao da nas prebrojava, pa reče: "Nije nas mnogo, gospodo oficiri, podoficiri i vojnici." Zastade kao da se setio pa pozdravi i naše drage domaćine Suvoborce. Seljaci kao, da se malo isprsiše na ove reči, a Draža produži. Govorio je dugo o vojvodi Mišiću, o kome su ovi Suvoborci dosta znali, ali su uvek voleli da ponovo čuju o njemu koji je bio ponos srpske vojske. Decenije su prošle a Mišić je ostao da živi i da se pominje medu njima.

Govoreći o vojvodi, Draža kao da je osetio da je našao dodirnu tačku s ovim ljudima, bolje reći, da je privukao njihovu pažnju, pa je pomenuo kako je vojvoda podneo ostavku kada ga Vrhovna komanda nije htela poslušati, ali ostavka mu nije usvojena, već da je, za sreću srpske vojske, usvojen plan vojvode Mišića. Potom je slikovito pričao o tome kako su Svabe bežale od Kolubare i Suvobora preko Save i Drine.

Pre nego što je završio govor o vojvodi, pomenuo je gostoprimstvo na koje je sada naišao u vojvodinoj kući, zahvaljujući majoru Aci, koji ga je uputio u ove kolibe, gde već mesec dana radi na orgamzaciji i, kako je otprilike rekao, sada preuzima odgovornost za budućnost Srbije.

Iznenada, kao da ga je rakija nadahnula, Draža poče govoriti o izdaji, prešavši, da tako kažem, u zaletu preko proglašenja Nezavisne Države Hrvatske, pa se okomi na visoko vojno rukovodstvo i generale. Nazivao ih je raznim imenima, a najviše ih je grdio što su gledali kako će što pre stići do svojih žena, a o vojsci nisu vodili brigu.

Kako je iznenada počeo, tako je iznenada i prestao da ih grdi, a već sutradan će nam biti jasno zbog čega je Draža tako govorio. Još je kratko govorio žandarmerijski kapetan Vučićević, koji se samo hvalio koliko se žandarmerijskih stanica obavezalo da obezbeđuje Ravnu Goru.. Rekao je da će otići i u Beograd da i tamo to utrvrdi, da bismo nesmetano mogli raditi na Ravnoj gori.

Dok je on govorio, razmišljao sam o tome kako će postupiti žandarmi ako im Nemci narede da pođu u poteru za oružanom grupom. U onakvu poteru kao što su nas terali po Rudniku. Ne bih ja čekao da me ma ko čuva od Nemaca sem moje puške i brzih nogu.

U trenutku kada niko nije govorio, Pavlović mi glasno, da svi čuju, naredi da idem malo medu narod koji sedi u šumi i, sto je posebno naglasio, do radio-stanice da čujem vesti.

Pogledah ga i kada htedoh da ga upitam do koje radio-stamce, shvatih da to ne smem pitati, jer je ta radio-stanica već davno izmišljena pa je sastavni deo našeg autoriteta na Ravnoj gori.

Pošao sam i više se nisam ni vraćao, da ne bih morao da izmišljam vesti i pogađam šta žele da čuju Draža i Pavlović.

Moji vojnici su bili vrlo praktični i, kada je trebalo da napuste to veliko slavlje, poneli su dovoljno hrane za dva dana, a "kuvar gornjeg štaba" Benijamin utrpao im je i celu tepsiju gibanice. Kada su i mene uveče ponudili gibanicom, upitao sam gde su do nje došli; odgovorili su da su je dobili od Benjamina, koji je rekao da bi voleo sa mnom da razgovara. Začudio sam ste tome, a oni mi objasraiše da se Benijamin boji da razgovara sa mnom da ga ne bi ko tužio kod goapodina pukovnika.

Nisam ni pitao, sami su mi pričali da su još govorili major Palošević, kapetan Uzelac, koji je, rekoše, bio mrtav pijan, i poručnik Pažin.

Ti govori nisu ostavili nikakav utisak na moje vojnike, a Vučković reče da su svi bili na isti kalup. Malo je trebalo pa da počne priču o našem zarobljenom Nemcu, ali ga ja prekidoh, izvedoh iz kolibe i upitah da se nije i on napio.

"Ma, gospodine poručniče, ne mogu da slušam kako se hvale, a samo igraju karte i jedu gibanice."

Seljad. su se razišli, a oficiri su pili i pevali do duboko u noć. Samo ponekad, kad bi se utišali i prepustili Meškoviću da peva, čula bi se setna makedonska pesma. "Biljana platno beljaše" ponavljala se nekoliko puta.

Noć je. Ležim pored vojnika na senu u kolibi, na kojoj nema ni vrata ni prozora, a planmski vazduh opija svojim mirisom. Raznušljam o pominjanoj organizaciji, o tim žandarmima, čemu to vodi. Stalno se govori: "Još nije vreme za borbu."

Nisam ni slutio da će dan posle svečane proslave mesec dana boravka na Ravnoj gori i dolaska Aleksandra Mišića doneti toliko događaja i dilema o kojima ću dugo razmišljati.

Došao je žandarm koji je, inače, bio na straži pred "gornjim štabom" i saopštio mi kratko: "Poslao me poručnik Pažin da poručim svim oficirima da odmah dođu kod potpukovnika Pavlovića."

Idući uobičajenim putem kroz šumu, preturao sam po glavi o čemu bi moglo biti govora. Sigumo opet neko Pavlovićevo predavanje o strategiji. U venjaku za stolom već su sedeli Palošević, J Reljić; Uzelac, Ilić, Mešković, Neško Nedić i Voja Popović. Više nas nije ni bilo. Hoće li doći Mišić i Draža da nam i oni kažu koju reč? Pavlović je izišao iz Mihailove kolibe — "gornjeg štaba" i odmah je rekao da je gospodin pukovnik morao hitno da otputuje u Strugaruk i da će nam on izdati potrebna naređenja.

Posmatrao sam lica oficira. Juče su bili i veseli i sveži, danas se od pića i nespavanja videlo na svima da su mamurni. Kada sam se pri dolasku pozdravljao, niko mi nije znao reći zbog čega je sastanak.

Pavloviću nismo predavali raport kada je dolazio, samo je Pažin, kao ađutant, komandovao mirno, a Pavlović bi, kao neki profesor stigavši do katedre, rekao: sedite, gospodo oficiri. Obično, na sastancima koje je držao Pavlović, nije bio prisutan major Palošević, ali ovoga puta bio je i on ovde.

Pavlović je seo pa je ponovo ustao, valjda zbog toga što je u sedećem stavu izgledao još manji i, izvadlvši neko pismo, poče:

"Gospodo, ovlastio me je gospodin pukovnik da s vama porazgovaram o jednoj vrlo delikatnoj stvari. Juče sam predao pismo gospodmu pukovniku koje mu je pre nekoliko dana uputio jedan general. i juče i jutros je pukovnik razgovarao sa mnom i sa Mišićem dugo o ovom pismu."

Smisao daljeg Pavlovićevog izlaganja sastojao se u tome da je tog generala nazvao izlapelim starcem. "Zamislite, gospodo, on nudi pomoć našem pukovniku generalštabne struke Mihailoviću i nekakav plan o akciji protiv Nemaca."

Pavlović je generala nazvao "Don Kihotom" i šarlatanom, pa je počeo predavanje o strategijskoj srtuaciji i o "našoj", ravnogorskoj strategiji. "Mi se, gospodo, moramo organizovati i stvoriti vojne jedinice tajno da Nemci ne saznaju, moramo se povezati sa žandarmerijom i političarima u Beogradu, i kada naši saveznici Engleska, Amerika i Turska slome Nemce, onda ćemo mi preuzeti vlast i dočekati našeg mladog kralja."

Mada smo svi znali da Amerika i Turska nisu u ratu protiv Nemaca, Pavlović je to iznosio kao gotovu činjenicu. Za Ameriku smo se i nadali, ali otkud Turska da nas izvlači iz sosa.

Bilo mi je neprijatno i pitao sam se zašto Pavlović tako ružno govori o generalu. Otvoreno sam postavio pitanje koji je to general što hoće da dođe da nam pomogne i gde je do sada bio. Umesto odgovora, Palošević je počeo da ističe kako smo mi, tj. naš pukovnik, već učinili mnogo i preduzeli sve, a sada treba da nam neki "general Novaković" za koga nikad ni čuli nismo, pokvari sve.

Tako indirektno saznadoh da je reč o generalu Novakoviću ali više ništa.

Setih se kako je juče pukovnik opsovao kada mu je Pavlović pokazao jedno pismo, da bi kasnije u zdravici koju je držao u Mišićevu čast, u trenutku kada je zbog rakije pomalo izgubio kontrolu, grdio generale koji su bežali k svojim ženama, a ostavljali vojsku da je zarobljavaju Nemci.

Znači, to je ono pismo i to je taj general što za neki dan treba da stigne i pojavi se među "ravnogorcima koji se ne predadoše neprijatelju". Pavlović je pomenuo da ovaj general ima nekakav plan akcije protiv Nemaca, i ja sam se spremao da čujem taj plan jer sam stalno tražio i nadao se da ću naići na nekoga ko vodi ili će voditi borbu protiv okupatora. Međutim, "ravnogorci" su se spremali da po direktivi pukovnika Mihailovića izvrgnu ruglu generala, i to još dok ga nisu ni videli, ni čuli.

Ali pre nego što dode do susreta sa generalom, imaću jedan drugi susret, koji me je u početku jako obradovao.

Pošto sam od poručnika Pažina saznao da general neće doći tog dana, pošao sam sa Vučkovićem prema Babinoj Glavi, do Veskovića koliba, da nabavimo brašna i pasulja.

Sa uzvišice iznad Veskovića koliba mogao se dobro osmatrati put koji je vodio preko Suvobora za Brajiće. Prolazan samo za stočne zaprege, a kada padne kiša, teško i za njih, ipak je to bio put kojim se dolazilo na Ravnu goru preko Suvobora, i to iz pravca Mionice, zatim od Gornjeg Milanovca, odakle smo došli Zorkić, Vučković i ja, i od Užičke Požege. Po naređenju pukovnika Mihailovića, ovaj put smo uvek osmatrali, kao da ne bi naišli Nemci.

Slučaj je hteo da tog dana od Gornjeg Milanovca naiđe moj klasni drug poručnik Dragomir Topalović. Sreli smo se kod koliba. Ja sam mu prišao da ga zagrlim od radosti, ali on ustuknu i upita ko sam ja.

Nehotice se uhvatih za bradu, a onda, kao da mu raportiram, stadoh mirno i rekoh: "Dozvolite da se predstavim, ja sam poručnik Martinović iz 61. klase."

"Zar je moguće?" zinuo je Topalović. "Niko te ne bi poznao." Topalović je znao šta treba poneti na Ravnu goru. Imao je vojničku torbicu punu niške "morave". Sedeli smo i gotovo da nismo razgovarali dok Vučković i ja nismo popušili po dve-tri cigarete i utolili duvansku glad.

Potom upitah Topalovića kako ga put nanese na nas.

Rekao mi je da ga je poslao brat koji radi kod Aćimovića, a tamo se mnogo priča o "šumskim". O nama je čuo i od naših drugova u Beogradu. Nije mogao doći dok mu brat nije obezbedio legitimaciju kod Nemaca.

Dragomir Topalović Gaga uze moju pušku pa je poljubi. Onda isprazni šaržer i izvadi zatvarač i pogleda kroz cev. Ja se zastideh jer sam znao da nisam poduže čistio cev. Htedoh da mu ispričam kako sam je na Rudniku pročistio kada sam gađao Nemce koji su došli automobilom od njegovog Gornjeg Milanovca, ali to ostavih za kasmje. Želeo sam da malo duže s njim razgovaram pa sam mu predložio da pre nego što se javi u "gornji štab", jer gospodin pukovnik Mihailović i tako nije tu, ostane malo u mojoj kolibi da se napričamo.

Topalović je gledao sa nekakvim divljenjem u mene i moju bradu i pristao da ga kroz ravnogorsku šumu povedem do naše kolibe. "Evo, vidiš ove šume. Sigurno nas vi po gradovima zbog toga zovete "šumski'", rekoh mu. "O tome se šire priče. Tako sam i ja, dolazeći sa Rudnika, čuo da na Suvoboru ima jedan general veliku vojsku i koješta drugo."

Udario sam prečicom da bismo obišli "gornji štab" pa pored Mokre pećine izbili pravo pred našu kolibu. Izašli smo na ivicu šume i posmatrali predivan pejzaž prema Igrištu, na čijoj padini su bile razbacane Planiničke kolibe. Upoznao sam Topalovića sa svojim susedima podoficirima.

Franjo Seničar se posebno interesovao i ja sam odmah dodao da će se Topalović sutra javiti gospodinu pukovniku, jer on danas nije ovde. Seničar je bio dobro obavešten, pa reče da je došao pre jednog sata. Osetio sam da Seničar nastoji da se Topalović odmah javi Draži, pa rekoh da će poručnik večeras biti moj gost, a kada svane, odvešću ga i predstaviti svima u "gornjem štabu."

Predložih Topaloviću da podoficire počasti kojom kutijom cigareta i kada on to učini, svi su bili radosni. Mnogi su se počeli interesovati kako je u Beogradu, a on je pričao o sili nemačke vojske koja je odlazila iz Beograda i o tome da će Nemci udariti na Ruse.

Podoficiri Bosanci interesovali su se za situaciju u Bosni. Topalović je znao samo to da ima puno izbeglica iz Bosne i da se govori kako ustaše streljaju viđenije Srbe, pa, kao da se priseti, obrati se meni.

"Ratko, pa ti si iz Banjaluke. Po Beogradu se priča da su ustaše srušile banjalučku crkvu. Govori se da je toranj pogodila nemačka bomba a ustaše je srušile do temelja i ubile pravoslavnog vladiku" koji je imao neko filozofsko ime... čini mi se Platon."

Mene ovo porazi i nemadoh reči da odgovorim. Uzalud ću kasnije nastojati da mi Topalović o tome nešto više kaže. Koliko je znao o Bosni, toliko je rekao i mi smo produžili razgovor o svemu što nas je najviše interesovalo.

Morao sam i ja njemu pričati šta sam sve doživeo od prvog dana rata. Pričao sam o odstupanju, o kapitulaciji, o komandantu 33. pešadijskog puka, koji je bio frankovac, o susretu sa poručnikom Živićem i kako sam naišao na Dragoljuba-Dražu Mihailovića, generalštabnog pukovnika. Topalović se interesovao za svaku sitnicu. Rekao sam kako smo se nadali da će se obrazovati kakav front na Drini ili da će se u Srbiji voditi borbe, ali kada smo došli u Zaovine, videli smo da od toga ništa nema. I u Srbiji je vojska na sličan način kapitulirala jer je, kako nam i pre neki dan reče gospodin pukovnik, generalitet bio kriv, generali su gledali da što pre stignu do svojih žena i zbrinu svoje porodice, a vojsku su napustili.

Pričao sam o našem lutanju po Rudmku, kako smo zarobili jednog nemačkog podoficira koji nam je rekao da je Molotov ubio Staljina i da oni, Nemci, idu u Rusiju da prave red.

Tu sam svoje kazivanje prekinuo i od Topalovića tražio časnu reč da ni pod kojim uslovima ne priča sutra Draži o tom zarobljenom Nemcu i o borbi sa Nemcima, jer je Mihailović strogo zabranio da se sa Nemcima vodi ma kakava borba. On dade časnu oficirsku reč i poče da me ubeduje da je naše drugarstvo iznad svega, i da bi to potvrdio, podsetismo se na vreme kad smo bili pitomci.

Topalović je pričao o našem drugarstvu u Akademiji.

"Zar bih ja tebe sada tužio zbog tog Nemca?"

Interesovao sam se kako je u Beogradu. Topalović mi je pričao da su mnogi naši drugovi izvadili lažne legitimacije i bave se kojekakvim poslovima. Ima ih koji su i u nadleštvima primili posao, ali takve svi izbegavaju, reče Topalović.

"Sem toga, kada smo čuli za 'šumske', počeli smo se sastajati i povezivati. Neki sastavljaju spiskove dobrovoljaca, obećavajući najveću konspiraciju, i tvrde da će ići na Ravnu goru."

Gaga reče da se on još nije upisao, već je iskoristio brata koji je ostao da radi u policiji, pa je sam došao da se lično uveri.

Pričao sam mu da ovde na Ravnoj gori nije baš sve u redu. Ponekad mi se čini da ovo društvo samo glavu čuva, a da su priče o organizaciji i "borbi kad dođe vreme" bez ikakvog osnova. Uvek sam razmišljao o tome da nađem nekoga iz ovih krajeva pa da organizujemo neku grupu koja bi se borila protiv Nemaca. To sam i rekao Topaloviću, što je on prihvatio, jer mu je, reče, dodijalo da živi u Beogradu ilegalno i da sluša kako neki Švaba, kao u njegovom Gornjem Milanovcu, maltretira građane.

Govorili smo i o tome šta će biti ako Nemci udare na Rusiju. Složili smo se da će zaglaviti kao i Napoleon, samo brže, jer sada se ratuje tenkovima i motorizacijom. Tako smo nas dvojica razgovarali pre večere dok se kuvao kačamak sa sirom, koji nam je ostao od proslave. Topalović je bio oduševljen kačamakom, a ja prećutah da mi ponekad jedemo samo jedanput na dan, i to postan pasulj ili postan kačamak.

Otpratio sam ujutro Topalovića do "gornjeg štaba". Tamo je već sedela grupa oficira i ja ga predstavih. Svi odmah htedoše da saznaju kako se živi i šta ima novog u Beogradu. Naišao je i Pavlović, pa i njemu predstavih Topalovića i rekoh da moli da ga primi gospodin pukovnik.

Posle jedno dva sata, kad sam se vratio, saznao sam od poručnika Pažina, Dražinog ađutanta, da je Topalović još kod Mihailovića na razgovoru. Nisam ni pomišljao da će i o meni biti reči, pa sam mirno otišao u svoju kolibu. Za ručak je bio pasulj, i zbog Topalovića izmolio sam od Ajvaza malo slanine.

Napokon sam ga ugledao kako dolazi. Pošao sam mu u susret, ali videh da je on ozbiljan, gotovo srdit. Reče mi kako je pukovniku kazao da sam ga nagovarao da oformimo samostalan odred, ali nije rekao da sam se tukao sa Nemcima. Sada je promenio mišljenje, tvrdeći da Nemci imaju oružje, kamione, tenkove, avijaciju. Pozvao sam ga da pojedemo pasulj sa slaninom da se malo smiri, a hteo sam da vidim šta mu je to pukovnik kazao kad se tako brzo izmenio.

Topalović odbi ručak, rekavši mi da sam običan avanturista i da sam nepokoran, kako reče Draža. "Uostalom", dodade, "takvog te znam i iz Akademije."

Rekavši da će ručati sa oficirima, Topalović se okrete i ode.

Čuo sam da je od pukovnika Mihailovića dobio ovlašćenje da u takovskom srezu organizuje odred i do kraja rata ostao je pod Dražinom komandom, postavši i komandant četmčkog korpusa, istina, od svega oko tri stotine vojnika, koji su mnogo više bežali nego što su se borili. Na kraju je uspeo sa nekolicinom da pobegne i emigrira, da bi na sumnjiv način poginuo u saobraćajnoj nesreći u Australiji.

Gledao sam Topalovića kako odlazi, kad mi priđe Nikola Vučković, koji je sve posmatrao, pa reče:

"Nije vam to drug kad vas tako ostavi, gospodine poručniče." I dodade: "Ajde da ručamo dobar pasulj, osta nam porcija više."

Mene je uhvatila takva nervoza da sam jedva pojeo svoj ručak. Onda sam otišao na potok Grab, oprao se hladnom vodom i počeo razmišljati. Nisam mogao objasniti odakle takav preokret. Tek kada se počelo šaputati među oficirima da će na Ravnu goru doći komesar Aćimović, pomislio sam, možda je Topalović dobio zadatak da preko svog brata uhvati vezu sa Aćimovićem u Beogradu pa je mene samo blefirao. Ja sam nekoliko dana čekao šta li će mi reći pukovnik Mihailović.

Dan po odlasku Topalovića, došao je general Novaković.

Draža, umesto da ga dočeka kako dolikuje, otišao je brzo prema kolibama Veskovića, ostavivši potpukovniku Pavloviću, koga su već svi zvali načelnik štaba, da sa grupom oficira dočeka generala Novakovića.

Nisam znao iz kog će pravca doći general, niti koliko vojske ima, pa sam ostao kod svoje kolibe i čekao da vidim šta će se desiti. Kada sam primetio da se od sela Planinice, preko Igrišta, spušta jedna grupa, u stvari, primetio sam ih kada su već bili kod Planiničkih koliba, nisam ni pomislio da je to general. Video sam tri seljaka i jednog, baš kao i ja, bradatog oficira.

"Oho", rekoh pred svojim vojnicima, "evo meni bradatog kolege."

Oni su se spuštali ka potoku Grabu, baš pored mog bazena. Kada su naišli, malo su zastali, a onda, kao po dogovoru, okružiše ih podoficiri. Docnije sam saznao da su i podoficiri preko Seničara dobili uputstvo da omalovaže generala.

Pukovnik Mihailović je, inače, zahtevao poslušnost i disciplinu, što su prihvatili svi tadašnji "ravnogorci", koji su veličali pukovnika svakom prilikom. Međutim, taj isti Draža nastojao je da odmah eliminiše ne samo generala nego i svaki njegov uticaj na nas.

Lako je bilo oceniti da bi onaj visoki, crnomanjasti i prosedi čovek, u novom seljačkom odelu, mogao biti general. I Seničar je to sigurno dobro ocenio, ali je upitao:

"Da niste vi, starče, prethodnica generalova?"

Onaj bradati, pomalo razbacani oficir, a videlo se da je mlad i da je aktivni potporučnik, odseče kao sekirom:

"Naredniče, kako ti razgovaraš?" Seničar pogleda po svima nama kao ceneći ko je jači:

"Ne pitam vas", pa se podiže malo na prste i reče:

"gospodine potporučniče."

Potporučnik zatraži da ih odvedu kod gospodina pukovnika Mihailovića i reče da je ovo general Novaković, pokazavši na visokog seljaka.

Grupa krenu, a ja naredih naredniku-vodniku Peroviću da pokaže gde je "gornji štab". Prišao sam generalu i pozdravio ga vojnički, a on mi pruži ruku. Dok mi je stezao ruku, gledao me svojim krupnim, pomalo upalim očima ispod gustih obrva i upitao crnogorskim naglaskom:

"Bogati, junače, dobro izgledaš, a hoćemo li se boriti protiv Nemaca?"

Kao zapeta puška, bez razmišljanja, odgovorih:

"Hoćemo, gospodine generale!"

Bradati potporučnik priđe mi s poverenjem i pozdravi, prinoseći ruku šajkači, predstavivši se:

"Potporučnik Radivoje Jovanović."

Tek što su odmakli, narednik Seničar reče:

"Zar ovaj stari da nas vodi, jedva iz potoka izađe, a zadihao se kao da je sipljiv."

Opomenuh Seničara sasvim ozbiljno, rekavši mu da primedbe zadrži za sebe. I da bih izbegao spor s ovim povlašćenim narednikom, pođoh sa svojim vojnicima u kolibu.

Generala Novakovića i njegovu grupu nije primio pukovnik Mihailović, već grupa oficira na čelu sa potpukovnikom Pavlovićem.

O tome kako su dočekani, pričao mi je kasnije potporučnik Radivoje Jovanović.

General je odlučio da se smesti u Planiničkim kolibama, naspram moje kolibe, možda dvesta metara u vazdušnoj liniji. Pošao sam s njima da im pomognem, jer sam u svim tim kolibama tražio hranu sa svojim vojnicima.

Na potoku Grabu general je zastao da prezalogaje, a Jovanović me je pozvao u stranu da porazgovaramo.

Pričali smo o svemu što smo od početka rata doživeli. Pošto sam već nekoliko puta morao to da pričam, celu priču sam sve više skraćivao.

Jovanović je ispričao otprilike ovo:

Kapitulaciju je slično preživeo. Izdaja na sve strane, bežanje i rasulo. "Peta kolona" je bila bolje organizovana nego vojska. Posle kapitulacije imao je muke da izbegne zarobljavanje. Probijajući se do svoje kuće, razboleo se i morao ostati u valjevskoj vojnoj bolnici. U bolnici je naišao na artiljerijskog brigadnog generala Novakovića.

Oba artiljerca, šetajući po bolničkom dvorištu, pravili su plan kako da pobegnu.

"Čini mi se", reče potporučnik, "da je general pomalo grandoman, ali borio se dobro i sa Komskim odredom, čiji je bio ratni komandant, prodro je u Albaniju. Kaže, gurao bi do Tirane, ali dobi naređenje da kapitulira pa nalevo krug."

Jednog dana general je upitao potporučnika da li bi pošao s njim u šumu da se bore. Rekao je da je pisao pukovniku Mihailoviću, za koga je čuo da je negde na Ravnoj gori, kod Suvobora. Još mu je ispričao da je poslao i neki plan za borbu i da je pukovnik Mihailović jedva pristao da on dođe na Ravnu goru.

Prema Novakoviću, kao jedinom generalu u valjevskoj bolnici, Nemci su bili pažljivi. Imao je dozvolu da svako popodne provede u gradu. Nameravajući da pobegne, Novaković je tu dozvolu koristio.

Jovanović mi je pričao da je preko brata Ace imao organizovanu grupu, sa kojom je nameravao da pobegne u šumu. Dogovorio se da ga jedno veče grupa sačeka kod "ustave" na reci Gradac.

Na jednoj kapiji nije bilo nemačkog stražara, i on se izvukao u grad, gde se našao sa generalom. Fijakerom su se prebacili do "ustave" i tako izišli iz grada.

I ja sam Jovanoviću ispričao deo priče koji me najviše tištao. Imao sam poverenja i kao da sam osetio, mada mi to još nije rekao, da Jovanović neće ostati na Ravnoj gori. Govorio sam mu o grupi oficira i pukovniku Mihailoviću, o takozvanom "gornjem štabu", o rakiji i kartanju, o "donjem štabu", gde se gotovo gladuje. Oficiri se hrane ponekad bolje nego u miru. Seljaci im donose i sira, i gibanice, i mrsa, a imaju i para. Sada organizuju žandarmeriju, održavaju veze sa Beogradom i drugim gradovima, i rade na tome da popišu sve oficire koji su izbegli zarobljavanje. Mihailović hoće sve da ih stavi pod svoju komandu, a kada se pomene borba protiv Nemaca, uvek isti odgovor: nije vreme.

Zatim je Jovanović ispričao kako su prošli na sastanku sa oficirima. Potpukovnik Pavlović objasnio im je kako je gospodin pukovrnk veoma zauzet i kako je otišao na jedan važan sastanak. Kazao im je neka sve izlože, a gospodin pukovnik će to razmotriti. General je počeo da izlaže svoj plan, rekavši da je došao da pomogne gospodinu pukovniku u borbi. Onda ga je Pažin zbunio, dobacivši da je slaba vajda od takve pomoći. Kad je Novaković počeo izlagati svoj plan o tri centra ustanka, oficiri su ga počeli prekidati svojim pitanjima.

Bez obzira na to kakav je njegov plan, trebalo ga je pustiti da kaže šta misli, pa onda neka i oni kažu šta misle. Ovako se ne zna ni šta misli general Novaković, a još manje šta oni misle, rekao je Jovanović. Pažin je uz to još ubacio vic o tri nemačka tenka i tri motociklista, kojih su se generali uplašili i celu vojsku predali.

Ja se setih da uzgred ispričam Jovanoviću kako je taj Pažin pre neki dan doneo novac koji je ljotićevac Lenac poslao preko učiteljice u Tometnom Polju.

Pavlović je pitao generala gde je vojska sa kojom bi udario iz tri centra, gde je municija, kolika je jačina neprijatelja na kojem sektoru. Takvim svojim pitanjima iznervirao je generala koji je, čini mi se, prozreo ovu igru, pa kad ga je upitao pod čijom bi se komandom ti centri nalazili, Novaković se najpre zbunio, a onda odgovorio neka pukovnik Mihailović bude glavni vođa, a za sebe reče da bi pristao da bude starešma centra u Crnoj Gori.

Završavajući naš razgovor, potporučnik Radivoje Jovanović mi iznenada reče:

"Ja ću potražiti vezu sa komunistima, da vidim hoće li oni ratovati i da vidim šta će uraditi ako Nemci napadnu Ruse. Imam jednog druga iz užičke gimnazije u Tometnom Polju, pa ako ga nađem, neću se ni vratiti generalu Novakoviću."

Ostao sam bez odgovora, ali sa puno problema o kojima ću imati da razmišljam duže vremena.

Prvo sam mislio da li da iskoristim priliku i da se pridružim generalu.

U sećanju mi je bio još svež događaj sa Topalovićem.

Jovanović je bio suprotnost Topaloviću. Potporučnik, koga su posle svi zvali Bradonja, što mu je bio ratni nadimak, bio je oficir, kako sam onda ocenio, koji traži nekoga ko će da nas povede u borbu.

Jovanović mi je rekao da general ima novaca i da sem dužnog poštovanja starešinstva, kod njega nema razlike u ishrani. S te strane bih rešio pitanje opstanka, jer nisam imao nikakvih materijalnih uslova ni sebe da prehranim, a još manje i tri vojnika za koje sam mislio da bi pošli sa mnom. Nisam ni pomišljao na to da bih sebi uzeo to pravo da od naroda konfiskujem namirnice i da dajem nekakve priznanice, kao što je Draža, odnosno Pažin, davao u Zaovinama. Još onda sam video da za seljake te priznanice sa potpisom pukovnika Mihailovića nisu značile ništa, a šta bi tek značile sa potpisom poručnika.

Jovanović me potpuno obeshrabrio kad je rekao da bi Novaković priznao Mihailovića za "glavnog vođu". To znači, praktično, opet ostajem pod komandom pukovnika Mihailovića. Da li će biti borbe protiv Nemaca i kada, to bi zavisilo od Mihailovića, jer će i Novaković u tom slučaju morati da izvršava njegova naređenja.

Jovanović je pomenuo da će potražiti komuniste. Kasnije sam o tome najviše razmišljao, ali odlaskom Radivoja Jovanovića o tome na Ravnoj gori više nisam imao s kim da razgovaram, naročito posle događaja koji će me naterati da budem sasvim oprezan u ovakvim razgovorima.

Tek što su general i Jovanović stigli do prvih koliba, od Igrišta su im došla dva seljaka sa dva natovarena konja. Uskoro smo videli da podižu poveći šator. To me je navelo da odložim nameru da odmah razgovaram sa potporučnikom Jovanovićem, jer ću imati za to vremena narednih dana. Međutim, kada sam sutra otišao da nabavim hrane, doznao sam da je Jovanović nekuda otišao po odobrenju generala i da će se vratiti tek za nekoliko dana.

Posle podne se situacija na livadama, kod šatora koji je podigao general Novaković, potpuno izmenila. Od Planinice je naišla grupa naoružanih ljudi.

U našem logoru je data uzbuna.

Okupili smo se oko "gornjeg štaba" — Mihailove kolibe, i tada sam video da je pukovnik Mihailović u štabu, da nije odsutan. Znači, nije hteo da primi generala Novakovića,. Sada je određivao patrolu od podoficira i žandarma koja će ispitati kakva je to naoružana grupa, koja se zaustavila kod generala. Pavlović je već psovao kako ga je general prevario, jer je juče rekao da su samo njih četvorica, a sada ispada da ih ima tridesetak, koliko se moglo videti, jer su se stalno muvali pa ih nije bilo lako prebrojati.

Dok smo se mi posle uzbune okupili i dok je doneta odluka da se pošalje patrola na livade do generalovog šatora, videli smo da su razapeti novi šatori. To je još pojačalo Pavlovićevo uverenje da je juče bio prevaren. Hodao je nervozno i naglas govbrio:

"E, neće mene nadmudriti. Videćemo na kraju ko je pametaiji."

Patrola je krenula, a mi smo čekali u pripravnosti, kad mene iznenada pozva pukovnik Mihailović. Bez okolišanja postavi mi pitanje, koje je bilo više tvrdnja:

"Čujem da se vi, gospodine poručniče, muvate oko generala i da izjavljujete da hoćete da se borite. Je li to tačno?

Nisam imao kud, pa odgovorih:

"Tačno je da hoću da se borim protiv Nemaca i mislim da to nije greh, ali nije tačno da se muvam oko generala. On me je pitao hoću li da se borim, i ja sam po vojnički odgovorio da hoću i ništa više."

"Zar ne vidite da je general avanturista?" još je dodao:

"Ja sa gospodinom generalom nisam ništa razgovarao, pa ne znam šta hoće i šta misli."

"A šta ste razgovarali sa onim potporučnikom?" uporno me je ispitivao Draža.

Znao sam da niko nije mogao čuti moj i Jovanovićev razgovor, pa sam odgovorio kako smo uglavnom razgovarali o tome kako je koji stigao do Ravne gore i da mi je on rekao da je rodom iz sela Zaruba pored Valjeva.

Pukovnik je odsekao:

"Vodite računa šta radite i šta govorite!" i otpustio me.

Priključio sam se ostalim oficirima, čekali smo da se vrati patrola.

Vođa podoficirske patrole bio je poručnik Pažin. Dosta dugo se zadržao u razgovoru sa gerieralom i njegovim posetiocima. Kada se vratio, podneo je službeni izveštaj pukovniku u Mihailovoj kolibi, a posle je nama ispričao priču o četničkom vojvodi Nikčeviću, koji se hvali kako je kod Sjenice vodio borbe sa nekim "Šiptarima", a bio je i u prvom svetskom ratu u četnicima. Taj Nikčević traži vezu sa vojvodom Kostom Pećancem i biće pod komandom generala Novakovića dok ne nađe svog vojvodu. Zatim je pridošle četrnke opisao kao nedisciplinovanu rulju i pljačkaše, mada za to nije imao razloga, jer tek što ih je upoznao.

Mi smo dobili voljno, no određeno je da ove i sledećih noći imamo patrole i da osmatramo šta rade general i Nikčevićevi četnici.

Razbijena je ravnogorska monotonija. Neki dan proslava, a sada neočekivani gosti pa i vesti sa svih strana da se očekuje rat između Nemačke i Rusije. Takve vesti su, pored ostalog, doneli i Nikčevićevi četnici, a i Jovanović mi je govorio o tome. Spremao sam se da pomognem Saši Teodoroviću da osposobi bar dobar radio-prijemnik, da čujemo šta se u svetu događa.

General Novaković, koji se ulogorio u Planiničkim kolibama, počeo je već prvog dana da poziva oficire "ravnogorce" da bi ih pridobio za sebe. Potpukovnik Pavlović je, sa svoje strane, nastojao da bar sazna kakve su namere generala i vojvode Nikčevića. Svako je igrao svoju igru. Zapamtio sam i reči majora Paloševića, koji je kao "četnik jurišnih" jedinica imao šubaru sa mrtvačkom glavom i kićankom pa je ličio na Nikčevićeve četmke, da ni po koju cenu ne bi pristao da komanduje takvom ološu kakav se okupio oko tog Nikčevića.

Posle dan ili dva došlo je do velike gužve. Ne znam ko je doneo vest da su Nikčevićevi četnici opljačkali seljake u Planirnci.

Pukovnik Mihailović je ponovo dao uzbunu i, kada smo se okupili, naredio je Pavloviću da iznese situaciju. Ne baš mnogo ubedljivo, Pavlović je govorio kako je ta "rulja" pretresla celo selo, od podruma do tavana, i pokupila ne samo opremu i oružje već i imovinu koja nije vojna. Uzimali su i čabrice sira od seljaka kod kojih su našli vojnu opremu i nazivali ih pogrdnim imenima. Pavlović je patetično govorio kako se mi trudimo da suzbijamo pljačku i štitimo narod i kako smo sa seljacima uspostavili dobre odnose. Sada seljaci traže od nas zaštitu.

Teško je reći da li je išta od toga bilo tačno. Znao sam iz razgovora sa potporučnikom Jovanovićem da je general podneo nekakav plan borbe iz tri centra protiv Nemaca. Imao sam utisak da je Draža, i pored Novakovićevog pristanka da glavni vođa bude Mihailović, više voleo da se na neki način reši njegovog prisustva. U to sam bio ubeđen čim sam čuo da je Novakoviću poslat ultimatum" da odmah napusti naše područje jer će biti silom oteran, i da povrati svu imovinu oduzetu seljacima u Planinici. Čekao se odgovor i došao je ubrzo.

Ni general ni Nikčević nisu priznali da je bilo ma kakve pljačke i nasilja, već da je uzimana samo vojna imovina. Sukob se zaoštrio do kraja. Ono što je Draža tražio, general i Nikčević su odbili. Očekivali smo napeto šta će se sad desiti.

Došlo je do komične situacije.

Mihailović nas je poveo u koloni prema kolibi Ratka Tomovića i još malo dalje do ivice ravnogorske šume.

Preko puta na kosi, samo dvesta-trista metara u vazdušnoj liniji, oko svojih šatora, bili su general i njegovo pojačanje, četnici vojvode Nikčevića. Delio nas je samo potok Grab i jaruga, dosta strma i usečena, kroz koju je krivudao potok.

Kada smo izašli na ivicu šume, Draža nam naredi:

"Na položaj!" a Pavlović dodade: "U strelce!" i poče da nas raspoređuje po ivici šume.

Već smo očekivali da u streljačkom stroju krenemo prema "neprijatelju", kada pukovnik Mihailović, posle različitih pogrda na račun generala, krenu preko potoka Graba, baš pored našeg bazena. Išao je i razmahivao pištoljem.

General Novaković ili Nikčević naredili su svome ljudstvu da legnu na livadu, ne razvijajući ih u strelce.

Videsmo kako se izdvoji visoka ljudina u seljačkom odelu, bio je to general Novaković, i krenu prema pukovniku Mihailoviću. Kako smo posle toga čuli, revolver mu je dodao vojvoda Nikčević, jer je bio bez oružja. Uskoro su se približili toliko da su mogli pucati jedan na drugog. Poručnik Pažin viknu:

"Da otvorimo vatru na generala i četnike?"

"Ne", reče Pavlović, "niko ne sme pucati bez mog naređenja." Pavlović je sigurno dobio uputstva, a možda je i unapred znao kako će se to sve svršiti.

General i pukovnik su nešto jedan drugom dovikivali, što se sa naše strane nije moglo čuti, ali videsmo kako priđoše jedan drugom i kako se rukovaše, pa se pukovnik Mihailović uputi sa generalom u njegov šator.

Tako je ipak došlo do susreta pukovnika Dragoljuba-Draže Mihailovića sa generalom Ljubom Novakovićem.

Moglo bi se samo nagađati šta su razgovarali u šatoru i da li je general Novaković pred Dražom ostao dosledan svome planu borbe, ali očevici su pričali da je pukovnik Mihailović, prilazeći generalu, vikao:

"Neka izađe ta kurva Novaković pa da podelimo megdan!"

Verovatno zbog crnogorske tradicije, Novaković je, kako su pričali očevlci, izašao iz šatora i krenuo prema Draži.

Nespretno je držao revolver i ruke su mu se tresle. A onda, kada su bili blizu i kada je trebalo pucati, Novaković je uzviknuo:

"Brate Dražo, ko nas zavadi?"

Tako se završio dvoboj, koliko smo mi videli i kako su pričali očevici koji su bili u neposrednoj blizini.

Draža se posle podužeg razgovora u generalovom šatoru vratio i opšimo nam pričao o grandioznim generalovim planovima, nazivajući ih glupostima, jer još nije vreme za borbu, i hvalio se kako će i generala staviti pod svoju komandu.

Kada sam kasnije pošao da tražim potporučnika Jovanovića, čuo sam i od generala Novakovića i od Nikčevićevih četnika da se pukovnik Mihailović neće tući protiv Nemaca.

Uskoro se sukob između pukovnika Mihailovića i generala Novakovića zaoštrio, ali na drugoj osnovi.

Jednom pred veče čuli smo nekakvo zapomaganje u blizini naše kolibe. Istrčali smo i ja sam se uputio u pravcu Mokre pećine, odakle su dolazili uzvici. Video sam kako kroz šumu ka "gornjem štabu" trči neka prilika. Učimlo mi se da je to potpukovnik Pavlović.

Produžio sam ka mestu odakle su dopirali jauci i naišao na jednu seljančicu, možda svojih trinaestak godina, kako se šćućurila i plače. Počeo sam je smirivati, ali ona je samo drhtala.

Uto je dotrčao jedan seljak, mislim da se zvao Trajko, iz onih koliba gde su bili četnici. Bio je to otac devojčice.

Neko je napao devojčicu, i da nije vikala, ko zna šta bi se desilo.

Međutim, povodom toga desilo se ono što niko nije očekivao.

Sutradan, u "gornjem štabu", čuo sam kako potpukovnik Pavlović priča da je primetio nekog krupnog čoveka koji je pobegao ispred njega kada je pošao prema mestu odakle je čuo vrisak devojčice.

Ovo su zatim iskoristili da pred nama ispričaju kako je general Novaković pokušao da siluje devojčicu, a Draža je napisao zvanični akt kao novi ultimatum generalu, u kome mu je zapretio ako još u toku dana ne napusti logor i ne ode iz šireg rejona Suvobora, on će ga napasti.

Posmatrali smo toga dana kako se savijaju šatori i kolonu četnika, na čelu sa generalom, iza koga su dva seljaka vodila natovarene konje, kako odlazi u pravcu Struganika, ali ne preko Ravne gore, već preko Igrišta i Planinice.

Za Novakovićem, na pristojnom odstojanju, krenula je patrola od dva žandarma i vođa patrole Seničar u uniformi četničkog narednika jurišnih jedinica.

Na Ravnoj gori je ostala priča, i ne jedna, o "matorom generalu" koji je pokušao da preuzme komandu, kako se govorilo, od "našeg pukovnika", i kako je hteo da siluje čobanicu. Najviše i najčešće su pričali kako je pukovnik pozvao generala da se pištoljima obračunaju i kako je Novaković, prilazeći, molio da ga Draža sasluša, a posle ga častio kafom. Oni koji su bili najbliži pukovniku Mihailoviću isticali su pukovnikovu dobrotu, govoreći kako je te pljačkaše sve trebalo razoružati. Bili su to Pavlović, Palošević, a Milojko Uzelac je rekao da bi ih sve predao žandarmerijskim stanicama da ih sprovedu u Beograd u zatvore.

Išli smo u susret novim događajima, a general Ljubo Novaković je pošao za svojom sudbinom. Krenuo je prema Šumadiji da bi se neko vreme zadržao u selu Jarmenovcima, a zatim se našao i na Bukulji, pokušavajući da uspostavi vezu sa Kostom Pećancem. Nije se ni tu skrasio, već se zaputio u Crnu Goru i, tako lutajući, našao i u Foči 1942. godine.

— Te godine i ja sam došao u Foču, ali sasvim drugim putem, sa ostatkom Valjevskog partizanskog odreda posle četvoromesečnih teških borbi u Srbiji protiv nemačkog okupatora i svih njegovih pomagača, kojih je bilo ne malo u to vreme.

Onako izgladnelog i mršavog general me ne bi poznao, a i bradu sam davno obrijao. Rekao sam mu odmah ko sam i on se kao jedva setio kada je bio na Ravnoj gori. Sa strahom me je pitao šta će s njim uraditi partizani.

Bio sam iznenađen njegovim pitanjem jer je imao punu slobodu kretanja u Foči i znao sam da su mu oficiri koji su već imali dobar staž u partizanima, ponudili da i on ostane da se bori protiv okupatora.

Novaković mi je priznao da ima slobodu, ali i da se boji, pa sam ga ohrabrio, govoreći da ću i ja tražiti od Vrhovnog komandanta da me primi u partizane.

Nisam znao da se Novaković povezao sa engleskim majorom Atertonom i kapetanom Nedeljkovićem, jer je meni govorio jedno, a radio drugo.

Dok sam razgovarao o Novakoviću sa Arsom Jovanovićem, nastojeći da mu se pomogne, on se dogovorio sa Nedeljkovićem i Atertonom i pobegao iz Foče. Za njima se i nije baš mnogo tragalo, otišli su putem koji su sami izabrali.

Posle Novakovićevog odlaska sa Ravne gore, oficiri "gornjeg štaba" su na svakom koraku isticali hrabrost pukovnika Mihailovića, koji je sam upao među Nikčevićeve četnike i posle ih naterao da napuste Ravnu goru.

Za širenje takvih priča o generalu Novakoviću i vojvodi Nikčeviću, Draža i njegovi potčinjeni imali su svoje razloge. Hteli su po svaku cenu da se reše generala. To mi je u ono vreme bilo jasno. Sigurno sam znao da general ima dosta novaca i da sve namirnice plaća. Znao sam i to da niko od Nikčevićevih četnika, a još manje general, ne zalaze u naš logor. Delio nas je potok Grab, koji smo mi smeli prelaziti, ali oni ga nisu prelazili, verovatno je tako zahtevao pukovnik Mihailović. Priča o silovanju devojčice bila je naduvana, posebno, u to sam siguran, nije mogao biti u pitanju general Novaković.

Za trenutak ću se udaljiti od ovoga da bih dokazao kako su oficiri prvoborci sa Ravne gore, koji su uspeli da emigriraju u inostranstvo, izvrtali i netačno pisali o tim događajima. Pišući u inostranstvu o generalu Novakoviću, klevetali su ga na sve moguće načine, mada su, kao očevici, znali da je sve što se onda desilo, organizovao pukovnik Mihailović da bi se rešio jednog generala koji hoće da se bori s Nemcima i koji neće da čeka.

Verovatno su se pravdali pred nekim ko im je, možda, postavio pitanje zašto su oterali generala.

Citiram Pavla Meškovića, koji je u "Knjizi o Draži", po nečijoj narudžbini, ocrnio generala: "Do tada niko od okolnih seljaka nije imao nijednu žalbu na naše vojnike. Od našeg dolaska na Ravnu goru, u celoj okolini nije bilo pljačke, nasilja, otimanja; riarod je bio potpuno zaštićen i, zahvaljujući tome, vratilo mu se poverenje u vojsku i vera u samog sebe. Domaćini okolnih sela dolazili su svakodnevno Čiči na savetovanje. Pojavom Novakovića i pridodatog mu komandira pratnje artiljerijskog poručnika, zvanog 'Bradonja' (koji je docnije bio najkrvoločniji komunist), u okolini počinju nedela. Nastaju krađe, otimačine, nasilja. Od toga stradaju najviše Planinica i Koštunići, sela najbliža Ravnoj gori, kojima Pokret ima da zahvali što je počeo i opstao. Žalbe se kazuju prvo nama, jer niko u to nije hteo da upućuje Čiču. Istragom je utvrđeno da to sve čini pratnja Lj. Novakovića, i to sa njegovim znanjem. S tim je, na kraju, i Čiča bio upoznat. Smesta je otišao Ljubi u štab. Posle dužeg raspravljanja, stvari oduzete od seljaka vraćene su sopstvenicima. Ljuba je obećao da se to više neće ponavljati."

U mom sećanju, a i u sećanju Radivoja Jovanovića, jer on je taj artiljerijski poručnik (bio je potporučnik), general je imao puno novaca, ali nije imao nikakvu pratnju. Nikčevićevi četnici, koji su mu se privremeno pridružili, bili su u situaciji da su se oko njih otimali i general i pukovnik Mihailović.

Mislim da je čak i smešno tvrditi da se seljacima Planinice i Koštunića ima zahvaliti "što je pokret počeo i opstao", pa to samo ističem bez ikakvog komentara.

Što se tiče prehrane vojske, seljaci su hranili, bilo milom ili silom, svaku vojsku koja je naišla, jer je bio rat.

Oduzimanje vojne opreme bivše jugoslovenske vojske smatralo se zakonitim, i to je učinio svako ko je prvi saznao za nju. Seljaci su, istina, u dosta slučajeva pokušavali da prikriju vojnu imovinu, ali nisu se bogzna kako bunili kada bi im neko tu imovinu oduzimao. Stoga oduzimanje tih stvari nije moglo biti predmet sukoba, čak kad je bila reč i o oružju, pogotovu što smo i mi već u Zaovinama imali iskustva kako se to radi.

Piscu pomenutog članka u "Knjizi o Draži" to nije bilo dosta, pa je nastojao da još gore nagrdi generala Novakovića. Citiram dalje: "Ali nekoliko dana posle te rasprave, jedna devojčica od četrnaest godina, koja je čuvala ovce, kriminalno je napadnuta. Otac devojčice, veliki naš prijatelj, zakleo se Čiči da će odsad biti najveći naš neprijatelj, da Čiča može sa njim da radi šta hoće. Devojčica je dovedena. Opisala je napadača. Čiča je prebledeo. Naredio je da izvršimo opkoljavanje Novakovića i upotrebimo oružje u slučaju potrebe. Kad je opkoljavanje izvršeno sa tri strane, Čiča je samo sa jedrnm pratiocem pošao pravo Novakovićevoj kolibi. Ja sam", piše Mešković, "sa ostalima prošao pored njih, ne zadržavajući se, i dovršio opkoljavanje. Kad sam se vratio Čiči i Ljubi, oni su se nešto raspravljali, na ugovoreni znak sve trojke ispališe po tri metka iz svojih pušaka. Tako su Ljuba i cela njegova grupa uvideli situaciju. Tada sam prišao Novakoviću, oduzeo mu pištolj, a isto tako i Bradonji. Čiča je držao u ruci otkočen parabelum. Pratilac je oduzeo oružje pratnji; nju je odveo narednik Gojko, koji je prišao sa jednim delom vojnika. Čiča sa Novakovićem nije više razgovarao. Kad je sve završeno, obratio se Novakoviću: 'Ljubo, ja sam tebe ovde primio i od Nemaca izbavio, ne da kvariš ono što sam stvorio, nego da me u tome pomogneš. Ja sam od početka s tobom bio kao brat i prijatelj. Nisam pravio razlike izmedu nas. I pored toga što sam ja ovu borbu započeo i sve organizovao, sa tobom sam se o svemu dogovarao i zajednički radio. Ja sam mogao opstati i opstajem zahvaljujući ovom narodu i okolini. Ti si svojim postupcima počeo da rušiš to. Ja to ne dozvoljavam. Za ovakve postupke zaslužio si preki sud. Ovde vlada zakon šume. Život ti praštam, ali u roku od pola sata da si van domašaja Ravne gore, Mujoča i Rajca.'"

Završavajući ovaj citat, ukazaću samo na neka mesta. Da li bi Nikčevićevi četnici i general dozvolili opkoljavanje? O kakvim trojkama govori Mešković kada se sve ovo odigralo pre napada na SSSR i kada je na Ravnoj gori bilo stanje koje sam već izneo i koje ponavljam, i to poimenično: pukovnik Mihailović, potpukovnik Pavlović, major Palošević, kapetani Uzelac i Reljić, poručnici Ilić, Pažin, Martinović i Neško Nedić i potporučnici Mešković i Popović, ukupno 11 oficira; zatim podoficiri Perović, Seničar, Ajvaz, Stanković, Janković, Savo i Mitar (Bosanci), kaplar Kovačević i tri žandarma, svega 11, i vojnici Benjamin, Vučković i dva Bosanca, ukupno 4 i civil Teodorović. Ukupno oficira, podoficira, žandarma i vojnika 26 i jedan civil.

O pucanju na Ravnoj gori ne treba ni govoriti. To je bilo zabranjeno. Kako je Draža reagovao na pucanje, videćemo kada budemo govorili o napadu na SSSR. Pucanje radi zastrašivanja generala i Nikčevićevih četnika bilo bi besmisleno.

Što se tiče Meškovićeve tvrdnje da na Ravnoj gori vlada "zakon šume", i da je to rekao pukovnik Mihailović, uskoro ćemo se u to uveriti.

Igrajući karata u "zelenom salonu", bolje reći, posmatrajući kako drugi igraju, slušao sam još nekoliko dana takve priče koje su imale za cilj da naruše ugled generala i opravdaju Dražin postupak.

I u nekim našim napisima slučaj generala Novakovića i sukob sa pukovnikom Mihailovićem prikazivao se samo kao smešan dvoboj. U suštini to je bio dvoboj za prestiž dve prepotentne ličnosti, od kojih jedna, pukovnik Mihailović, ne da nikome da narušava relativni mir i da reaguje neurotično, a drugi, general Novaković, ima neke neodređene ideje o borbi protiv okupatora, koje, kako se posle videlo, nikad nisu sazrele, jer za to nije imao ni sposobnosti ni hrabrosti.

Razume se da Mešković ništa od ovog što je pisao u inostranstvu nije govorio tada na Ravnoj gori. On, ja i poručnik Ilić, već kao dobri prijatelji posle više od dva meseca zajedničkog života, odlazili smo na Suvobor, svako po svom poslu, iako zajedno.

Mešković se upoznao s mladom seljankom, koja je išla u gimnaziju, ali je leti čuvala ovce. Izmedu Meškovića i devojke razvila se ljubav, pa su se i verili. Nisam siguran, ali mi se čini da su se posle i venčali.

Na jednom od tih izleta upoznao sam se sa sestrom Meškovićeve verenice, koja je bila bolničarka u jedrioj beogradskoj bolnici. Zvala se Stanislava, nadimak joj je bio Slavka. Ubrzo smo se sprijateljili i ona je u Beogradu posetila i moju sestru od tetke, Anicu, koja je stanovala u Pašićevoj (današnjoj Nušićevoj) ulici.

Slavka je već u to vreme bila ravnogorski kurir za Beograd a da to ni sama nije znala. Ona je prenosila pisma, a pisali smo svi pa, pošto smo bili u šumi, tražili smo da ta pisma sakrije da je ne uhvate Nemci. Imala je legitimaciju za slobodno kretanje pa je takav posao bez teškoća obavljala.

S vremenom, glavni korisnik tih usluga postao je potpukovnik Pavlović, koji se sa Stanislavom sastajao češće.

Stanislava je prema meni bila vrlo otvorena, dopadala joj se moja brada. Video sam da mi je to poznanstvo korisno, jer mi je ponekad rekla i nešto što se ticalo lično mene a što je čula od potpukovnika Pavlovića, mada ni ostali oficiri nisu pred njom imali tajni.

Preko Stanislave sam poručio sestri da me poseti na Ravnoj gori, jer su već i drugima počele dolaziti posete. Posle desetak dana, kad je opet došla na Ravnu goru, Stanislava mi je rekla da je našla moju sestru i da će me ona uskoro posetiti. Sada je teže doći u selo, jer su zbog nekih dogadaja i kontrole bile strože, rekla je.

Koji su to događaji, znao sam; mi smo ih već na svoj način na Ravnoj gori osetili.

Bila je subota. Zapamtio sam je zbog onoga što se dogodilo sutradan. Iz svog sela Brežđa Svetozar Filipović je doneo malo mrsa da poboljša našu mršavu ishranu. Doneo je i nešto važnije, što je bilo potrebno Saši Teodoroviću da bi proradio prijemnik koji je sam sastavio od dva stara radio-aparata. Bile su to džepne baterije. Saša je naizmeničnim i paralelnim vezivanjem više baterija dobio bateriju dovoljne voltaže i amperaže da bi se na njegovom radio-prijemniku mogle slušati i udaljenije stanice.

Nadali smo se da ćemo uveče moći da uhvatimo Radio-London i druge stanice, a ne samo "Sender Belgrad". U kolibi je bilo dosta oficira koji su se takođe interesovali za vesti. Saša im je saopštio da London može hvatati tek kasno uveče i, kako je bilo vreme za večernju partiju kartanja, svi su se razišli. Otišao sam i ja po ono parče slanine i dobar komad proje, što je doneo Svetozar, da ga podelim za večeru sa svojim vojnicima. Nas četvorica smo se to veče najeli i mogli smo bolje spavati.

Sutradan ujutro otišao sam do Saše da vidim nije li uhvatio kakve nove vesti Radio-Londona. Saša i Svetozar su slušali "Sender Belgrad".

Nešto nije bilo u redu. Ili je Radio-London prestao da emituje, ili se radio-prijemnik pokvario. Saša je volt-metrom i ampermetrom kontrolisao kleme i spojeve između pojedinih cevi da vidi je li aparat ispravan. U jednom trenutku je zagrmelo, kako se to kaže, jer je poten-ciometar bio postavljen na najveću jačinu. Saša je prevodio. Vanredno saopštenje, "Sondermeldung", a zatim:

"Morgen um 6 Uhr", Saša je odmah prevodio dalje: "odgovarajući na napade Crvene armije, nemačke čete prešle su ... " I tako je povodom nemačkog saopštenja o napadu na SSSR ostalo u sećanju više uzbuđenje negoli sam tekst. A onda su zatreštali Hitlerovi marševi. Nas trojica smo se zgledali.

Odjednom, kao da smo nekom oprugom odbačeni, skočili smo i povikali:

"Nemačka napala Rusiju!" Vičući i ponavljajući to, trčali smo prema "gornjem štabu". Nizbrdica nas je povukla i izgledalo mi je da letimo, a ne da trčimo. Pred Mihailovom kolibom našlo se dosta oficira. Ja primetih Tarasa i narednika Gojka, ali se ne zaustavih, potrčah ka "donjem štabu", ka kolibama Ratka i Srećka Tomovića. Dohvatio sam pušku i počeo pucati od neke neodređene radosti, kao da je taj napad Nemaca na Ruse bio i nemački i Hitlerov kraj.

Podoficiri pa i oficiri su prihvatili i pucnji su odjekivali Ravnom gorom. Bila je to prva pucnjava na Ravnoj gori, ali, kao što smo se obradovali, tako nam je to brzo i preselo.

Uskoro se od "gornjeg štaba" začulo: "Prekini paljbu!"

Posle više puta ponovljenog naredenja, prestalo je pucanje, da bi ubrzo stiglo naređenje da se svi okupimo kod Mihailove kolibe.

To je značilo ribanje pred "gornjim štabom".

Okupili smo se i stajali po grupama razgovarajući o ovom događaju, o novom sukobu između dve velike sile. Taras je doneo i rakije, odnosno naredio je da se posluži rakija, pa smo na trenutak pomislili da će se naše veselje produžiti. Trajalo je to možda i više od jednog sata, taman dovoljno da svaki od nas oficira iznese svoje mišljenje. I nije bilo nikakvih razlika. Na ovaj ili onaj način, svi smo mislili da je ovog puta Hitler zaglavio.

Najviše je bilo razlika u prognoziranju trajanja rata, od nekoliko meseci pa najdalje do zime. Zaboravili smo da je već o ratu između Nemaca i Rusa govorio i pukovnik Mihailović i da je izrazio sumnju u snagu Rusa. Iz Mihailove kolibe izišao je potpukovnik Pavlović i rekao nam da sačekamo da nam gospodin pukovnik održi govor. Zatim je sproveo pravu malu istragu o tome kako je došlo do pucnjave kad se zna da je pukovnik izričito naredio da se, u interesu tajnosti, ne sme ni metak opaliti.

Još uvek razdragan, nisam osećao krivicu zbog pucanja, uradio sam to javno, pa sam pred svima i rekao da sam ja prvi počeo pucati. Time sam olakšao situaciju drugima, a nisam na slutio da ću zbog toga morati da odgovaram. Pavlović mi je prišao i rekao da će to već pukovnik sa mnom raspraviti.

Pavlović, Palošević i ostali, od dolaska na Ravnu goru, toliko su veličali pukovnika Mihailovića da se ja odjednom osetih kao da sam se vratio u onu mirnodopsku atmosferu, u kasarnsku disciplniu bez pogovora. Zato osetih neku tremu zbog odgovornosti kad pomislih na raport.

Kada se pojavio Mihailović, Pavlović nam naredi da se postrojimo. Dok smo se postrojavali, pukovnik je stavio naočare i pogledao u ceduljicu koja mu je bila u ruci.

Malo se po vojnički isprsio, da bi se odlikovanje Belog orla bolje primetilo, pa priđe stroju da primi raport.

Odmah sam primetio da je izostalo ono uobičajeno "pomoz' bog" i po izrazu lica i ukočenom držanju videlo se da je ljut. Pre nego što je počeo da govori, upita ko je pucao.

"Ja sam počeo prvi, gospodine pukovniče." Stajao sam u prvoj vrsti četvrti ili peti, i kada mi je Draža prilazio, imao sam utisak da će me i fizički napasti. Napeo sam se kao luk na streli i čekao šta će biti.

Draža mi se unese u lice i kroz stisnute zube reče:

"Šta je vama, poručniče?" Taman htedoh da se opravdam kako me je obuzela radost zbog skorog sloma Nemačke, kad me on preduhitri: "Sutra da mi dođete na raport."

Mihailović se izmače nekoliko koraka ispred stroja i uputi svima isto pitanje:

"Šta vam bi, pobogu, da pucate? Jesam li ja zabranio da se puca? Mi ovde živimo u konspiraciji", produžio je Draža, "i niko ne sme ni metka da opali! Ako se to još jedanput ponovi, pod vojni sud će svako ko prekrši naređe"nje."

Potom je pogledao u onu hartiju malo odahnuvši i počeo da govori, možda i više od pola sata.

"Izvešten sam da je Nemačka napala Sovjete. To nas nije iznenadilo, jer sam vam već ranije govorio o tome."

Za ovih pola sata mi smo ga slušali u stojećem stavu, pod komandom "mirno", jer je u ljutini zaboravio da nam da "na mestu voljno". Tek posle dužeg vremena dao je znak Pavloviću, koji je komandovao: "Na mestu voljno!"

Očekivao sam da će "nam pukovnik u vezi s ovim događajem dati bar neki nagoveštaj o borbi protiv okupatora i da će nas osloboditi one neizvesnosti u kojoj se već nedeljama nalazimo.

Umesto toga, pošto nas je izgrdio zbog nediscipline, Mihailović je prešao na degradiranje naše radosti. Rekao je, otprilike, da smo preuranili sa radošću, jer nam mora biti poznato da su Nemci jaka sila koja je okupirala celu Evropu. Da bismo se radovali nemačkoj propasti, moramo čekati da vidimo kako će se razvijati situacija na frontu. Rusijom vladaju bezbožnici, reče, i ruski narod tu vlast ne voli. Treba čekati da se Rusi i Nemci iskrvare, pa kada Engleska i Amerika udare preko Turske (ne znam zašto preko Turske, ali baš tako je rekao, dodavši: s leđa), onda da i mi krenemo.

Najviše je govorio o tome kako moramo brže nego do sada da se organizujemo i da više ne može biti onih koji to neće. Na kraju nije zaboravio da naglasi.da sada nije vreme za borbu, već da treba raditi, a nedisciplinu neće trpeti."

Mi smo primili na sebe istorijsku odgovornost i moramo ustrajati u onome što smo započeli, završio je Draža, ne objašnjavajući šta smo to započeli. Možda je on to znao, a možda i neki drugi oko njega, a ostali su dužni da slušaju, mislio je, verovatno, pukovnik.

Pošto smo dobili voljno, razišli smo se da bi po grupama i grupicama produžili da razgovaramo. Čuo sam različita mišljenja, ali kao da je sve krenulo drugim tokom posle pukovnikovog govora. Pomislih da nema ni onoliko oduševljenja koliko ga je bilo 27. marta, kada se na ulicama uzvikivalo "Bolje rat nego pakt!" i "Hoćemo savez sa Rusijom!" Osećao sam se kao poliven hladnom vodom i, uz to, sutra još i na raport.

Bila je nedelja po podne. Obično bi došlo nekoliko seljaka, kako su ovde govorili, uglednijih, da nešto čuju. Da li su čuli za napad na Rusiju ili nisu, ali bilo ih je više nego obično. Čuvši pucnjavu, ubrzo su saznali zašto se puca pa su hteli da i od gospodina pukovnika čuju koju reč.

Draža je sedeo zamišljen pred kolibom, u venjaku, "zelenom salonu", a lula nije prestajala da mu se dimi. Kao da mu je neko pokvario planove ili kao da ga je duboko dirnula nova situacija, pa duboko i razmišlja. Sa nekim seljacima, koji su imali odlikovanja na grudima, razgovarao je i pojedinačno.

Kada je prišao grupi seljaka, rukovao se sa svima, što nije uvek čimo. Tada je uglavnom ponavljao sve ono što smo već i mi čuli. Odgovarao je i na nekoliko pitanja o Rusima pa i na ono koje mu je jedan solunac postavio:

"Hoćemo li i mi sada udariti na Nemce?"

Draža je prvo upitao tog solunca na kom je frontu bio, pa je oruda rekao: "Znaš li kada smo mi prešli u ofanzivu na Kajmakčalanu? Eto, vidiš i sam da sada nije vreme. Treba sačekati." Nagnuvši malo glavu na jednu stranu i podigavši obrve, gotovo da je primoravao sagovornika da pomisli da je Draža taj koji treba da izda naređenje za ofanzivu.

Pozivao je Draža tog dana i Paloševića i Uzelca. Nešto je spremao. Ubrzo smo po naređenjima o strogoj pripravnosti i po slanju patrola saznali da se "gornji štab" zabrinuo za svoju bezbednost.

Poručnik Pažin, kao ađutant, ljutio se što se zbog one pucnjave mora odricati već stečenih navika. Kao da dosad niko nije znao da na Ravnoj gori postoji naoružana grupa oficira i podoficira koja ne priznaje kapitulaciju, a toliki oficiri i drugi ljudi dolaze ovamo čak iz Beograda.

Pavlović me je pozvao i naredio da sa Sašom slušam vesti, naročito da pokušamo uhvatiti London i Moskvu da bismo se mogli koliko-toliko orijentisati. Malo mi je laknulo kada sam dobio zadatak, jer mi je to značilo da moja greška ipak nije tako strašna.

Celo veče smo okretali dugme i hvatali svačije emisije da bismo bar nešto saznali. Saša je znao engleski, a mi smo se nadali da ćemo ruski bar nešto razumeti. Međutim, govornih emisija tog dana gotovo da nije bilo i samo su se čuli zvuci Morzeove azbuke, koji nam ništa nisu značili. Sve je bilo šifrovano.

U jednom trenutku čuli smo glas na srpskohrvatskom; međutim, to je bio kraj emisije, saznali smo samo toliko da će se javiti u isto vreme sledećeg dana.

Čuli smo i jedno saopštenje, učmilo nam se da je na ruskom jeziku, koje je govorilo "o "verolomnom napadu na SSSR".

Zato smo šturo referisali sutradan potpukovniku Pavloviću, a on, kao da se ohladio od prvog uzbuđenja, zapisao je te vesti ne pridavajući im nikakav značaj.

Upitao sam kada treba da se javim na raport, pa sam se iznenadio kada mi je Pavlović rekao da je raport odložen jer pukovnik ima drugog posla.

Sedeći i razgovarajući u "zelenom salonu" sa Meškovićem i Ilićem, čuo sam da se trojka, kako smo između sebe zvali Mihailovića, Pavlovića i Paloševića, stalno nešto dogovara.

Rezultat je bio da su Neško Nedić i Pažin već poslani nekuda jer su otišli prema Kadinoj Luci. I meni je Pavlović rekao da će morati da me obriju jer treba ići na teren.

Iz Struganika je došao major Aleksandar Mišić u pratnji Vučićevića, žandarmerijskog kapetana iz Valjeva, kojeg sam upoznao na proslavi mesec dana Ravne gore i na ručku u čast Ace Mišića. Obojica su dojahala.

Pavlović je odmah pozvao narednika Ajvaza da prihvati konje, a ovaj žandarmerijskog kaplara Kovačevića, koji je sve više vršio dužnost ličnog obezbeđenja pukovnika Mihailovića. Mišić i kapetan Vučićević ušli su u Mihailovu kolibu, odnosno u Mihailovićevu kancelariju.

Da li je to tada dogovoreno ili je pukovnik još pre njihovog dolaska doneo tu odluku, ne znam, ali posle jedno dva sata izdata su naređenja oficirima i svi su nekuda otišli, tako da smo na Ravnoj gori ostali samo Palošević, Ilić i ja.

Sa Mišićm i žandarmerijskim kapetanom Vučićevićem otišli su i pukovnik Mihailović, potpukovnik Pavlović i kapetan Uzelac. Nama, koji smo ostali, naređena je stroga pripravnost i zabranjeno da se udaljavamo od koliba. U slučaju napada treba da se povučemo i manevrišemo oko Suvobora i Maljena pa da se opet vratimo na zborno mesto na Ravnu goru.

Najviše me je iznenadilo kada sam video da odlazi i kapetan Milojko Uzelac. On je jedva obukao svoju uniformu, a još teže je uzjahao na konja. Kada sam ga pogledao na konju, morao sam se nasmejati jer sam se i nehotice setio Sanča Panse.

Naša pripravnost je trajala nekoliko dana. Za to vreme najviše se sedelo oko "gornjeg štaba" i razgovaralo o novom Hitlerovom napadu. Nije bilo oficira, pa smo se malo više vrteli oko vajata. Ajvaz nas je čašćavao na račun nove situacije iako nam je rečeno da ne treba da se pre vremena radujemo. Tih dana sam gotovo redovno pušio, i to dobar duvan zavijan u pravi cigaret-papir.

Uveče bi se svi okupili oko Saše Teodorovića da slušaju vesti, a Saša, ja i Filipović nismo mogli da ih mnogo obradujemo. Nemci su se već hvalili kako napreduju, kako je Crvena armija u rasulu i do besvesti su svirali svoje marševe. S vremena na vreme davali su neka upozorenja koja smo protumačili kao da gradane pozivaju na red i poslušnost i prete.

Dolazili su i neki seljaci iz okolnih sela. Čuli su da su Nemci zaratili sa Rusima. Palošević je naredio da ih sve njemu dovedemo. On im je objašnjavao situaciju, govoreći o SSSR-u još gore nego pukovnik Mihailović. Većina seljaka, koji su potegli i po desetinu kilometara, nisu bili zadovoljni onim što su čuli. Kao da je neko čarobnim štapićem udario po njima, držanje tih ljudi se odjednom promenilo. Posle razgovora sa majorom nalazili bi načina da razgovaraju i sa drugima, interesujući se prvenstveno kada će doći pukovnik i nadajući se pravom objašnjenju novih događaja samo od pukovnika.

Bio sam obuzet mislima o tom novom ratu i o onome što nam je Mihailović govorio: o snazi Nemačke i slabostima ruske strane, pa sam gotovo u svim razgovorima dokazivao kako istorija kazuje da Nemci ne mogu pobediti. Nisam baš ništa znao o Crvenoj armiji ni o poretku u SSSR-u, pa sam se koristio istorijskom prošlošću, ali sam ipak bio zadovoljan jer su i moji sagovomici želeli, kao i ja, da "Švabe" izgube rat. Od Paloševića smo dobili naređenje da seljacima saopštimo da će u nedelju po Vidovdanu doći pukovnik Mihailović, pa ko hoće, može da dode da čuje od gospodina pukovnika šta nam valja raditi.

Očekivali smo sa razdoznalošću i nestrpljenjem da se vrati neko od oficira koji su pošli, kako smo mi mislili, da izvide situaciju.

Prvi su se vratili Nedić i Voja Popović. Pričali su neku fantastičnu priču o tome kako su se jedva izvukli iz Valjeva. Kada su ulazili u grad u seljačkom odelu, niko ih nije ništa pitao. A kada su hteli da se vrate, morali su se noću izvlačiti kroz neke jaruge i nekoliko puta gazili preko Kolubare. Nisu pominjali kod koga su u Valjevu bili, ali su pričali da nemačke patrole i "naši" žandarmi danonoćno pretresaju neke kuće.

Kada smo se zainteresovali, dobili smo odgovor da Nemci hapse komuniste i Jevreje. Izdali su i proglas da se moraju prijaviti svi vojni obveznici, zatim aktivni i rezervni podoficiri i oficiri. Za oficire je naređeno da se jedanput nedeljno moraju javljati nemačkoj komandi. To su im pričali neki koji su se prijavili i koji su dobili objave (Ausweis) da se mogu slobodno kretati.

"Meni ni na pamet ne bi palo da im se javljam", dodao sam ja. "Sa Nemcima mogu razgovarati samo preko nišana."

"Mnogo si ti ratoboran", umesto Neška odgovori Voja Popović. "Prođi i ti malo kroz sela pa ćeš promeniti mišljenje. Ako Nemci hapse one komuniste iz Valjeva koje ja poznajem", rekao je Voja, "neće mnogo pogrešiti jer nisu ni smeli ostati na slobodi."

Neško je osetio da bi moglo da dođe do neželjene rasprave sa Vojom, pa prekide razgovor rekavši Voji:

"Ostavi to za drugu priliku, treba sačekati da svaka zverka svoj trag pokaže i onda ćemo videti ko je ko. Situacija je takva da moramo sada biti oprezniji, a ostalo će regulisati gospodin pukovnik kada mu budemo referisali."

To nije bilo prvi put da se tako završavaju naši razgovori. Dešavalo se često da, kada neko pokrene kakvo osetljivo pitanje, razgovor bude prekinut time da će pukovnik Mihailović dati objašnjenje ili potrebno naređenje. Među nama je gotovo neosetno bilo sve manje onih koji su tražili bilo kakva objašnjenja, a sve više onih koji su branili sve što je rekao ili naredio pukovnik Mihailović.

Upravo tih dana napravljen je i novi razmeštaj.

Prostorije u "gornjem štabu" koje su Mihailu Damjanoviću, vlasniku kolibe, služile kao štala ili kao ostava za rakiju i ostalu zimnicu, određene su za ambulantu.

Posle odlaska grupe generala Novakovića i Nikčevićevih četnika u jednoj planiničkoj kolibi ostao je jedan Jevrejin, lekar, sa svojom ženom. Navodno, žena mu je bila bolesna pa nisu mogli poći sa generalom.

Jednog dana Pavlović je poslao štabnog kuvara Benjamina da dovede Jevrejina i njegovu ženu.