DRUGI DEO

Iza odluke u maju 1943. godine da se jedna vojna misija uputi Titu, stoji zamršen niz istorijskih događaja u vezi sa britanskom politikom prema Jugoslaviji od izbijanja rata u septembru 1939, naovamo. Britanski načelnici generalštaba zacrtali su opštu politiku podrške grupama otpora u Evropi okupiranoj od strane Osovine još u junu 1940. godine. Britansko strategijsko planiranje, u vreme prvih neprijateljstava, nije predviđalo da će doći do brze i široke invazije evropskog kontinenta. Uloga subverzivne delatnosti, po mišljenju britanskih vojnih krugova, bila je definisana, prema rečima Čerčila, kao "osnovni kapital oslobodilačke ofanzive", koja će, kao što se nadalo, doći kao vrhunac rata protiv Osovine.

Posle pada Francuske premijer je osnovao specijalni "četvrti vid oružanih snaga" za vođenje tajnog rata, poznat pod nazivom Uprava za specijalne operacije i stavio je pod vođstvo Hjua Doltona (Hugh Dalton), ministra za ekonomsko vođenje rata.

Ova organizacija trebalo je da vrši sabotažu protiv Nemaca u okupiranoj Evropi, da podržava i pomaže grupe otpora, ukoliko budu obrazovane, i da prikuplja podatke o neprijatelju. Ona je imala svoje začetke u 1939. godini, kao Odsek D Ministarstva rata. Nikada ranije nije stvaran takav specijalistički odsek, niti je neregularni rat bio predmet koji bi u prošlosti privlačio pažnju britanskih načelnika Generalštaba. Manja grupa oficira bila je odgovorna za prve napore na ovom polju.

Ali nedostatak iskustva nadoknađen je oduševljenom improvizacijom i optimističkim neshvatanjem teškoća, i tehničkih i ljudskih, s kojima je ovo bilo skopčano. Nije postojao sveobuhvatni plan za Evropu, i akcija onakva kakva je preduzeta na polju tajnog rata bila je delo odanih amatera.

Rad Odseka D na Balkanu u razdoblju "čudnog rata" od septembra 1939. do juna 1940. bio je usmeren na propagandu i sabotažu. U slučaju Jugoslavije, glavni napor usredsređen je na pokušaj da se spreči prelazak Kraljevske jugoslovenske vlade u tabor Osovine i da se zemlja, ako je mogućno, aktivno angažuje na francusko-engleskoj strani. U isto vreme iskorišćene su mogućnosti sabotaže, i mnoge pouke — čak i negativne i nekorisne u to vreme — bile su stečene. Jugoslavija bi u slučaju proširenja rata na Balkansko poluostrvo bila od velikog značaja za obe zaraćene strane. Glavne železnitike komunikacije iz srednje Evrope prema Grčkoj i istočnom delu Sredozemnog mora protezale su se duž rečnih dolina Jugoslavije. Borski rudnici bakra u Srbiji bili su najveći u Evropi, a rudnici boksita i hroma gotovo iste vrednosti. Dunav je bio saobraćajnica kojom su se prevozili rumunska nafta i žito za Nemačku i srednju Evropu. Prvi diverzantski planovi bili su usmereni na remorkere i dereglije dunavskih brodskih kompanija. Ovo se smatralo dugoročnom operacijom, a praktično nije bilo ništa preduzeto da se ostvari. Svaka akcija zahtevala bi pristanak Jugoslovenske vlade, a u vreme pada Francuske, u junu 1940, prestala je svaka saradnja koja je prećutno postojala između izvesnih vladinih krugova i britanskih službenika na licu mesta. Prve etape propagandne bitke bile su prošle, i Britanci su tu bitku izgubili.

Posle juna 1940. Uprava za specijalne operacije, koja je bila pod rukovodstvom Ministarstva za ekonomsko vođenje rata, uzela je u svoj sastav prvobitni Odsek D. Rad je sada bio usredsređen na pripremanje akata sabotaže u slučaju da se Jugoslavija pridruži Osovini i na vršenje pritiska na izvesne političke krugove da spreče vladu da preduzme takvu akciju ili, u najgorem slučaju, da rade na njenom obaranju. Pošto se nije mogla obezbediti saradnja, težište je stavljeno na otpor. Od kojih bi se elemenata u Jugoslaviji, po mišljenju britanskih predstavnika sa lica mesta, takav aktivni otpor mogao očekivati?

Najraniji britanski dodiri bili su uglavnom s vođama srpske Zemljoradničke partije, nacionalističke i konzervativne po svojoj političkoj koncepciji. Malo je bilo sličnih dodira u drugim delovima Jugoslavije, naročito u Hrvatskoj, mada su izvesne veze bile uspostavljene sa patriotskim organizacijama u Sloveniji.

Takav je bio obim britanskih aktivnosti u Jugoslaviji u vreme kada su Nemci, zajedno sa Italijanima, napali i okupirali zemlju u aprilu 1941. Zvanično predstavništvo povučeno je iz Beograda, i tamna zavesa neprijateljske okupacije spustila se nad zemljom. Ništa se nije postiglo u pogledu neke organizacije koja bi ostala u pozadini neprijatelja i nikakve tajne radio-veze nisu bile uspostavljene.

Jugoslovenski kralj Petar i njegovi ministri, na čelu s generalom Simovićem, koji je odigrao glavnu ulogu u državnom udaru od marta 1941, bili su smešteni u Londonu kao Kraljevska jugoslovenska vlada u izgnanstvu.

Ostalo je da se čekaju vesti iz zemlje o nekoj gerilskoj ili potajnoj akciji protiv Italijana i Nemaca.

Komanda za Specijalne operacije za Balkan nalazila se od aprila 1940. pa nadalje u Kairu.

Prva štura obaveštenja o situaciji u Jugoslaviji posle osovinske okupacije počela su da stižu preko Carigrada kada su kuriri povremeno dolazili u toku avgusta 1941.

Prvi izveštaji stigli su u Tursku početkom tog meseca. Izveštavalo se o gerilskim grupama blizu Suvobora, u zapadnoj Srbiji. Ime izvesnog pukovnika Mihailovića, kao vođe tih grupa, pojavilo se prvi put u izveštaju datiranom 15. avgusta.

Ali slika o svemu tome bila je suviše fragmentarna. Prvi značajan korak morao je biti da se uspostavi prekinuti dodir. Od 22. juna 1941. Britanci su sklopili sporazum sa Sovjetskim Savezom. Moglo se pretpostaviti da bi naš novi saveznik takođe mogao imati svoja gledišta o opštem položaju na Balkanu okupiranom od strane Osovine.

Sovjetska vlada je bila priznala Kraljevsku jugoslovensku vladu u Londonu, i njihovo poslanstvo u Moskvi, koje je bilo zatvoreno posle aprilskog rata 1941. godine, ponovo je otvoreno 19. jula. Diplomatske veze bile su i formalno uspostavljene krajem avgusta: dr Milan Gavrilović vratio se u Moskvu kao jugoslovenski ministar, a Bogomolov je 3. septembra postavljen za sovjetskog ministra pri Simovićevoj vladi u Londonu.

U toku oktobra održano je nekoliko sastanaka između Idna (Eden) i Majskog na kojima se razgovaralo o jugoslovenskim pitanjima. Mihailović je bio u radio-vezi s Britancima od septembra, i pošto su obe vlade, i ruska i britanska, zvanično priznale Simovićevu vladu, izgledalo je logično da Moskva i London vode zajedničku politiku u cilju stvaranja ujedinjenog pokreta otpora u Jugoslaviji pod rukovodstvom Mihailovića, kao priznatog predstavnika u zemlji.

Britansko Ministarstvo inostranih poslova učinilo je niz raznih pokušaja približavanja sovjetskoj vladi, tražeći od Rusa da utiču na jugoslovenske komuniste da se stave na raspolaganje Mihailoviću, kao nacionalnom vođi.

Ali mogućnosti za neku uspešnu zajedničku akciju bile su još u dalekoj perspektivi.

Jesen i zima 1941. godine predstavljale su užasnu defanzivnu pozornicu. Evropski kontinent, sa izuzetkom Švedske, Švajcarske, Španije, Portugalije i evropske Turske, bio je pod kontrolom Osovine.

Samo nejasne vesti koje su stizale u Kairo i London nagoveštavale su o nekoj početnoj organizaciji gerilskih grupa, sa suprotnim političkim gledištima, koje su se pojavile na regionalnoj osnovi u prvim haotičnim fazama neprijateljske okupacije jedne zemlje sa oskudnom mrežom savremenih puteva i železničkih komunikacija. Bilo je poznato da je izbio spontan ustanak u Srbiji, i sve razlike koje su postojale između elemenata otpora krile su se pod nejasnim nazivom "patriotskih" snaga. Slični događaji odigrali su se i u Crnoj Gori, zbog italijanske okupacije, ali se nije mogla dobiti jasna slika o svemu tome ni ovde, ni u Srbiji, niti bilo gde u zemlji.

General Simović je tražio od premijera da se pošalje hitna pomoć ovim rasutim grupama.

Dvadeset osmog avgusta 1941. Čerčil je uputio jednu poruku Doltonu: "Čuo sam od generala Simovića da postoji široka gerilska aktivnost u Jugoslaviji. Potrebna joj je kohezija, podrška i usmeravanje sa strane. Molim, izvestite ukratko kakve veze imate sa ovim družinama i šta možete učiniti da im se pomogne."

Dva dana docnije Dolton je obavestio premijera da su takvi planovi preduzeti. Suma od 20000 funti poslata je Mihailoviću preko kurira iz Carigrada, a trebalo je da bude poslata jedna misija da prouči situaciju u samoj zemlji.

Uveče 20. septembra 1941. britanska podmornica Triumph iskrcala je jednu grupu na crnogorskoj obali blizu Petrovca.

Misija je bila mešovita. Sačinjavali su je kapetan D. T. Hadson i dva kraljevska jugoslovenska oficira, majori Zaharije Ostojić i Mirko Lalatović. Pratio ih je i jedan kraljevski jugoslovenski podoficir, Veljko Dragićević, kao radio-telegrafista, s dve radio-stanice.

Grupu su prihvatile mesne gerilske jedinice, raspoređene po brdima, sa kojih se kontrolisala obala, i odvele je u selo Radovče, blizu Nikšića, devedesetak kilometara u unutrašnjosti kopna.

Prvu radio-poruku primila je, 26. septembra, od ove grupe radio-stanica Odseka za specijalne operacije na Malti. Javljeno je da se nalaze s jednim lokalnim odredom od stotinak ljudi i da su vođe Arso Jovanović i neki "profesor". Kasnija poruka otkrila je ime i ovog drugog: Đilas.

Glasovi o pobuni protiv italijanskih okupatorskih jedinica koje su ušle u Crnu Goru posle kapitulacije jugoslovenske vojske u aprilu 1941. stigli su u Kairo i London pre no što je ova englesko-jugoslovenska misija bila upućena vazdušnim putem iz Aleksandrije, 13. septembra, i dalje podmornicom s Malte. Međutim, ništa se nije znalo o političkoj prirodi ili vojnoj organizaciji ovih grupa. Kralja i članove vlade generala Simovića, koji je preuzeo vlast posle državnog udara prošlog marta, otpratili su Britanci iz Grčke na Srednji istok i dalje u London. Njihovi predstavnici bili su već postavljeni u Carigradu i Kairu, dvema tačkama za osmatranje i osluškivanje oskudnih obaveštajnih podataka koji su dolazili iz okupirane Jugoslavije posle aprila. Održavanje veze sa zemljom predstavljalo je zajednički zadatak ovih kraljevskih jugoslovenskih službenika, koji su uglavnom bili redovni oficiri vojske, pod kontrolom Jovana Đonovića, naimenovanog za zvaničnog delegata Kraljevske jugoslovenske vlade u Kairu. Na britanskoj strani ovaj zadatak je spadao u neposrednu odgovornost Balkanskog odseka S.O.E., čija je većina članova imala već iskustva sa jugoslovenskim pitanjima u zemlji pre osovinske invazije prethodnog aprila.

Prvi izveštaji o uslovima u okupiranoj Jugoslaviji došli su preko kurira u Carigrad, gde su ih s prekidima prihvatali Britanci, i uglavnom prenosili su se Đonoviću u Kairo, čije su bliske veze sa Tomom Mastersonom, tamošnjim šefom službe SOE, upravo omogućavale britanskim vlastima da prikupe fragmentarne podatke. I Đonović i njegovi agenti u Carigradu bili su, prirodno, radi da organizacija veza sa mogućnim grupama otpora u razvoju u raznim područjima zemlje ostane koliko je to mogućno više u jugoslovenskim rukama. Međutim, zavisnost od britanske materijalne podrške u organizovanju bilo kakvih operacija prisiljavala je Đonovića da prepušta takva obaveštenja, koliko je to smatrao za podesno, britanskim vlastima.

Zato je početkom septembra odlučeno da se uputi prva eksperimentalna misija. Najpre se mislilo da to treba da bude čisto jugoslovenska stvar. Za ovaj opasan poduhvai izabrani su majori Ostojić i Lalatović, i oni su, preko Đonovića, primili uputstva od generala Bogoljuba Ilića, ministra vojske u jugoslovenskoj vladi u Londonu, koji se nadao da će držati čvrstu kontrolu nad svim budućim takvim operacijama u okupiranoj Jugoslaviji, s namerom da poveže razjedinjene grupe otpora koje su se mogle obrazovati posle raspada Kraljevske jugoslovenske vojske za vreme invazije Osovine. Takve operacije bile su, na taj način, planirane kao isključivo akcija kraljevske jugoslovenske misije.

U aprilu 1941. Ostojić je bio major u Generalštabu Kraljevske jugoslovenske vojske i jedan iz grupe oficira umešanih u martovski državni udar. Pri kraju neprijateljstva njemu je bio dat zadatak da "uputi" kneza Pavla u Grčku, gde je ovaj, zajedno s porodicom, poveren odgovornosti britanskih organa. Ostojić je otputovao u Kairo sa članovima Simovićeve vlade i ostao tamo sa novoobrazovanom Delegacijom, kojoj je bio na čelu Jovan Đonović.

Major Lalatović je bio kraljevski jugoslovenski vazduhoplovni oficir, koji je s jednom eskadrilom aviona iz vazduhoplovne baze kod Nikšića, u Crnoj Gori, odleteo u Grčku. On se udružio s jednom grupom drugova oficira koji su u aprilu pobegli iz zemlje i stigli u Kairo.

Zamršeni događaji u vreme martovskog državnog udara, oficirske ličnosti koje su bile u njega umešane, kao i njihove uzajamne veze, veoma su uticali na stav i mentalitet vojne klike obrazovane u Kairu, a isto tako i na razvoj politike Kraljevske jugoslovenske vlade, koja je otišla u London. Sukobi i intrige nastali između suparničkih strana u Kairu i Londonu bili su u izvesnom smislu odraz i produženje okolnosti koje su pratile događaje od 27. marta u Beogradu.

Mada su lične naklonosti britanskih službenika iz SOE odgovornih za izvršenje direktiva svojih organa vlasti da izveštavaju o otporu u Jugoslaviji i konačno da mu pruže pomoć, bile tesno povezane sa njihovim jugoslovenskim parnjacima na osnovu zajedničkog iskustva za vreme državnog udara, od samog početka bilo je jasno da Britanci moraju nastojati da pošalju u zemlju svoje, vlastite posmatrače.

Samo dvanaest časova pre upućivanja jugoslovenske vojne grupe Odsek SOE u Kairu dao je uputstva kapetanu Hadsonu da se pridruži ovoj grupi, pretvarajući tako prvu misiju u zajedničku. On je primio samo vrlo uopšteno kratko uputstvo o tome šta treba da očekuje pri iskrcavanju na izabranoj tački u Crnoj Gori. Direktiva koju je dobio bila je izražena nejasnim terminima: uspostaviti dodir, istraživati i izveštavati o svim grupama koje pružaju otpor neprijatelju, bez obzira na narodnost, veru i političko ubeđenje.

Bil Hadson je bio čovek sklon lutanju i naviknut na teškoće. Ranije je bio rudarski inženjer u Južnoj Africi. Još od školskih dana u Engleskoj razvio se u pravog atletu i bio je bokserski šampion — veštine koje je znao i koje je sa uspehom primenjivao u odgovarajućim prilikama. Bio je to mlad čovek izvanredne hrabrosti i nepokolebljive nezavisnosti duha. Radio je kao savetodavni rudarski inženjer u Beogradu i u nekim drugim mestima u Srbiji nekoliko godina pre izbijanja rata, koji ga je zatekao na radu u rudnicima antimona u zapadnoj Srbiji. Kratko vreme posle toga stupio je u jugoslovenski Odsek D (prvobitno jezgro Ministarstva rata, koje je činilo osnovu za buduću organizaciju SOE). Tečno je govorio srpskohrvatski i imao je dragocena iskustva iz Srbije.

Hadsonu nisu bila poznata tajna uputstva data dvojici njegovih jugoslovenskih kolega, koji su, kako se pokazalo, dobili izvesne direktive od generala Ilića, ministra vojske u Londonu.

General Simović je u jednoj posleratnoj izjavi rekao "da je ova grupa upućena u Jugoslaviju bez njegovog znanja, a na osnovu njegovih prethodnih razgovora s generalom Ilićem." Simović je izjavio: "Još pre nego što sam otišao u London (jugoslovenska) Vrhovna komanda iz Kaira, u sporazumu s Intelligence Service-om, uputila je Ostojića i Lalatovića u zemlju ... sa zadatkom da uhvate vezu sa snagama otpora u zemlji, da šalju izveštaje o situaciji u zemlji. Kasnije sam čuo da su dobili i neke instrukcije, ali kakve i od koga to mi nije poznato. ... Predstavnici Intelligence Service-a stavili su do znanja da sigurne veze s Jugoslavijom ne može biti sve dok oni ne upute svoje ljude s radio-stanicom i potrebnim šiframa i od mene nisu tražili nikakvu saglasnost."

Misija je predstavljala zajedničku britansko-kraljevsko jugoslovensku operaciju i nije se postavljalo pitanje komande.

O srećnom dolasku grupe u crnogorsko selo Radovče odmah je izvešten London. Sledile su kratke poruke od Hadsona, u kojima se kaže da svuda u okolini postoje male naoružane grupe, koje su ukupno brojale otprilike pet hiljada ljudi. Selo Radovče se nalazi u planinskom području Piperi, petnaestak kilometara severno od italijanske vojne komande u Podgorici.

Istorijat prvih dana ove misije i rasparčanost sačuvanih radio-poruka koje su bile primljene od ove grupe ostali su nerazjašnjeni. "Crnogorske oslobodilačke snage", o kojima je Hadson javljao u jednoj od svojih prvih poruka, i njeni rukovodioci predstavljali su ostatke partizanskih grupa koje su predvodili komunisti, a koje su se povukle u brda i oblasti udaljene od gradova Crne Gore posle ugušenja julskog narodnog ustanka protiv Italijana. Te grupe su se borile protiv Italijana odvojene od sličnih nacionalističkih grupa, kojima su rukovodili bivši jugoslovenski oficiri i podoficiri bez centralne uprave ili formalnih dogovora. Širenje ustanka bilo je spontano, ali zajedno s ponovnim uspostavljanjem italijanske kontrole, naročito u gradovima, pukotine su se proširivale i dolazilo je do sukoba između malih komunističkih i nacionalističkih grupa. Prvi Hadsonovi utisci bili su da su komunističke jedinice jače i borbenije, pa je tako i izvestio Maltu, predlažući da se pomoć šalje njima.

Ostojić i Lalatović, međutim, dobili su tajna uputstva od svojih pretpostavljenih, nepoznata Hadsonu, u kojima im se naređivalo da stupaju u dodir isključivo s nacionalističkim grupama, vernim kralju, kojima rukovode njihovi drugovi,oficiri bivše Kraljevske jugoslovenske vojske. U Kairu su bili obavešteni da je neki pukovnik Mihailović u centru jednog nacionalističkog pokreta otpora sa bazom na visovima Suvobora, u zapadnoj Srbiji, i njihova naređenja trebalo je, preko nacionalističkih kanala u Crnoj Gori, preneti Mihailovićevoj komandi. Ovo nije bilo poznato Hadsonu pre njegovog polaska, ali je jedna radio-poruka, slučajno uhvaćena na Malti 10. septembra, otkrila Britancima prisustvo nekog pukovnika Mihailovića u zapadnoj Srbiji. Hadson je 9. oktobra primio poruku iz Kaira preko Malte u kojoj mu se naređuje da što pre krene u Srbiju, pošto je Mihailović slao poruke otvorenim tekstom, pa su mu bile hitno potrebne sigurne šifre.

U međuvremenu dvojica njegovih jugoslovenskih kolega nisu bili neaktivni, već su, sa znanjem i pristankom male partizanske komande u Radovču, stupili u dodir sa nedavno obrazovanim odborom bivših jugoslovenskih oficira "koji su bili svesni gledišta Kraljevske jugoslovenske vlade". Partizanski štab nije stavio nikakvu primedbu na ovaj potez, pošto su partizani, izgleda, znali za veze u Srbiji između Mihailovića i vlastitog centralnog rukovodstva. No ovo sadejstvo uskoro se pokazalo kao nesigurno.

Na dan 16. oktobra Hadson je javio preko svoje radio-stanice: "Komunisti, koji su dobro organizovani, preduzeli su sada akciju u Crnoj Gori. Oni žele da se svi ujedine u borbi protiv okupatorskih vlasti. Mnogi nacionalni elementi stoje na drugoj strani i čekaju. Mora se zahtevati od nacionalista da se organizuju za borbu."

On je već bio primio naređenja iz Kaira da krene za Srbiju, i 20. oktobra stanica SOE na Malti primila je hitnu poruku iz Kaira s pitanjem da li je Hadson poneo sa sobom šifre kojima bi se moglo raditi s Londonom i da li je Malta uspostavila "međusobnu vezu sa Dražom Mihailovićem". Kairo je takođe tražio mesto za iskrcavanje za. jednu eventualnu sledeću podmorničku operaciju, izrazivši nadu da bi opskrba mogla biti uskoro poslata.

Lalatović i Ostojić su sledili nešto drukčiji pravac akcije. Trinaestog oktobra sledeći kratak pregled poruka poslat je Malti, na francuskom jeziku, i verovatno preko Hadsonove radio-stanice iz Crne Gore:

Dostavljene su instrukcije našoj grupi koja operiše u Crnoj Gori da ne treba da sarađuje sa onim vođama četničkih odreda koji ne priznaju jugoslovensku vladu. Nikakav drugi izveštaj koji biste primili i koji bi suprotno govorio ne treba uzimati u postupak.

Isto tako, udešeno je da se dostavi pukovniku Mihailoviću naređenje da trenutno obustavi sabotažu i da se usredsredi samo na železnice, lokomotive itd., pri čemu nije potreban ekssploziv da ne bi suviše izložili narod represalijama. Grupi je bilo saopšteno da se treba ograničiti za sada na pripreme i dovlačenje materijala u cilju povezane i dobro organizovane akcije za dan koji će biti docnije određen.

Primili smo telegram kojim se potvrđuje da je ovaj telegram primila grupa u Crnoj Gori.

Devetnaestog oktobra Hadson je poslao poslednji izveštaj iz Crne Gore pre polaska na svoj put, u kome je javljeno o postojanju "patriotskih snaga" u rejonu Danilovgrada, jedne varoši koja leži upravo južno od puta Podgorica—Nikšić. On mora da je obavestio mesnu partizansku komandu o naređenjima što ih je primio da krene u Mihailovićevu komandu, pa je, zajedno sa Ostojićem, pod partizanskom pratnjom, krenuo oko 13. oktobra. Grupa je putovala kroz oslobođenu teritoriju koju su kontrolisali isključivo partizani i koja se prostirala od rejona koje je Hadson posetio u Crnoj Gori, preko Sandžaka, do doline Zapadne Morave. S grupom su putovala tri starija mesna partizanska predstavnika: Arso Jovanović, Milovan Đilas i Mitar Bakić.

Mada Hadson verovatno nije u to vreme znao za stvarnu funkciju ovih ljudi, njihovo prisustvo u ovoj prilici je značajno, razlozi jasni. Jovanović, bivši kraljevski jugoslovenski oficir, koji je prešao komunistima, bio je jedan od vođa julskog ustanka u Crnoj Gori i u stvari vojni komandant onoga što smo mi još nazivali gerilskim jedinicama; Mitar Bakić je bio sekretar Vojnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije, koji je osnovan 1940. godine, i jedan od glavnih organizatora, po partijskoj liniji, ustanka u Crnoj Gori; Milovan Đilas bio je delegat Centralnog komiteta Partije za celokupno područje Crne Gore i Sandžaka, i zato je bio veza sa rukovodstvom pokreta, koje se sada nalazilo u gradu Užicu, u zapadnoj Srbiji, u blizini Mihailovićeve komande, na obližnjim brdima Ravne gore, južno od Valjeva. Izveštaji koji su stizali u Crnu Goru iz Srbije, od obeju strana, partizanske i nacionalističke, ukazivali su na početne pregovore za obrazovanje zajedničkog fronta otpora, pa je stoga bilo prirodno, i veoma važno, da komunistički rukovodioci u Crnoj Gori prate savezničku misiju na njenom putovanju i da je u prvom redu odvedu do svoje komande.

Priča o takmičenju između komunističkih i nacionalističkih grupa u Jugoslaviji za dobijanje savezničke pomoći i priznanja počinje ovim putovanjem prve misije u središte događaja.

Značajno je da Lalatović i radio-telegrafista misije, Dragićević, nisu putovali s glavnom grupom, nego su ostali u Crnoj Gori i zadržali kod sebe obe radio-stanice misije. Jedna od ovih bila je već pregorela, dok je drugu predstavljala zastarela i teška aparatura "Mark III". Grupa se takođe bila iskrcala bez mašine za punjenje.

Lalatović je, naravno, želeo da se uspostave kopneni kanali za vezu koji bi bili isključivo nacionalistički po karakteru, sa predviđanjem iskrcavanja britanskih zaliha za jugoslovenske grupe otpora na crnogorskoj obali, da se spreče svaki dalji dodiri između Britanaca i mesnih komunističkih partizanskih jedinica u tom području, i da linije veze Kairo—Malta—Crna Gora—Srbija od početka drže pomagači Kraljevske jugoslovenske vlade.

Na dan 24. oktobra u Kairu je primljena sledeća poruka, verovatno od Lalatovića: "Sve je spremno za prijem materijalne pomoći u Radovču, prema načinjenom planu, koji će biti u važnosti 21—22—25—26—27. oktobra."

Ova poruka nagoni na razmišljanje. Hadson je već otišao, sa partizanskom pratnjom, u zapadnu Srbiju. Da li je ova poruka spadala u pripreme, koje je on izvršio pre odlaska, da se pošalju zalihe komandi u Radovču? Je li ovo selo bilo baza zajedničke partizansko-četničke komande? Ili je poruka poticala od Lalatovića poslata preko njegovog vlastitog odašiljača i spadala u odvojene i tajne pripreme da se šalju zalihe drugim nacionalističkim grupama u ovom rejonu?

Hadsonovi prvi utisci o nadmoćnijoj snazi partizanske organizacije u rejonima kroz koje su putovali potvrdili su se u toku njegovog putovanja. To je bila jedina snaga u krajevima Crne Gore kroz koje je on prošao.

Jedino ovo ljudstvo izgledalo je organizovano u tom delu sveta. Prošao sam skroz ovuda i stvorio visoko mišljenje o njima. U svakom mestu gde smo se noću zaustavljali nalazila se uobičajena grupa ljudi s puškama, žene sa pisaćim mašinama, organizacija, koja vrši propagandu, i prepade... Ne verujem da je Mihailović imao svoje veze i organizaciju koja je tada radila u tim krajevima.

Hadson, Ostojić i grupa komunističkih rukovodilaca iz Crne Gore stigli su u Glavnu komandu rukovodstva partizanskog ustanka u Srbiji u Užicu oko 25. oktobra. Sam grad, okolna sela i zemljište sačinjavali su slobodnu teritoriju i bazu. To je bilo poznato kod partizana kao "Užička republika" s osnovnom političkom upravom i vojnom komandom. Nemci su se povukli iz grada pod pritiskom ustanika, ostavljajući nedirnutu najvažniju fabriku oružja u Srbiji — životno važan činilac u rukama partizanske komande.

Hadson je tada sreo vodeću ličnost pokreta, koja je bila predstavljena pod konspirativnim imenom Tito.

Nema dokumentovanih zapisnika sa prvog sastanka ova dva čoveka, ali ga je mogućno približno rekonstruisati iz odlomaka njihovih kasnijih sećanja. Hadson je stigao u zapadnu Srbiju po neposrednim uputstvima iz Kaira da bi stupio u dodir sa Mihailovićem u njegovoj komandi, koja se, kao što je ovaj bio samo obavešten, nalazila negde blizu Suvobora, planinskog predela u Šumadiji, jugoistočno od grada Valjeva. Britanci u Kairu i Londonu, na osnovu oskudnih obaveštenja kojima su raspolagali, nisu mogli ništa zaključiti u pogledu mesta ili aktivnosti partizana u Srbiji niti o ličnosti njihovih vođa. Bilu Hadsonu je rečeno, dok je bio u Crnoj Gori, da je u Srbiji dignut ustanak velikih razmera, i prve utiske o tome trebalo je da stekne u Užicu.

On je već bio došao do zaključka, na osnovu onoga što je video u Crnoj Gori i Sandžaku, da partizanske grupe, čiji sastav i organizaciju nije još imao prilike da prouči, ipak zaslužuju britansku materijalnu pomoć. Prvi korak u cilju obezbeđenja nekih zaliha, bilo podmornicom do crnogorske obale ili avionima na kopnu, zavisio je od uspostavljanja radio-veza.

U svom prvom razgovoru s Titom u Užicu Hadson je ponudio potrebne tehničke podatke (talasnu dužinu, vremenske termine i šifre) da bi se uspostavila radio-veza sa Kairom, ukoliko bi Tito mogao da obezbedi potrebnu radio-stanicu, pošto su izvesni instrumenti nedavno bili zaplenjeni od Nemaca.

Hadson je ukazao na to da je Kairo zainteresovan za jednu takvu neposrednu radio-vezu s partizanima, s tim da Tito, sa svoje strane, objasni nejasnu sliku ustanka u Srbiji i da postavi pitanje primanja savezničke podrške, na isti način kao što je to sada činio Mihailović preko svojih improvizovanih radio-poruka otvorenim tekstom, o kojima je Hadson već bio obavešten. Verovatno je ovo bilo poznato i Titu. Hadson je, međutim, dobio utisak da se Tito nadao da će saveznička podrška njegovom pokretu doći od Rusa i da bi to više voleo. Iz drugih izvora bilo je jasno da partizanska komanda u Srbiji, ohrabrena početnim uspesima protiv nemačkih okupatorskih snaga i duboko verujući u skoru savezničku pobedu na ruskom frontu, nije u to vreme ispoljavala neko neposredno oduševljenje za uspostavljanje ranih veza sa Britancima u bilo kakvom obliku.

Hadson nije krio od Tita da mu je naređeno da produži u Mihailovićevu komandu, a ta vest je došla u trenutku kada su veze između ove dvojice suparničkih vođa bile najosetljivije i najugroženije. Razgovor između ova dva čoveka bio je srdačan, iako donekle uzdržljiv s partizanske strane. S obzirom na stanje njegovih odnosa sa Mihailovićem, Tito, razumljivo, nije bio sklon da u ovoj fazi pruži Hadsonu neke iscrpne podatke o jačini partizanskih grupa koje su dejstvovale u Srbiji. Hadson je, opet, naglasio da su Britanci zainteresovani samo za ujedinjavanje celokupnog jugoslovenskog pokreta otpora i da su zato, takođe, zabrinuti zbog razdora koji se produbljavao između raznih elemenata.

Tito je, izgleda, govorio neposredno i otvoreno o svojim odnosima sa Mihailovićem, tako da je konačan utisak bio da mu je glavni cilj da izbegne neprilike sa četnicima. On nije, kao što je rekao Hadsonu, imao "ništa lično protiv Čiče, ali je jugoslovenski oficirski kor kao celina bio kompromitovan". Sramni raspad rukovodstva Kraljevske jugoslovenske vojske na svim nivoima za vreme aprilske kampanje bio je nesumnjivo realan elemenat u situaciji. U ovom naročitom trenutku Tito je možda smatrao da bi se neki kompromisni sporazum o zajedničkom organizovanju otpora u Srbiji još mogao postići, ali je rekao Hadsonu da od Mihailovića, ako već neće da sarađuje, traži jedino to da ne ometa stalne partizanske operacije protiv Nemaca.

Ne postoje više nikakvi dalji dokazi, osim Hadsonovih ličnih sećanja. On nije imao nikakvu radio-vezu sa Britancima dok je bio u Užicu.

Tito lično obaveštava o jednom razgovoru s Hadsonom. "Na moje pitanje kako su mogli u Londonu od Draže Mihailovića načiniti nekakvog heroja, kad on uopšte ne vodi borbu protiv okupatora, on mi je ispričao cijeli taj slučaj: ,Engleska vlada nema ni pojma o tom Draži Mihailoviću. Stvar je potekla iz nekih američkih novina, gdje je jedan američki novinar koji je bio u Turskoj, napisao jedan dugačak članak, u kome je pisao o junačkom otporu Draže Mihailovića protiv okupatora'"

Atmosferu su karakterisali metež i početna kriza. Hadson je video borbu partizana oko varošice Krupanj, i na povratku u Užice sreo je Ostojića, koji se, pošto je već bio u Mihailovićevoj komandi, vratio s porukom za Hadsona u kojoj se tražilo od ovoga da tamo hitno otputuje. Tito nije stavio nikakvu primedbu na ovo i snabdeo je Hadsona partizanskim putnim ispravama. Ovaj je napustio Užice oko 25. oktobra, verovatno u društvu Ostojića i s nekom vrstom zaštitne pratnje.

U međuvremenu je Lalatović stigao u Užice, iz Crne Gore, zajedno sa radio-telegrafistom Dragićevićem, koji se već bio posvađao sa obojicom jugoslovenskih oficira pridodatih misiji i odbio da prati Hadsona na Ravnu goru. On je odlučio da ostane u partizanskoj komandi da bi kasnije postao njen glavni radio-telegrafista. Lalatović je, izgleda, sam prevalio put do Mihailovića, nigde se ne zadržavajući.

Hadson je 25. oktobra stigao u Mihailovićevu komandu, u selu Brajići, u podnožju Ravne gore, uoči drugog sastanka između Mihailovića i Tita, koji je tu održan jedan dan docnije.

Pri prvom susretu sa četničkim vođom, čije mu postojanje nije bilo poznato pre odlaska iz Kaira, Hadson je bio kritikovan što je "boravio s komunističkom ruljom". Vest o povoljnom Hadsonovom mišljenju o partizanskoj organizaciji u Crnoj Gori bila je, naravno, već stigla do Mihailovića preko Ostojića, a mogućno je da je postojala i neka unutrašnja kurirska ili radio-veza između Ravne gore i Crne Gore. Hadson je objasnio da je dobio uputstva da izveštava o svim elementima otpora i da s vremena na vreme posećuje Tita. Mihailović je na to odgovorio da bi on u takvom slučaju prekinuo odnose. Hadson je verovatno znao da će Tito i njegovi najbliži savetnici posle nekoliko časova biti u Brajićima. Međutim, Mihailović mu je rekao da prisustvo britanskog oficira nije potrebno, pošto su razgovori unutrašnja jugoslovenska stvar. Razgovori su vođeni u školskoj učionici, dok je Hadson sedeo usamljen u susednoj sobi. Posle sastanka on je za jedan trenutak video Tita, koji je, kako je on uočio, bio uzdržljiv, ali dobro raspoložen.

Razgovori u Brajićima bili su poslednji pokušaj da se organizuje zajednička partizansko-četnička komanda. Sklopljen je privremen sporazum. Prisustvo britanskog oficira u ovom području verovatno je uticalo na privremeno obuzdavanje Mihailovića, koji je bio podstaknut izveštajima Ostojića i Lalatovića da ima zvaničnu podršku Kraljevske jugoslovenske vlade u Londonu kao vođa otpora u zemlji, što je bilo takođe potvrđeno razmenom radio-poruka preko Malte od sredine septembra, u kojima je general Simović uveravao Mihailovića da će uskoro početi da prima materijalnu pomoć od Britanaca i da će dobiti zvanično priznanje svog položaja. Ali njegove snage u Srbiji, u odnosu na partizane, ne uzimajući u obzir nemačke okupatorske jedinice, nisu bile takve da bi mogao preduzimati neposredne i otvorene neprijateljske akcije protiv Tita. Ovaj je bio spreman da se formira zajednički operativni štab, ali nije imao nameru da se bilo na koji način stavi lično pod Mihailovićevu komandu, niti je bio spreman da odobri odluku Mihailovića da odustane od neposrednih napada na nemačke okupatorske jedinice — stav na koji je Mihailović bio podstican porukama iz Londona i koji je u izvesnoj meri opravdavan sve težim represalijama protiv srpskog stanovništva, naročito u dolinama i ravničarskim područjima.

Stanje u čitavom ovom kraju ličilo je na prikriven građanski rat; partizanska komanda čvrsto se ušančila u Užicu, a u nekim gradovima vršile su privremenu kontrolu zajedničke četničko-partizanske jedinice. Male jedinice koje su se zaklele na vernost jednoj ili drugoj strani bile su rasute i preduzimale su povremene akcije protiv Nemaca. Hadson nije imao mogućnosti da uspostavi samostalnu radio-vezu: sudbina njegove radio-stanice "Mark III", koju su doneli iz Crne Gore Lalatović i Dragićević i ostavili je u Užicu, nije sasvim razjašnjena. Izgleda da je Hadson odgovarao na direktive koje su mu date uručujući sigurne šifre za Mihailovićev radio-saobraćaj, koji je bio tada otvoren sa Maltom pomoću šifre pod nazivom "Vila Resta", i sigurno je zadržao u svom posedu posebne šifre, koje je upotrebio za prve poruke što ih je morao slati Kairu za vreme ovih kritičnih dana. On nije, prirodno, bio u mogućnosti da održava vezu za vreme kratkog boravka u Užicu iz tehničkih razloga, pa stoga Britanci nisu imali nikakvih izveštaja ni o Titu i njegovom štabu ni o jačini partizanskog pokreta u zapadnoj Srbiji. Njihov jedini izvor obaveštenja između poslednjeg Hadsonovog telegrama iz Crne Gore, datiranog 19. oktobra, i prvih poruka sa Ravne gore bio je lično Mihailović i dva pisana izveštaja koje su agenti, jedan preko Turske, a drugi preko Lisabona, preneli u London između septembra i početka novembra. Sve nade u Londonu bile su polagane u efikasan dogovor o saradnji između partizana i četnika u Srbiji.

Na dan 29. oktobra Mihailović je poslao telegram vlastitom šifrom, koju mu je upravo bio dao Hadson, a on je glasio: "Za ime boga, šaljite nam pomoć dok je još lepo vreme. U nekoliko dana mi možemo stvoriti veliku i snažnu vojsku... Ostojić i drugovi su ovde. Potpisao pukovnik Mihailović." Ovo je — a to i jeste bila namera — stvaralo utisak da predstoji ofanzivna akcija protiv Nemaca, a takođe je, uzgredno, govorilo o prisustvu Hadsona u njegovoj komandi. Međutim, u danima koji su usledili posle sastanka s Titom u Brajićima Mihailović, nagovoren od svojih savetnika, a naročito od dvojice pridošlica, podstakao je prve otvorene oružane sukobe između svojih jedinica i nekih partizanskih grupa koje su još bile nezvanično združene s njegovim. Do ovih napada došlo je 2. novembra blizu varoši Loznice, ispod jedne od borbenih planinskih baza na Ceru i na ivici mačvanske ravnice na severu.

Oko nedelju dana docnije Mihailović je u Hadsonovom prisustvu, primio prvu britansku avionsku pošiljku sa Malte, simboličnu zalihu novca.

Od poruka koje su prenošene između Hadsona i Kaira, sa njegovim šiframa, ali preko Mihailovićeve radio-stanice, malo je ostalo. Hadson je, sam i bez uputstava ili zvanične podrške od svojih pretpostavljenih. očajnički pokušavao da spreči prve izolovane sukobe između obe strane, koji su vodili pravom građanskom ratu. Mihailović, smatrajući sebe već legalnim predstavnikom Simovićeve vlade, i ubeđen da prva pošiljka vazdušnim putem znači da su britanske vlasti prihvatile isti stav, osetio se slobodnim da zanemari postojanje kapetana Hadsona u svojoj komandi kao zvaničnog britanskog predstavnika. On je potcenio ovog čoveka.

Hadson je već bio javio da je došlo do sukoba između obeju strana, i iz Kaira je, izgleda, bila upućena poruka da Hadson treba da deluje kao neka vrsta posrednika. On je u jednoj nedatiranoj poruci javio radijem da je sada "nemoguće uspostaviti veze s partizanima. Mihailović uporno tvrdi da će prenošenje vaše poruke okončati naše odnose. Borba između partizana i četnika izbila je juče .. ."

Na dan 13. novembra Hadson je poslao poruku sa sledećim upozorenjem:

Predlažem da saopštite Mihailoviću da puna britanska pomoć neće doći ako se ne pokuša da se svi antifašistički elementi udruže pod njegovom komandom. Ovaj pokušaj učinio bih lično ja odlaskom na razgovor o uslovima takvog združivanja sa partizanima u Užicu i slanjem izveštaja vama preko naše radio-stanice "Mark III" tamo i njegove (Mihailovićeve) radio-stanice ovde. Takvom pokušaju trebalo bi da prethodi odlučan poziv na jedinstvo preko moskovske radio-emisije upućen partizanima.

Mihailović je već bio obavestio svoju vladu, sasvim drukčijim rečima, o naglom pogoršanju situacije u zapadnoj Srbiji, optužujući Tita da je otpočeo oružane sukobe sa četničkim jedinicama. Ova optužba trebalo je da da na znanje, i jugoslovenskim i britanskim vlastima u Londonu, da će sve pošiljke oružja, u takvim uslovima, upućene Mihailoviću biti upotrebljene za međusobnu borbu. Nema nikakvih dokaza da je ovo pitanje, od kritičnog značaja za budućnost, bilo neposredno procenjeno barem od strane Britanaca. Ali vrednost ruskog posredovanja u ovoj krizi bila je priznata kao hitna i očigledna.

Istog dana kada je Hadson uputio svoj telegram, 13. novembra, Simović je napisao Idnu:

Primio sam sledeći telegram od pukovnika Mihailovića:

"Komunisti su nas napali i prisilili da se istovremeno borimo protiv Nemaca, komunista, ustaša i drugih grupacija. Uprkos tome, ceo narod je uz kralja. Stotine hiljada naših ljudi nenaoružane, a oni koji jesu nemaju municije. Komunisti su koncentrisani u dolini zapadno od Morave sa glavnim centrima otpora u Čačku, Požezi i Užicu".

Jedan britanski oficir ima utisak da partizane vode komunisti, takođe protiv osovinskih snaga, i da je Crna Gora organizovana na partizanskoj strani. Četnički rukovodioci otvoreno kažu da bi se oni pre nagodili sa Nemcima nego sa komunistima. Pukovnik Mihailović i njegovi oficiri su verni kralju ... Mnogi borci koji su sada sa komunistima preći će na stranu četnika čim ovi prime obećanu pomoć od Britanaca. Građanski rat bi trajao dugo i u međuvremenu se ništa ne bi moglo preduzeti protiv Nemaca.

Diplomatski potezi u ovom pravcu bili su preduzeti i kod sovjetskog ambasadora u Londonu i kod vlade u Moskvi, i 16. novembra Hadson je primio drugu poruku iz Londona:

Vlada Njegovog Veličanstva smatra da borbu treba da vode Jugosloveni za Jugoslaviju, a ne da to bude pobuna koju će voditi komunisti za Rusiju, ako se želi uspeti. Vlada NJ. V. traži zato od sovjetske vlade da naredi komunističkim elementima da se povežu sa Mihailovićem, da sarađuju s njim protiv Nemaca, da se bezrezervno stave na raspolaganje Mihailoviću, kao nacionalnom vođi. Simović će takođe naložiti Mihailoviću da se uzdržava od akcija odmazde.

Prisustvo Hadsona kao svedoka na licu mesta, vojna slabost malih četničkih odreda i prilika za ruski pritisak na Tita, prisilili su Mihailovića, protivno njegovim željama i sugestiji njegovih savetnika, da se uzdrži od daljih napada na Titove snage. Sledcći dani protekli su u napetom očekivanju u oba suparnička ustanička tabora.

Međutim, bilo je veoma malo izgleda za privremeno primirje između dveju suparničkih stranaka. Lične veze Mihailovića i Hadsona bile su nepopravljivo pokvarene. Ovaj drugi otkrio je početak građanskog rata, koji je Mihailović nastojao da prikrije od spoljnjeg sveta, u rizičnoj igri da dobije britansko oružje da bi uništio komunističke suparnike, a pod izgovorom da je ta pomoć potrebna da bi se organizovao otpor protiv Nemaca. Njegova igra bila je prozreta. Prihvatanje Hadsonove preporuke od strane Britanaca da se odlože avionske pošiljke dok se ne organizuje zajednička komanda otpora Mihailović je smatrao sabotažom.

Na partizanskoj strani Tito je bio svestan da je Mihailović namerno isključio Hadsona iz razgovora u Brajićima, 26. oktobra. "Interesantno je primijetiti da je Draža Mihailović odlučno odbio moj prijedlog da u pregovorima učestvuje i engleski kapetan Hadson, koji je sjedio u drugoj sobi.

Ali Tito nije mogao znati da je britanska avionska pošiljka na dan 9. novembra usledila suprotno hitnom apelu Hadsonovom, niti da je Hadson predložio da ode u Užice i razgovora kao posrednik, u čemu ga je sprečio Mihailović. Svaka veza obazrivog poverenja između Tita i Hadsona bila je isto tako iščezla.

Međutim, Hadson je u tri maha posle toga, dok se nalazio u Mihailovićevoj komandi, učestvovao na zajedničkim konferencijama, u traženju načina da se, bar privremeno, sklopi primirje pre nego što Nemci otpočnu s operacijama čišćenja doline Morave i rejona zapadne Srbije, tada van njihove kontrole.

Prvi od ovih sastanaka održan je 20. novembra u gradu Čačku, koji je nominalno bio u rukama četničkih jedinica. Hadson je obavestio sledećeg dana Kairo kako se stvar razvija i, u granicama jednog šifrovanog izveštaja, pokušao da izloži stvarni položaj dveju strana:

Moje je mišljenje da Mihailović ima sve kvalifikacije izuzev snage. Partizani su sada jači, i on mora prvo njih da likvidira britanskim oružjem pre nego što se ozbiljno okrene Nemcima. Danas mi je rekao da će ga nedostatak municije prisiliti da se povuče s Ravne gore ako partizani nastave da ga napadaju. Prisustvovao sam jednoj četničko-partizanskoj konferenciji i izložio vaš stav. Partizani uporno traže da zadrže svoj identitet bez obzira u bilo kakvom dogovoru sa četnicima. Oni smatraju da Simovićeva neobaveštenost o partizanskoj vodećoj ulozi u pobuni pokazuje da jugoslovenska vlada ne poznaje situaciju. Partizani smatraju da je narod izgubio svako poverenje u bivše jugoslovenske oficire, koji su odgovorni za slom. Oni sumnjaju da Mihailović pomaže Nedića i druge proosovinske elemente u borbi protiv komunista. Partizani će nastaviti da se bore protiv Mihailovića ako ovaj ne pristane na njihove uslove.

Posle ove konferencije Hadson je napomenuo jednoj od partizanskih delegacija: "Britanski Generalštab želi da zna može li biti trajnog sporazuma između četnika i partizana."

Ovi drugi bili su spremni da se stvori zajednički operativni štab, ali nikako nisu pristajali da prihvate komandu Mihailovića, kako je ovaj bio nagovestio u svom telegramu Londonu i Britanci u svojim diplomatskim koracima u Moskvi.

Rusi su, izgleda, smatrali da je Britansko ministarstvo inostranih poslova imalo uspeha u naturanju svog, rešenja u Srbiji, koje je odgovaralo njihovoj kratkoročnoj koncepciji narodnog fronta na teritorijama okupiranim od strane neprijatelja. Radio-Moskva objavio je vest sa očiglednim zadovoljstvom.

Sporazum od 20. novembra pomenut je u partizanskim novinama Borba od 22. novembra štampanim u Užicu. "Mi komunisti pozdravljamo taj sporazum, ukoliko je potpis tog akta odraz iskrene spremnosti rukovodstva vojnočetničkih odreda za obustavljanje bratoubilačkog rata..."

General Simović je, u Londonu, činio odlučan napor da spreči konačan raskid. On je 21. novembra, preko Hadsonove šifre, depeširao Mihailoviću: "Preduzeli smo mere da partizani obustave nepotrebne akcije i da se stave pod vašu komandu, u smislu mog govora od 15-og. Nastojte da izgladite nesuglasice i sprečite svaku osvetničku akciju..."

Mihailović je, izgleda, shvatio ovaj jasan nagoveštaj: ako ne bude postigao neki kratkoročni sporazum s partizanima, neće moći računati na bezuslovnu podršku svoje vlade i Britanaca.

Zato je 22. novembra obavestio jugoslovensku vladu u Londonu: "Učinio sam sve što je u mojoj moći i uspeo da okončam bratoubilačku borbu koju je izazvala druga strana. U borbi protiv drugih potrošio sam skoro svu municiju. Učinio sam najveće napore da ujedinim sve narodne snage i da upotpunim organizaciju za odlučnu borbu protivu Nemaca."

Hadson je stekao izvesno ograničeno poverenje. Na dan 21. novembra on je javio: "Mihailović je sada pristao da prizna partizane; rekao sam mu da verujem, ako se obe strane budu okrenule protiv Nemaca, da će trenutna britanska pomoć biti stavljena njemu na raspolaganje i da bismo mu mogli pomoći da bude postavljen za glavnog komandanta."

Međutim, tih dana Mihailović je bio zauzet preduzimanjem izvesnih mera predostrožnosti od kobnog i presudnog značaja za budućnost, pod pretpostavkom da će nemačka ofanziva, koja se širila u rejone u kojima su se još kretale partizanske i četničke grupe, obaviti posao umesto njega, tj. postići ono što je on želeo — uništenje Titove organizacije — pre nego što ova, u slučaju neizbežnog prekida nesigurnih pregovora za primirje, bude likvidirala njegov pokret.

Titove jedinice izvršile su napad na Mihailovićev štab na Ravnoj gori početkom novembra i, uprkos pomoći srpske žandarmerije, zamalo što nisu zarobile njega i njegov štab.

Mihailovićevi emisari bili su od avgusta u dodiru s predstavnicima generala Milana Nedića, koga su Nemci postavili za šefa uprave jedne krnje srpske države. Tajni zaiednički planovi bili su usmereni na to da se legalizuje Mihailovićeva četnička organizacija u slučaju da Nemci ovladaju celom zapadnom Srbijom. Većina oficira koji su se povezali s Mihailovićem, kao i neki drugi ljudi, ušli bi na taj način u redove Nedićeve žandarmerije i Srpske državne straže i prećutno držani po strani od svakog oružanog otpora protiv Nemaca. Oni bi sačinjavali novu tajnu organizaciju, koja bi bila mobilisana u jednoj povoljnijoj prilici.

Bilo je neposrednih znakova da je Tito postao nestrpljiv i da bi njegove snage mogle preduzeti inicijativu za prekid postojećih sporazuma o primirju. On nije hteo da pusti iz ruku inicijativu pred neizbežnim nemačkim napadom, niti je, pod bilo kojim uslovima, mogao dopustiti da njegove jedinice potpadnu pod Mihailovićevu komandu.

Na dan 25. novembra Tito je poslao preko radija jednu poruku Kominterni dajući obaveštenje o Mihailoviću i četnicima, "jer radio iz Moskve javlja užasnu glupost o D. Mihailoviću... gluposti koje širi londonski radio" Hadson je istog dana izvestio Kairo da većina partizana nisu komunisti. Komunistička partija je prva ispoljila borbenost — odatle potiče njena popularnost. Kosta Pećanac, šef "zvanične" predratne četničke organizacije, kompromitovao je "prave" četnike, koji su gledali u London kao u svoju zvezdu vodilju. Hiljade njegovih četnika pomagale su Nemce protiv partizana. Policijski oficir Dangić komandovao je četničkim grupama u Bosni pod Mihailovićevim vođstvom. Bilo je nekoliko razbojničkih četničkih bandi bez nekog značaja. Draža Mihailović je rekao da je mnoge oficire prepustio Nediću, i četiri hiljade Nedićevih žandarma očekivalo je njegova naređenja. "Mihailović kaže da još nije u situaciji da prihvati osobe koje su se iskrcale u Crnoj Gori."

Jedanaestog novembra 1941. Mihailović i članovi njegovog štaba sastali su se, bez Hadsonovog znanja, sa predstavnicima nemačke komande u selu Divcima, blizu Valjeva. On se nadao da će dobiti od Nemaca ono oružje koje su Britanci privremeno zadržavali i da će akcije četničkih jedinica usaglasiti sa Nemcima u kombinovanoj operaciji za uništenje partizanskog pokreta. Pritisak iz Berlina, gde su srpsku organizaciju Mihailovićevih četnika smatrali u suštini probritanskom i kao krajnju opasnost za nemačku kontrolu nad Srbijom, doveo je do prekida ovih tajnih razgovora.

U ovom slučaju pitanje u Srbiji rešili su Nemci, upućujući vojne snage, koje neće praviti razliku, da očiste zapadnu Srbiju od svih buntovničkih formacija, i partizanskih i četničkih.

U međuvremenu je u Londonu, 28. novembra, premijer Vinston Čerčil zabeležio: "Sve što je u ljudskoj moći trebalo bi učiniti da se pomogne gerilskim borcima u Jugoslaviji. Molim, izvestite šta je mogućno."

Istog dana je Idn pisao generalu Simoviću o značaju stvaranja "ujedinjenog fronta svih rodoljuba u Jugoslaviji", predlažući da se Mihailoviću pošalje poruka kojom će mu se izraziti čestitanja i ujedno ga obavestiti da će se materijalna pomoć i novčana sredstva poslati njemu, "ali da će davanje naše pomoći biti neposredno povezano s održavanjem ujedinjenog fronta pod njegovim rukovodstvom .. . Mi sada tražimo od sovjetske vlade da ubedi partizane da podržavaju ujedinjeni front pod rukovodstvom pukovnika Mihailovića."

Sledeća poruka bila je poslata iz Londona Hadsonu, njegovom šifrom, da se preda Mihailoviću kao lična poruka od britanske vlade:

Vlada NJ. V. najsrdačnije čestita Mihailoviću zbog sporazuma postignutog s partizanima. Ona će biti zahvalna ako Mihailović prenese čestitanja jugoslovenskim rukovodiocima koji su doprineli sporazumevanju. Pomoć u materijalu i novcu uslediće u roku od jedne nedelje ukoliko to vreme dopusti. Namera je Vlade NJ. V. da nastavi slanje pomoći koju bude mogla poslati, ali on mora shvatiti da će ovo zavisiti od održavanja ujedinjenog fronta svih rodoljuba u Jugoslaviji pod Mihailovićevim rukovodstvom.

Telegram je nosio datum 29. novembar. Uprkos Mihailovićevom ometanju, izgleda da je Hadson s vremena na vreme održavao kontakte sa Titom u Užicu. Verovatno da je bio na jednom takvom putu, ili na nekom mesnom obilasku radi inspekcije, kada je u Ravnu goru stigao hvalospevni telegram iz Londona, jer je Mihailović 1. decembra telegrafisao preko svoje radio-stanice: "Moral mojih jedinica i dalje odličan. Kapetan Hadson se nije vratio. On je odsečen od nas. Telegrafišite nam na srpskom. Mihailović."

Ujutro 29. novembra nemačke jedinice su ušle u partizansku "Užičku republiku", i glavnina preživelih partizanskih jedinica povukla se ka zapadu, u Sandžak. U ovoj pometnji Hadson se našao zajedno s Titom i njegovim štabom, i nije verovatno da mu je londonski telegram bio ikad uručen, kako je bilo planirano.

Prethodnog dana, 28. novembra, Tito je telefonirao Mihailoviću pitajući ga šta on namerava da učini, i dobio je odgovor da će četničke odrede "vratiti na njihove teritorije i voditi podesne gerilske akcije, dok se ne stvore prilike za opšti ustanak". Ova kratka razmena mišljenja označavala je kraj bilo kakvog dodira između njih dvojice.

Tridesetog novembra Mihailović je održao sastanak sa svojim komandantima na Ravnoj gori, gde je odlučeno da se legalizuju četničke jedinice u sporazumu sa Nedićem i u zajedničkoj akciji protiv partizana.

Istog dana javio je generalu Simoviću da su "komunisti evakuisali Užice i sve snage povlače ka Zlatiboru... bili su malobrojni i nesrećno vođeni." On, Mihailović, nastavio bi "četničko ratovanje": moral njegovih trupa je odličan. Nastojao je da ubedi London da partizani, odnosno njihovo rukovodstvo ne postoje više kao organizovana snaga u Srbiji i da on uporno radi na "objedinjavanju narodnih snaga i na ostvarenju jednog balkanskog fronta".

Dana 2. decembra Mihailović je javio da je "u ratu s Nemcima" i da je sasvim prešao "na gerilsko ratovanje". Sutradan je izdao naređenja za napad na partizane. Prelom je bio potpun, a pretpostavka jasna: zahvaljujući uporednoj akciji s nemačkim operacijama, opasnost, koja je pretila od septembra, da komunisti zagospodare ustankom u Srbiji bila je otklonjena.

Petog decembra Mihailović je javio preko radija da ne može održavati radio-veze. Poslednji dodir sa Maltom bila je jedna poruka primljena to veče. On je bio u odstupanju, i nije bio u stanju da primi nikakve zalihe dok ne uspostavi nov kontakt. "Nastavljam gerilsko ratovanje kako to odgovara situaciji."

Hadson je pratio Tita i njegove preostale snage, "u dvodnevnom povlačenju glavom bez obzira", preko planine Zlatibor. Posle prelaska reke Uvac, na granici Sandžaka, Hadson je odlučio da se, za svoj račun, vrati u Srbiju. "Dobio sam utisak da bi britansku pomoć najbolje bilo koncentrisati na Mihailovića ako on još postoji nezavisan od Nedića. Rekao sam to Titu i njegovima i uputio sam se natrag u poplavu Nemaca i kvislinga". Hadson je išao bez zaštitne pratnje i bio je, na ovom teškom putovanju tri puta uhvaćen. Stigao je na Ravnu goru noću između 7. i 8. decembra 1941. dok su Nemci opkoljavali i vršili napad na Mihailovićevu komandu. "Nisam našao nikakve ostatke Mihailovićevih ljudi, izuzev njega lično i nekoliko oficira. Svi drugi su se pretvorili u Nedićeve ljude i otišli, na potpuno razočaranje Švaba."

Prema zvaničnom izveštaju o ovoj nemačkoj operaciji, četnici su imali deset poginulih i 390 zarobljenika. Među ovim drugima bio je i poručnik Mišić, Mihailovićev lični ađutant, sin nacionalnog heroja iz prvog svetskog rata, vojvode Živojina Mišića. I njega su, zajedno sa većinom oficira zarobljenika, streljali Nemci. Njegov brat je bio u partizanima.

Nemci su, pored toga, zaplenili 330 pušaka, pet mitraljeza, 1100 poljskih telefona, jednu radio-stanicu i jednu kasu u kojoj je bilo 203000 dinara.

Mihailović je odbio da se sastane s Hadsonom posle nemačkog povlačenja, i nije mu dopustio da se koristi radio-vezom. Hadson je dovukao sa sobom iz Sandžaka svoju radio-stanicu, ali nije, pre odlaska iz Kaira, imao vremena da nauči da vrši radio-prenose; njegov radio-telegrafista Dragićević ostao je s partizanima u Užicu prošlog oktobra.

Mihailović je, s jednom malom družinom, iščezao u istočnoj Bosni, ostavivši Hadsona da se u toku narednih meseci kao usamljeni begunac, u seljačkom odelu, krije po raštrkanim naseljima Ravne gore.

Mihailovićeva poruka od 1. decembra u kojoj se javljalo da je Hadson odsečen i da se nije vratio na Ravnu goru bila je poslednja vest koju je Kairo primio o mestu boravka britanskog predstavnika. Nikakav glas o njegovoj sudbini nije stigao do spoljnjeg sveta do sledećeg proleća.

Jedini britanski svedok događaja iz Mihailovićeve okoline u to vreme, ali bez ikakvih sredstava za uspostavljanje radio-veze, bio je jedan oficir, zarobljen od Nemaca na Kritu, koji je pobegao, u Srbiju, iz voza kojim su se transportovali ratni zarobljenici u Nemačku. Njegovo ime bilo je Kristi Lorens (Christie Lawrence). On je docnije napisao knjigu o svom boravku sa četnicima. Čini se da je Mihailović želeo da zameni Hadsona Lorensom, koga su, međutim, kratko vreme posle toga, Nemci ponovo zarobili. Izgleda čak da je Mihailović, preko Poljaka, pustio vest da je sam Hadson uhvaćen. Ta dva čoveka — Lorens i Hadson — međutim, nikada se nisu ni srela.

Mihailović je prve nedelje 1942. godine proveo u Crnoj Gori i Sandžaku, uspostavljajući neposrednu kontrolu nad lokalnom četničkom organizacijom i stvarajući jednu planinsku bazu, iz koje su ranije partizani bili prisiljeni da povuku svoje glavne snage severno, u istočnu Bosnu. Mihailovićeva organizacija u Srbiji postojala je kao pasivna teritorijalna tvorevina, uglavnom na hartiji, pod zaštitom Nedićeve političke i vojne strukture. Mihailović se nadao da će u Crnoj Gori stvoriti efikasniju udarnu snagu oslanjajući se na četnike koji su tada kontrolisali ovu teritoriju i na njihove drugove u Sandžaku i Hercegovini. Ovi rejoni su u prvim mesecima 1942. godine postali četnička "slobodna teritorija" i čitav niz "paralelnih" ekspedicija, ovoga puta sa italijanskim okupatorskim snagama, naterao je partizane da se povuku u tajna skrovišta i postanu lutajuće družine ili da se koncentrišu u Bosni.

U aprilu 1942. Mihailović je poslao poruku Hadsonu, koji je bio još u nemilosti, da mu se pridruži, da dođe u njegovu komandu, koja se tada nalazila u jednom selu na planini Čemerno, blizu varoši Gacko, u Hercegovini. Od Hadsona je traženo da putuje prerušen, verovatno zato da bi se izbegle neprijatne posledice ako bi jedan britanski oficir pao u italijanske ruke. To nije predstavljalo problem, pošto je Hadsonova uniforma ionako bila zaplenjena jednom prilikom za vreme njegovog putovanja natrag u Srbiju prethodnog decembra. Hadson je, verovatno sa zaštitnom pratnjom od legalizovanih četnika, putovao kroz Sandžak, u Mihailovićevu novu komandu, u italijanskim kamionima.

Pri kraju meseca ova dva čoveka postigla su neku vrstu privremenog sporazuma, tako da je Hadsonu bila dozvoljena ograničena upotreba Mihailovićevih radio-veza. Nikakve poruke, međutim, nisu, izgleda, stigle u Kairo u toku narednih dana. Mihailovićeve radio-veze bile su prekinute početkom decembra, kada su ga Nemci oterali sa Ravne gore i posle njegovog bekstva prema zapadu.

Održavanje radio-kontakta preko jedine veze upotrebljive za Britance predstavljalo je posebnu brigu i jedini izvor obaveštenja u to vreme koji je stajao na raspolaganju Kairu i Londonu. Potpun prekid pri kraju prethodne godine nije se mogao objasniti; navodio je britanske vlasti na razmišljanja, uključujući mogućnost da Hadson nije više u životu, a da je Mihailović pod kontrolom ili italijanske ili nemačke obaveštajne službe.

Radio-stanica u Mihailovićevoj komandi radila je od oktobra 1941. koristeći se britanskim šiframa koje je predao Hadson i stoga je bila pod britanskim nadzorom. Naziv "Vila Resta" bio je određen za ovu seriju. Prve poruke primljene su preko jednog trgovačkog Markonijevog koda s pozivnim znakom YTHS, u septembru 1941, na Malti. Početkom novembra britanska prislušna stanica uhvatila je tamo slične signale. Iz Malte su 6. decembra javili Londonu da su čuli pozivni znak YTHS. Drukčiji od onoga koji je bio povezan s Mihailovićem. Nismo bili zadovoljni što se tiče identiteta pošiljaoca. Možda Hadson upotrebljava radio-stanicu "Mark-III". London je dao uputstvo Malti da na istoj talasnoj dužini javi sledeće: "Molim, dajte nam nešto po čemu ćemo utvrditi vaš identitet. Gde se sada nalazite?".

Ove poruke upućivane su onda kada su Nemci napali na Mihailovićevu komandu u Ravnoj gori. Hadson je stigao iz Sandžaka za vreme akcije: Nemci su zaplenili jednu radio-stanicu". Da li je oni upotrebljavaju u svoje svrhe? Razvoj događaja na licu mesta nije, naravno, bio poznat Britancima.

Sedmog januara 1942. (kada se Hadson nalazio kao begunac u brdima Ravne gore) uhvaćena je jedna poruka, očigledno od njega:"Na ovom terenu trenutno nema komunista. Zahvaljujući njihovoj nestručnosti, jake nemačke snage su ih rasterale. Njihovi rukovodioci povukli su se u Crnu Goru."

Hadson je bio sam i u to vreme nije imao vezu s Mihailovićem. On se možda oslonio na svoju radio-stanicu, ali nije bio tehnički obučen da radi s njom.

Prva poruka za koju se smatralo da je poslata preko Mihailovićeve radio-stanice "Vila Resta" posle 2. decembra uhvaćena je na Malti 6. januara 1942, i u britanskim krugovima javila se sumnja da je on u neprijateljskim rukama.

Jedna šifrovana poruka poslata je o nekom psu i odgovorom je povraćeno izvesno poverenje. Međutim, Mihailović je ponovo bio van etera do 22. marta.

Dvadeset devetog marta Mihailović je javio: "Kapetan Hadson je s nama, skriven je na sigurnom mestu. Nemci organizuju poseban lov na Britanca ..."

Ova poruka nije bila tačna. Imala je za cilj da dovede u zabludu London. Hadson je stigao kod Mihailovića tek u toku sledećeg meseca.

Hadsonove prve poruke posle novembra 1941, na njegovoj šifri (serija Bullseye), nisu primljene sve do juna.

Izvestio je da je ponovo u dobrim odnosima s Mihailovićem.

Zabrinutost u komandi ovog poslednjeg zbog stvarnog stanja stvari i nedostatak pouzdanih podataka o situaciji u Crnoj Gori (koje je jedino Hadson mogao dati) bili su podsticaj za poruku iz Londona, poslatu 4. juna, kojom se javljalo da je Hadson unapređen u čin majora i da je odlikovan "Ordenom za izvanrednu službu (DSO). Takođe je predloženo da se Mihailoviću pošalje nova radio-stanica "za neposrednu vezu sa Kairom".

Hadson je tada, na terenu, pristupio proučavanju situacije u Crnoj Gori: obim četničke organizacije i veličinu teritorije koju je ona kontrolisala. On je u toku juna i jula izvestio da ima dokaz o saradnji mesnih četničkih vođa sa Italijanima, naročito Đurišića i Stanišića. Oni su imali pod svojom komandom samo oko 2000 ljudi, ali su vršili kontrolu rejona koje je posetio Hadson. On je takođe naglasio da Mihailović pridaje "najveći značaj italijanskoj opremi".

U avgustu je SOE iz Kaira odlučila da se pošalje u zemlju specijalna misija vezista da bi uspostavila sigumu i redovnu radio-vezu i sa Hadsonom i sa Mihailovićem.

Poručnik Lofts i dva britanska radio-telegrafista, sa usavršenim radio-stanicama i opremom, spušteni su krajem meseca padobranima na Sinjajevinu, planinsku visoravan na granici Crne Gore i Sandžaka.

Dok je pozdravljao dobrodošlicom ponovo uspostavljanje čvrstih radio-veza sa svojom vladom, Mihailović je znao da više ne može kriti od Britanaca obim četničke saradnje sa Italijanima niti neprijatnu činjenicu da su mu glavni neprijatelj Titove partizanske snage.

U aprilu 1942. on je primio jednu poruku iz Londona kojom se traže iscrpni podaci o partizanskom rukovodstvu i o jačini i mestu boravka partizanskih jedinica, ali je ovo pitanje bilo, na pogodan način, ostavljeno bez odgovora. Jedan britanski službenik u Londonu izvestio je kraljevske jugoslovenske vlasti da je Mihailović ponovo bez radio-kontakta od 12. aprila, datuma kada je poslata poruka s pitanjem o partizanima.

Dolazak nove britanske vezističke misije značio je da bi Hadson mogao javiti o uzbudljivim otkrićima. O Mihailovićevoj zabrinutosti svedoči poruka datirana 24. avgusta:

Nemamo nikakvih teškoća što se tiče saradnje s majorom Hadsonom. On obavlja svoj posao i ima svoju odvojenu šifru, koja meni nije poznata, niti sam pokušao da je tražim. No meni je potrebna vlastita šifra za neposrednu vezu sa (kraljevskim jugoslovenskim) Generalštabom i šefom vlade.

Činimo sve da majoru Hadsonu olakšamo rad, pošto je reč o zajedničkoj savezničkoj stvari.

Hadson je već u julu javio da Mihailović ne preduzima nikakve vojne aktivnosti i da se brine samo o tome da uspostavi političku kontrolu nad Jugoslavijom, zasnovanu isključivo na pansrpskim elementima, i da postoje dalje indikacije o četničkoj kolaboraciji u rejonima koje je Hadson obišao.

Ali sigurna četnička kontrola nad planinskim uporištima Crne Gore, s centrom u Žabljaku i oko Durmitora, gde je Mihailović tada imao svoj štab, kao i značajne borbene osobine crnogorskih vođa, naročito Đurišića, mogli bi obezbediti uslove za ponovno oživljavanje pokreta otpora. Prikupljanje četničkih grupa u Hercegovini na istoku i iz istočne Bosne na severu, Hadson je — ne znajući za aktivnosti partizana koji su bili u pokretu odlazeći ka novim bazama u zapadnoj Bosni i Hrvatskoj — smatrao dovoljnim razlogom da se podrži jedan četnički poduhvat.

Crnogorski četnici su mogli da održe svoj položaj i da ojačaju svoju snagu zahvaljujući samoj prirodi italijanske okupacije, ograničene na neke gradove, s glavnom komandom u Podgorici, i na niz malih garnizona, koji su kontrolisali mali broj saobraćajnih linija preko ovog područja. Pored toga, kao pomoćne jedinice Italijana, koje su primale zalihe hrane i oprezne isporuke oružja i municije, crnogorski četnici su morali i u svom i italijanskom interesu, da čvrsto drže jednu slobodnu zonu.

Za Britance bi bilo vrlo nezgodno kada bi morali da pravdaju takvu saradnju sa jednom od osovinskih sila. No za to je, kao što je izgledalo Mihailoviću, postojalo neko opravdanje: pošto Britanci nisu poslali sredstva koja bi osposobila četničku organizaciju za neku aktivnost (ipak, između februara 1942. i januara 1943. bilo je dvadeset pet avionskih pošiljki za Mihailovića) bilo je realno da se sarađuje, u ograničenoj meri, sa Italijanima. Sa tako dobijenim oružjem mogle su se poslati grupe natrag u Srbiju radi preduzimanja onih diverzantskih akcija koje su bile od sve većeg interesa za Britance.

Đurišić je, izgleda, mada dokazi nisu sigurni, nagovestio nešto u tom smislu Hadsonu u toku leta 1942. godine. Ako bi Britanci gledali kroz prste na postojeće veze između njegovih komandanata i Italijana i snabdeli ga izvesnom količinom oružja, a naročito znatnim novčanim sredstvima, Đurišić bi bio voljan, čak i uprkos Mihailoviću, da preduzme jednu takvu akciju.

Britanski novac bi se upotrebio za kupovinu oružja — prevarom ili podmićivanjem — od Italijana, koje bi se upotrebilo za slanje jedne ekspedicije u Srbiju.

Na dan 17. jula Hadson je javio preko radija da bi bila potrebna veća pošiljka oružja i da bi on mogao osigurati teren za spuštanje blizu Žabljaka i rukovoditi lično "hiljadom ljudi" radi zaštite te zone.

U odgovor na ovaj poziv SOE je uputila jednu misiju od dva kraljevska jugoslovenska oficira, koji su nosili četiri miliona lira u označeni rejon. Do oktobra niz aviopoleta za snabdevanje spustio je u istu zonu tridesetak miliona lira i znatnu sumu američkih dolara.

Đurišićev "plan" pokazao se prolaznom i opasnom iluzijom, i Hadson nije u njemu učestvovao.

Politika SOE bila je još usmerena na to da se održi Mihailovićev pokret, kao poslednja snaga otpora, i ove neredovne letnje pošiljke avionima možda su imale za cilj da se samo privremeno održi četničko "sigurno utočište".

Mihailović i dalje nije dopuštao bilo kakve diverzantske akcije na glavnim železničkim komunikacijama koje se pružaju južno kroz Srbiju. On je 4. avgusta javio svojoj vladi u London: "Da bi se udovoljilo zahtevu u Hadsonovoj poruci da ja organizujem diverzantsku akciju na pravcu Beograd—Niš, bila bi potrebna jedna avionska pošiljka sa eksplozivom i zapaljivim materijalom. Dok vam ne potvrdim da je sve spremno, nemojte slati nikakve zalihe."

Proučavajući dalje vojne sposobnosti mesnih četnika, Hadson je telegrafisao početkom septembra: "Uopšte uzev, partizanska organizacija je miljama ispred Mihailovićeve,

i posle uzajamnog gonjenja širom Jugoslavije završna scena će se verovatno odigrati u Beogradu. Mihailović namerava da uspostavi vojnu diktaturu posle rata, što su bili prihvatili crnogorski rukovodioci posle povlačenja komunista iz ovog područja (u proleće 1942)."

Đurišić je, izgleda, uporno nastojao na svom "planu", pošto je — kako je Hadson izvestio u to vreme — tražio neposrednu britansku podršku za sebe, nezavisno od Mihailovića, za "jedan ograničen prodor u Srbiju".

Ali 15. novembra Hadson je preko radija poslao jedan sadržajan i sažet pregled situacije u celini:

Mihailovića podržava vojvoda Pavle Đurišić, najznačajniji četnički rukovodilac u Crnoj Gori, koji kontroliše važne rejone ove oblasti i uživa poverenje mnogih seljaka. Mihailović je, zbog ove podrške, tajno unapredio Đurišića i dao mu pravo da radi u njegovo ime, kao i znatnu finansijsku pomoć. Mihailović je takođe usvojio politiku saradnje sa Italijanima koju sprovode crnogorski četnici...

Mihailović i crnogorski vođi su u suštini oportunisti i neće da izlažu opasnosti svoje, zasad relativno sigurne, pozicije zbog, kako bi oni to nazvali "avantura". Đurišić ponekad odlazi u Cetinje (okupirano od Italijana), ali Mihailović kaže da bi on mogao da dođe i provede zimu u njegovoj komandi. Njegov (Đurišićev) prvobitni plan bio je da prati povlačenje partizana kroz Hercegovinu sve do Like, ali su ga u tome sprečile odlučne zaštitničke akcije partizanskih snaga.

Mihailović i dalje ne odobrava preduzimanje diverzantskih akcija protiv Italijana. Tvrdi da će oni brzo pretrpeti slom, te da će on obezbediti za sebe njihovo oružje i opremu, kojim namerava da brani Crnu Goru od Nemaca. Ako bi, veli, sada preduzeo akciju protiv Italijana, Nemci bi okupirali Crnu Goru, i on bi tako izgubio priliku da dođe do italijanskog oružja. Takođe se boji da bi diverzantske akcije učinile da se izgubi podrška naroda, koji bi ga osuđivao zbog italijanskih mera odmazde, kao i zbog prekida davanja italijanskih zaliha hrane četnicima.

... Mihailovićeve grupe, mada stavljene van zakona od strane Nemaca, imaju veliku slobodu kretanja u Srbiji. One, međutim, jedva predstavljaju nešto više nego simbol otpora. Seljaci su, uopšte uzev, naklonjeni Mihailoviću, ali im je rečeno da se nikakva akcija ne može i neće preduzimati sve dok Osovina ne bude pred propašću.

Lično sam ubeđen da bi ove četničke grupe u Srbiji mogle organizovati sabotaže na železničkim prugama tamo gde Nemci ne bi bili u stanju da preduzimaju mere odmazde prema srpskim selima. Nikakvi ozbiljni pokušaji, međutim, nisu još činjeni da bi se ispitala mogućnost vršenja takvih operacija. Slabi rezultati diverzantskih akcija do sada posledica su nedostatka volje na Mihailovićevoj strani i nedostatka energije. Na moje zahteve da se preduzimaju diverzantske akcije velikih razmera general i njegova okolina odgovaraju da je već pola miliona Srba poginulo u borbi protiv Osovine i da se oni ne mogu izlagati opasnosti represalija. Naglašavaju da neće odstupiti od ovog svog stava za ljubav spoljnih interesa.

... Ne možemo očekivati mnogo u pogledu rezultata od ove malodušne aktivnosti, ali verujem da bi Mihailović, ako bi mu se jasno stavilo do znanja da će dalja podrška preko BBC-a zavisiti od njegove spremnosti za diverzantske akcije, shvatio značaj takvih operacija čak i po cenu njegovog glavnog cilja: obezbeđenja podrške masa.

... Ubeđen sam da će raspoloženje naroda, kao i priroda same organizacije i lična ambicija, prinuditi Mihailovića da preduzme jedan "veliki finale" protiv Osovine. Kada se general bude uverio da je pobeda sigurna, krv se neće štedeti. Međutim, do tada smatram da je sklon svakom tajnom sporazumevanju bilo sa Italijanima bilo sa Nemcima za koje veruje da bi moglo poslužiti njegovim ciljevima, a da ga ne kompromituje. Svako takvo sporazumevanje zasnivalo bi se na savezničkoj pobedi i imalo bi za cilj potpuno odstranjivanje uticaja komunista na narod. Ne znam da li Mihailović ima neki sporazum sa Osovinom o svojoj neaktivnosti u Srbiji i antikomunističkom upadu u severozapadnu Bosnu.

Dvadeset drugog novembra 1942. Hadson je dodao da Mihailović nije otkrio svoje prisustvo u Crnoj Gori. Više je voleo da radi tamo, kao i u Dalmaciji, preko mesnih četničkih komandanata koji su bili u dodiru sa Italijanima. On je samo očekivao italijanski slom i njihovo oružje. "Dosad nije mislio ozbiljno o izvodljivim planovima za odbranu ičeg većeg od jednog brdskog vrha."

U septembru je general Aleksander poslao poruku Mihailoviću čemu se formalno pridružila i Kraljevska jugoslovenska vlada u Londonu, u kojoj je zahtevao od ovoga diverzantske akcije na osovinskim komunikacijama, na šta je dobio odgovor da se bez odgovarajuće britanske pomoći ne može dejstvovati.

Veze s Mihailovićem — ma kakve bile zvanične obaveze britanske vlade prema jugoslovenskom kralju i njegovim savetnicima u Londonu koje su je prisiljavale da pruža podršku kraljevskom jugoslovenskom ministru rata, kao simboličnom vođi otpora u zemlji — dobile su najzad jedan elemenat tragične farse. Hadson je, za preko godinu dana, bio na granici ljudske izdržljivosti. Pokušaji da se ubace druge misije da bi uspostavile dodir sa njim i da bi izvestile o stanju u širem rejonu zemlje ostali su bez uspeha.

Neposredna obaveštenja koja su stizala do britanskih vlasti iz Jugoslavije svela su se na razmetljivo hvalisanje Mihailovića i na niz poruka od Hadsona preko njegove radio-stanice, od aprila, kao i preko stanice poručnika Loftsa, posle avgusta, o položaju četnika u Crnoj Gori.

Potpuna tama koja se spustila na jedine radio-veze Hadsona i Mihailovića sa Kairom početkom decembra 1941. izazvala je uznemirenost i sumnju da su Nemci slomili i raspršili u nepoznatim pravcima i Mihailovićeve i Titove snage, i svaka veza s događajima u zemlji bila je prekinuta. Mesta boravka i Mihailovića i Hadsona bila su nepoznata, i nisu stizali nikakvi izveštaji o tome šta se dogodilo s komunističkim grupama, o čijoj je jačini, mestu i rukovodstvu stvorena u Kairu samo nejasna slika.

Zato je SOE odlučila da pošalje u zemlju tri grupe, koje bi imale za cilj da ponovo uspostave kontakt, da pronađu preživele grupe otpora unutar zemlje i, naročito, da saznaju o sudbini Hadsona i Mihailovića.

Sedamnaestog januara 1942. podmornica Thom krenula je u patroliranje iz Aleksandrije, vozeći sa sobom dve od ovih misija. Prva se sastojala od dva kraljevska Jugoslovena: poručnika Stanislava Rapoteca i vodnika Stjepana Sinka. Ova grupa trebalo je da se iskrca blizu Splita, gde se, kako se pretpostavljalo, na osnovu kurirskih izveštaja, nalazila grupa Mihailovićevih pristalica, da bi se uspostavile radio-veze sa ovim rejonom i prikupila obaveštenja o situaciji u Hrvatskoj i, ako je mogućno, u Sloveniji. Rapotec je imao radio-stanicu i izvesnu sumu novca u italijanskim lirama.

U drugoj grupi nalazili su se, nored britanskog oficira, majora Terensa Atertona (Terence Atherton), koji je grupom komandovao, kapetan kraljevskog jugoslovenskog vazduhoplovstva Radoje Nedeljković i jedan Irac radio-telegrafista, vodnik Patrik O'Donovan (Patrick O'Donovan). Njihov zadatak je bio da se iskrcaju što je mogućno bliže onom mestu gde su Hadson i njegova grupa izašli na obalu sredinom septembra 1941.

Prva misija, koja je nosila naziv Henna, iskrcana je na jadranskom ostrvu Mljet u rano jutro 27. januara 1942, u nameri da se prebaci redovnim brodskim saobraćajem na kopno. Od nje u toku mnogih meseci nije primljena nikakva vest.

Druga misija, pod nazivom Hydra, iskrcala se gumenim čamcem, odmah posle 9 časova uveče 4. februara, blizu Petrovca, skoro tačno na mestu gde se bio iskrcao Hadson. Ona nikada nije uspostavila radio-vezu s Maltom ili Kairom.

Dalja grupa, koja se sastojala od britanskog oficira majora Kevena Eliota (Cavan Elliot), dva kraljevska Jugoslovena, poručnika Pavla Crnjanskog i vodnika Miljakovića, i britanskog radto-telegrafiste vodnika Roberta Čepmena (Robert Chapman), spuštena je padobranima "na slepo", noću 5. februara, iz jednog britanskog aviona sa bazom na Malti, na planini Romaniji blizu Sarajeva, u istočnoj Bosni. Konspirativni naziv ove grupe bio je Disclaim.

Četvrta misija, koja još nije bila određena, trebalo je, prema planu SOE u Kairu, da se spusti u Crnu Goru ako budu primljeni povoljni izveštaji od grupe Hydra.

Upućivanje prve tri grupe bilo je deo usaglašenog plana od strane Britanaca u Kairu da se dobije šira i tačnija slika o grupama otpora za koje se verovalo da dejstvuju u nekim delovima zemlje i o kojima su do tada stigla iz Srbije samo nejasna obaveštenja preko Hadsona i Mihailovića, kao i kratki nagoveštaj od prvog za vreme njegovog kratkog boravka u Crnoj Gori.

Grupa Hydra, kao i Hadsonova, predstavljala je zajedničku britansko-kraljevsko-jugoslovensku operaciju, i oficiri Aterton i Nedeljković dobili su odvojena uputstva i s različitim smislom: prvi od SOE iz Kaira, a drugi od ministra vojske u Londonu, generala Bogoljuba Ilića, preko Kraljevske jugoslovenske delegacije u Egiptu.

Aterton je radio u Beogradu deset godina pre rata kao slobodni novinar, a docnije kao odgovorni urednik lista Jugoslovenski glasnik (South Slav Herald). Bio je oženjen jednom Muslimankom iz Sarajeva.

U aprilu 1941. pobegao je iz Jugoslavije preko Grčke i dalje, čamcem, u Egipat. Posle toga je pridodat kao zvanični ratni dopisnik britanskim snagama na Srednjem istoku, predstavljajući Dejli mejl (Daily Mail). Dok je bio u Jerusalimu, u decembru 1941, našao je načina da se dobrovoljno javi za povratak u Jugoslaviju. Takva jedna misija bila je za novinara zgodna prilika da se razvije u "veliki uspeh."

Pokušaj u toku toga meseca da se jedna kraljevska jugoslovenska misija iskrca pomoću podmornice na crnogorskoj obali da bi stupila u dodir sa onim "patriotskim snagama" čije je mesto boravka pronašao Hadson u septembru — nije uspeo. Podmornica je hitno pozvana natrag na Maltu radi praćenja konvoja. Atertonu, koji je bio određen da rukovodi grupom, data su uputstva za ovu misiju.

Hadsonova poslednja poruka iz Crne Gore primljena je u Kairu 19. oktobra 1941. Izvestio je da "patriotske snage" dejstvuju u rejonu Danilovgrad—Podgorica. Cilj Atertonove misije bio je da stupi u dodir sa ovom grupom i da uspostavi jednu obalsku bazu za snabdevanje u tom rejonu, za unošenje oružja i drugog. Nije bilo posebnih uputstava da se ode do Mihailovića; grupa je trebalo da ostane u Crnoj Gori i da čeka dalja naređenja. Imala je zadatak da pronađe mesto boravka Hadsona i Mihailovića, da izvesti o odnosima ovoga drugog sa partizanima, kao i o mestu gde se nalazi njihova komanda i o ličnostima njihovih rukovodilaca.

Atertona i njegove drugove prihvatila je u roku od nekoliko časova patrola Lovćenskog partizanskog odreda, ista grupa koja je bila našla i Hadsonovu misiju.

Mesni crnogorski rukovodioci bili su najpre sumnjičavi, a njihovo držanje uzdržano i korektno. Odmah su se setili tajnih veza majora Lalatovića s mesnim četničkim oficirima prethodnog septembra, sumnjajući da je ova druga misija došla da obnovi veze s Mihailovićevom organizacijom u Crnoj Gori, s kojom se partizanski štab na istoj teritoriji u tom trenutku nemilosrdno borio za prevlast. Vest o prekidu odnosa između Tita i Mihailovića u Srbiji doprla je i do istočne Bosne i Crne Gore, gde su sada Mihailovićevi emisari radili na izgrađivanju četničke strukture i na rasterivanju partizanskih snaga.

U ovakvoj atmosferi Aterton i druga dva člana njegove grupe otpraćeni su u Glavni štab NOPO za Crnu Goru i Boku u selu Gostilju, kod Danilovgrada. Komandant Glavnog štaba i delegat Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije za Crnu Goru bio je tada Ivan Milutinović, umesto Milovana Đilasa, koga je Hadson sreo prethodne godine.

Trinaestog februara Milutinović je preko kurira poslao Titu, u Vrhovni štab, tada u Foči, u istočnoj Bosni, sledeću poruku:

Ovih dana stigla je ovamo engleska misija koja j sastavljena od jednog majora Engleza, jednog jugoslovenskog kapetana i jednog Irca radio-telegrafiste. Zadržali smo ih u štabu i držaćemo ih dok nam vi javite šta s njima da radimo. Oni su voljni da dođu do Vrhovnog štaba i da lio razgovaraju s drugom Titom. Mi smo ih obavestili detaljno o situaciji i o jačini partizana, i tražili od njih pomoć u ratnom materijalu. I baš danas su otišli da razgledaju Radovče da vide na koji način bi se mogao spustiti ratni materijal. Mi smo razgovarali sa njima, a oni dali pristanak da nam dadnu oružje, naročito automatskog oružja, nešto odijela i obuće za vojsku, a docnije da što više pruže pomoći.. .

Vest o nenajavljenom dolasku mešovite britanske i kraljevske jugoslovenske grupe u Crnu Goru podudarala se sa planom da se obezbedi upućivanje jedne sovjetske misije na teritoriju koju drže partizani i izazvala je kod Tita odmah zabunu i sumnju.

U toku tih dana on je primio izveštaj o nadletanju neidentifikovanih aviona u području istočne Bosne i u blizini Sarajeva. Da li su ti avioni nosili dugo očekivane sovjetske izaslanike, ili su to britanski avioni koji su nameravali da spuste padobrance i zalihe da bi ojačali Mihailovića i Hadsona?

Delegat partizanskog Vrhovnog štaba u Bosni i Hercegovini Vukmanović "Tempo", koji se, sticajem okolnosti našao i krio u Sarajevu, okupiranom od neprijatelja, javio je Titu, 12. februara skoro istovremeno kada je vest o pojavi Atertonove grupe u Crnoj Gori stigla u Foču:

Prije nedjelju dana cijelo Sarajevo brujalo da su se na Romaniju spustili padobranci. Ovaj pukovnik nam kaže da su uhvaćeni dva engleska oficira i dva jugoslovenska oficira sa komplet radio-stanicom, nešto mitraljeza i drugog materijala. Zanimljivo je da su avioni došli dolinom Morave preko Čačka do Romanije. Na saslušanju ovi jugoslovenski oficiri izjavili da su pošli iz Bengazija. Engleski oficir (major) izjavio je da neće ništa da kaže. Nijemci su mišljenja da su oni morali doći sa nekog aerodroma iz Turske, jer su svi bili prilično svježi i nimalo iznureni od puta. Svi su transportovani u Beograd.

Izvor "Tempovog" obaveštenja u Sarajevu bio je jedan partizanski saradnik, Sulejman Filipović, koji je radio kao pukovnik u domobranskoj komandi. Docnije je taj izveštač bio prinuđen da beži. Sreo sam ga u Bosni kao partizanskog oficira.

Ovo je bila misija Disclaim, koju su 7. februara, tri dana posle spuštanja, zarobile ustaške patrole i predale Nemcima.

Šesnaestog februara Tito je odgovorio "Tempu":

Što se tiče onih aviona o kojima nam ti pišeš, oni su bili primećeni i ovde iznad Goražda i mi smo bili uvereni da su to avioni naše braće ili saveznika. Žao mi je što je palo ono oružje u ruke tih ustaških bandita. Ja sam uveren da su ti avioni došli prema mojoj uputi u sporazumu s Djedom (Kominterna), ali nažalost stvar je propala, zbog te ofanzive, a do izvesnog stepena i zbog naše labavosti, jer bi naši ljudi ipak mogli dati bar kakav-takav signal koji smo mi ugovorili za bacanje, naime, paljenje vatri. Od sada ćemo mi na tu stvar ozbiljnije pripaziti da se više ne dogodi.

Ovo Titovo pismo otkriva da je grupa Disclaim spuštena u istočnoj Bosni, blizu sela Sokolac, gde je postojao teren za spuštanje, već ukazan Moskvi, za prihvat sovjetske misije, možda zajedno s Britancima, pošto Tito u jednom pismu od 23. februara objašnjava:

Jugoslovenski oficiri su na saslušanju izjavili da su se digli u Bengaziju... Prema tome to su bila tri engleska aviona, ali me čudi kako to da su oni došli tačno po onom uputstvu sa naše strane. (Doduše, on nije imao nikakvog kontakta s Britancima, pošto ga je Hadson napustio u Sandžaku početkom decembra 1941. — prim. Dikin). — Ja sam javio Djedi (Kominterna) da nam takve goste više ne šalje, jer smo imali dosta muke i sa onima u Srbiji (odnosi se na Hadsona — prim. Dikin). Oni su došli u najnezgodniji čas, kada je baš neprijatelj držao tu teritoriju u svojim rukama.

Tito je bio veoma zainteresovan za ponovno stvaranje nove slobodne teritorije u Crnoj Gori, bojeći se jačih četničkih elemenata, pa je poslao Mošu Pijade, kao svog ličnog delegata, da obavi taj zadatak, kao i da pripremi prihvatanje blizu Žabljaka, dugo očekivane sovjetske misije — poduhvat od bitnog značaja za priznavanje partizanskog pokreta od strane saveznika, naročito posle neobjašnjivog odlaska Hadsona u Mihailovićevu komandu i odsustva bilo kakvog daljeg znaka o nekom britanskom pokušaju da se obnovi dodir s partizanima.

Dvadeset petog februara Tito je poslao kurira sa porukom za Pijadu:

Iz Glavnog crnogorskog štaba nam pišu da je tamo stigla kod njih opet jedna englesko-jugos. misija na isti način kao i prva, samo što su sada došla dva Engleza i samo jedan Jugosloven. Oni traže da dođu u naš Vrhovni stab da razgovaraju sa mnom, a osim toga da vide šta se dogodilo sa njihovim prethodnikom Matkom (Hadson). Oni pričaju da se jedna ista misija iskrcala negde u Dalmaciji. (Ovo se odnosi na Rapotecovu grupu Henna — prim. Dikin.) Osim toga kažu da će se ovih dana njihov avion spustiti na Žabljak, pa bih te upozorio da mu ne padaš u zagrljaj misleći da je to onaj na koga mi čekamo. Ako se tako nešto dogodi, ti ga primi i onda javi nama. Ja sam po tom čitavom pitanju javio Djedu i tražio od njega upute šta da radim. Ovu misiju koja dolazi k nama treba sigurnim putem i bez smetnji dovesti ovamo.

Tajna ove četvrte misije nikada nije bila rasvetljena. Da li su Rusi i Britanci tajno preduzeli zajedničku operaciju?

U međuvremenu Tito je naredio Milutinoviću da uputi Atertonovu grupu Pijadi u Žabljak na putu za Foču.

Crnogorski Glavni štab oklevao je da izvrši ovo naređenje, sumnjajući da Atertonova grupa predstavlja provokaciju i da joj je pravi cilj da — kao što je to učinio Lalatović prethodne godine — pronađe kanale za vezu sa mesnim četničkim komandantima.

Sedmog marta Milutinović je poslao poruku Titu:

Engleze upućujemo Vama, ali želimo da Vam naglasimo da za cijelo vrijeme koliko su bili kod nas nisu uspjeli da uspostave vezu, iako su nekoliko puta predavali depeše nama nisu rekli da li su ma kakav odgovor dobijali na njih. Nama je sumnjivo, a oni sami ne mogu da objasne zašto ne mogu da uspostave vezu. Mi nećemo ponavljati naše ranije gledište, ali smatramo da treba biti vrlo obazriv prema njima, tj. major Englez koji vrlo dobro poznaje prilike u zemljama Jugoslavije, čak i ljude, jeste vrlo prepreden. Srbijanac (Nedeljković) izgleda vrlo sumnjiv i uplašen. Mi smo Vam u jednom ranijem pismu, tražili jedno opšte uputstvo daljeg držanja prema ovakvim gostima.

Partizanska Vrhovna komanda je još očekivala s velikim nestrpljenjem dolazak sovjetskog aviona. Takva jedna misija, kako se smatralo, razjasnila bi nesporazume između Moskve i Tita, koji nisu bili rešeni posredstvom radio-poruka između njega i Kominterne.

Pored tehničkih teškoća za spuštanje padobranima jedne delegacije ili zaliha na tolikom odstojanju od najbližih ruskih vazduhoplovnih baza, sovjetske vlasti su zamerale Titu i zbog načina i prirode partizanskog ustanka. Moskva je smatrala da Tito snosi izvesnu odgovornost za prekid pregovora o zajedničkoj akciji s Mihailovićem pri kraju 1941. godine. Rusi su želeli da svaka pobuna na jugoslovenskoj teritoriji predstavlja nacionalni front, i izgleda da nisu verovali u Titovu tezu o četničkoj saradnji sa Osovinom.

Dana 11. marta 1942. Tito je javio Pijadi, u Žabljak:

Tvoja primjedba o sprezi jugoslavenske vlade, Draže, Nedića i okupatora tačna je, ali Djeda (Kominterna) teško to vjeruje. Neki dan sam dobio kilometarsko pismo od njega u kome mi javlja da dobija utisak iz našeg materijala kako naš partizanski pokret ide suviše u komunističke vode, jer, — kako bi to bilo moguće da pristalice Londona organizuju četnike protiv nas? Dalje kaže: zašto je bilo potrebno stvarati specijalnu Proletersku brigadu. Traži da revidiramo našu politiku i stvorimo široki narodnooslobodilački front.. .

Pijade je u jednom pismu, datiranom 15. marta, odgovorio da još, posle dvanaest noći, uzalud čeka dolazak sovjetske misije, i da "ne misli da je naša politička linija bila pogrešna". Taktika Mihailovićeve organizacije bila je da formiranjem zajedničkih mesnih "dobrovoljačkih jedinica" u Bosni i Hercegovini podrije strukturu partizanskog pokreta.

Dvadesetog februara jedna partizanska jedinica blizu Nevesinja, u Hercegovini, uhvatila je Mihailovićevog ličnog oblasnog delegata, majora Boška Todorovića. On je nosio dokumente koji su jasno govorili o vezama između jugoslovenske kraljevske vlade u Londonu i italijanskih okupatorskih snaga. Dokumenti su takođe pokazivali način na koji su se vesti BBC-a koristile za podršku Mihailovića i prenosile šifrovane poruke ovome od Kraljevske jugoslovenske vlade u Londonu.

Ovaj dokaz poslat je preko kurira Titu. Pijade je u pismu od 6. marta, koje se odnosi na ove dokumente, rekao: "Bilo bi vreme da radio-Moskva počne kampanju protiv Draže (ili bar protiv četnika) i da nas svakodnevno populariše i ističe da nas danas najviše napadaju četnici sa oficirima na čelu koji rade pod komandom Draže, a u sporazumu sa okupatorom."

Dolazak sovjetske misije bio bi od bitnog značaja za raščišćavanje cele situacije. Ruse je trebalo privoleti da izvrše pritisak da se Mihailović razreši dužnosti ministra vojske u londonskoj vladi, uklanjajući tako osnovu za njegov prestiž u zemlji.

Atertonov nagoveštaj pri dolasku u partizanski Glavni štab u Crnoj Gori da je jedan britanski avion zadužen da spusti padobranima jednu grupu u Žabljak ostao je nerazjašnjen.

U ovakvom trenutku eventualni dolazak odvojenih misija, ruske i britanske, ili možda jedne zajedničke, mogao je predstavljati presudan, preloman momenat za usamljeni partizanski pokret. Pored nadanja, kod partizanskih rukovodilaca prevladale su sumnja i zbunjenost.

Petog marta Tito je poslao poruku Pijadi:

Prošle noći u jedan sat čuo se opet neki avion iznad Čajniča i Goražda. Da nije došlo nešto kod tebe? Djeda (Kominterna) mi je odgovorio da je cjelishodno da engleska misija dođe do mene i da razgovaram sa njome, ali da moram biti oprezan i izmamiti što oni zapravo hoće. Dalje, traži, da ga stalno držim u kursu stvari. — Osim ostaloga, Djeda mi odgovara da njemu nije ništa poznato o odlasku te misije u Jugoslaviju. Iz toga se po prilici vidi i vjera u toga saveznika. Čim dođu, pošalji ih.

Odlaganje Atertonovog odlaska iz Milutinovićevog štaba izazvalo je kod Tita nestrpljivost i uznemirenost, a verovatno i pritajenu bojazan da bi Crnogorci mogli otpremiti grupu na drugi način. Tito je pisao Pijadi: „ ... hitno mi poradi na tome da ta engleska misija već jednom dođe ovamo. Poruči drugovima da mi jamče svojom glavom, da mi ta misija stigne ovamo čitava, jer hoću da jedanput već tu stvar istjeram na čistac, a i sam Djeda to traži."

Ovo naređenje primili su na znanje oni kojih se ono ticalo, i Aterton, Nedeljković i radio-telegrafista O'Donovan stigli su u Žabljak s pratnjom verovatno uveče 14. marta.

Pijade je poslao Titu kurira s pismom od 15. marta:

Jutros sam malo razgovarao sa poručnikom Nedeljkovićem. On mi veli da cela misija dolazi od engleske vlade, a ne od jugoslovenske, pa i on sam. I engleski kapetan (Aterton) govori dobro srpski — živeo je u Beogradu i seća se da me je viđao kod kafane "Milanović"; a pošto mi je pomenuo neke Jevreje novinare, svoje prijatelje, dobio sam utisak da zna s kim ima posla.

Biće važno da im se pokažu jasni dokazi o "gospodinu ministru vojske". Nađu se u vrlo neugodnom položaju kad ih pitaš: zar tamo u Londonu tako slabo poznaju situaciju da su baš njega odredili za ministra. U svakom slučaju treba na misiju ostaviti najjači utisak, dokazati im da je naš partizanski pokret jedina patriotska vojska. Ja sam kapetana pitao: što nas ništa dosad nisu pomagali oružjem i municijom. Veli da bi to moglo biti. Ti ćeš biti u lakšem položaju da isteraš načisto zbog čega su došli i šta hoće. Pitali su me nisu li možda kakve njihove kolege stigle u Žabljak.

Pijade je obavestio Atertona da može da ide u Titov štab u Foči.

Aterton je ostavio mašine za punjenje svoje radio-stanice kod Milutinovića, koji je obećao da će ih otpremiti u Žabljak "za četiri dana". (Nema dokaza da je to i učinjeno.) Pijade je požurivao "da odu što pre", jer da nema smisla da su oni već mesec dana u zemlji, a još nisu bili kod Tita ... Nagovorio ih je da sutra otputuju u Vrhovni štab. "Vladamo se prema njima korektno i po Milutinovićevoj preporuci ne pravimo s njima glupe viceve."

Za vreme svog kratkog boravka u Žabljaku Aterton je doznao nešto o jačini mesnih partizanskih snaga i posetio je političke vlasti i vojnu bolnicu u hotelu "Durmitor".

Šesnaestog marta Pijade je opet pisao Titu:

Misija polazi odavde sedamnaestog u 6 sati izjutra... sigurno mogu biti kod tebe tek devetnaestog po podne... Mislim dolaze od engleske vlade i imaju jasno da kažu zašto su došli i da pokažu mandat. Ako su došli da sarađuju i budu neka kontrola, onda im treba reći da mi rado primamo predstavnike saveznika, ali ne jednostrano, nego neka svi saveznici

— Engleska, USA i SSSR pošalju predstavnike vojne i političke k nama kao zajedničko predstavništvo. Drugi zahtev: bez obzira jesu li došli da sarađuju ili da nas nagovaraju na saradnju s Dražom, postaviti zahtev: da se Draža ima izbaciti iz jugoslovenske vlade kao izdajnik i prizna naša partizanska vojska i naš Vrhovni štab kao jedina patriotska vojska i jedino rukovodstvo ustanka; da prestane londonski radio da populariše Dražu.

Kapetan (Aterton) mi kaže da je londonska vlada slabo obaveštena o situaciji u Jugoslaviji i da je jugoslovenska vlada imenovanjem Draže htela da pokaže pred engleskom vladom da ona nije čisto izbeglička vlada, nego da ima jednog ministra i neku snagu na terenu. Rekao sam mu da će se dovoljno uveriti da taj ministar radi sa okupatorima.

Uveče 20. marta Aterton i njegova grupa stigli su u Foču s pratnjom od kurira iz Durmitorskog partizanskog odreda i posle razgovora s Titom pridružili su se večeri u Vrhovnom štabu.

Aterton je stigao slučajno za vreme jedne četničke ofanzive protiv partizana u Crnoj Gori. Pijade mu je pokazao rezultate nedavnih partizanskih napora da bi se popravila vojna i politička situacija u području Durmitora i saznao je da se ovaj dolazak britanske misije poklapa s Titovim pokušajem da razjasni svoj položaj s Moskvom.

Tito je nameravao da iskoristi neočekivani dolazak Atertona da bi obavestio London o jačini partizanskog pokreta, poslao dokaz o Mihailovićevoj saradnji s Nedićem i okupatorom i predložio da se partizani priznaju kao jedini elemenat jugoslovenske oružane borbe. U isto vreme, po nagovoru Pijade, dao je na znanje Rusima da prisustvo britanske misije čini slanje jedne sovjetske delegacije u partizanski Vrhovni štab još neodložnijim. Kao što je to izrazio Pijade u svom pismu od 16. marta: "Trebalo bi im (Moskvi) predložiti da pošalju svoje predstavnike ovamo nama, da ne bismo bili nasamo sa Englezima; neka to bude i neka zajednička saveznička misija pri našem Vrhovnom štabu. Imamo dovoljno oslobođene teritorije, dovoljna smo sila da se to ostvari. A i Djed bi mogao imati jednog svog čoveka kod nas. Neka ga, brate, spusti pa će sve ići glatko."

Krajem marta, međutim, radio-poruke koje su stigle do Tita iz Moskve stavile su jasno do znanja da se nikakva padobranska misija sa zalihama nije "iz tehničkih razloga" mogla poslati u zemlju, i Pijade je dobio uputstvo da raspusti svoje noćne stražare na aerodromu blizu Žabljaka. Noću 27. marta britanski avioni su leteli iznad zone, izazivajući nade, no oni su imali zadatak da rasture letke po celoj teritoriji u kojima se slavila uspomena na državni udar od 27. marta 1941.

Rusi su, bez znanja partizanskog Vrhovnog štaba, razmatrali pitanje o istovremenom slanju delegacija i kod Mihailovića i kod Tita da bi se proučilo stanje na licu mesta. Odbijanje Kraljevske jugoslovenske vlade da usvoji prethodni predlog izgleda da je bio glavni razlog što Rusi nisu poslali svoju misiju partizanima.

Atertonovo prisustvo u Foči dobilo je nepredviđen značaj kao jedini neposredni, iako slab, način da se uspostavi dodir sa Britancima i da se izvrši pritisak na njihove vlasti da priznaju četničku saradnju sa Osovinom i da se obrazuje nova jugoslovenska vlada, u koju bi bili uključeni neki predstavnici partizanskog pokreta iz zemlje.

Nema nikakvih neposrednih svedočanstava o raspravama koje su vođene između Tita i članova njegovog štaba sa Atertonom u Foči u toku sledećih dana.

Međutim, u jednoj poruci Moskvi preko Titove radio-stanice, koja je sada radila u Foči, javljalo se da je jedna britanska misija stigla u Vrhovni štab i da želi da se upozna sa stanjem u Jugoslaviji. Britancima su pokazani dokumenti o izdaji Draže Mihailovića, ali oni tvrde da ovo nije poznato Londonu, koji je pogrešno obavešten, i da su partizani sami krivi zbog slabe propagande u inostranstvu.

Pukovnik Vladimir Velebit, koji je upravo stigao u Foču iz jedne opasne tajne misije u Zagrebu i bio pridodat Vrhovnom štabu, dobio je uputstva da obezbedi Atertonu sav zaplenjeni materijal o Mihailoviću i o saradnji njegovih komandanata sa Osovinom.

Dvadeset četvrtog marta Tito je javio Kominterni da se Britanska misija uverila da četnici posredno i neposredno sarađuju sa okupatorima. Zbog Mihailovićeve izdaje jugoslovenska vlada se kompromitovala. Ukoliko bude nastavila da podržava Dražu Mihailovića Vrhovni štab će otvoreno istupiti protiv vlade. Treba obrazovati novu vladu od demokratskih elemenata u zemlji i inostranstvu. O tome je obaveštena Britanska misija i ona se slaže s tim da se to javi u London.

Ali ponašanje ove britansko-kraljevsko-jugoslovenske misije pokazalo se da je izvan razumne analize.

Početkom aprila Tito je u jednom pismu Pijadi napisao:

Sa Englezima nešto nije u redu. Oni se svađaju među sobom, ali još nismo uspjeli prokljuviti o čemu se radi. Svađa je došla tako daleko da onaj naš poručnik (Nedeljković) dolazi posebno na ručak i uopće više ne idu zajedno. Englez nam priča da oni nemaju baš povjerenja u jugoslovensku vladu, a ja guram da se ta vlada skine, jer je to u interesu saveznika u današnjoj borbi. Javio sam i Djedi (Kominterni) da smatram potrebnim stvoriti jednu novu narodnu vladu, čiji će članovi biti većim dijelom u zemlji i koja će izdati jedan proglas u kome bi pozvala narod na energičnu oružanu borbu protiv okupatora. To sam kazao i Englezima. Djeda mi još ništa nije na to odgovorio. U jednom drugom telegramu ja sam Djedi javio da ćemo biti prisiljeni otvoreno napasti (jugoslovensku) vladu u Londonu ako ona produži da podupire Dražu Mihailovića i neprijateljski se odnosi prema nama. Tražio sam i njegovo mišljenje, ali mi ništa nije odgovorio.

Jedna dramatična epizoda još više je komplikovala situaciju. Noću 15. aprila Aterton, njegov radio-telegrafista O'Donovan i Nedeljković, zajedno sa izvesnim generalom Novakovićem i jednom malom grupom, napustili su svoje stanove u gradu, rekavši vlasniku da idu u Vrhovni štab. Iščezli su u šumi koja okružuje grad, otišavši "u nepoznatom pravcu". Ostavili su svoju radio-stanicu i jedno Novakovićevo pismo upućeno Titu.

Novaković je bio lokalni samostalni nacionalistički vođa, koga je nedavno jedna partizanska jedinica dovela u Foču.

General Ljubo Novaković bio je važna ličnost u istoriji jugoslovenskog pokreta otpora, i njegovi doživljaji posle aprila 1941. otkrivaju malo poznate činjenice o borbi za vođstvo među raznim nacionalističkim grupama koje su nicale u Srbiji u leto i jesen 1941. godine. On je s pravom tražio neki komandni položaj. Bio je jedini aktivni jugoslovenski general koji je izbegao internaciju od strane Nemaca i ostao u zemlji.

Pobegao je iz vojne bolnice u Valjevu u maju 1941. i otišao u Ravnu goru, gde ga je, kao potencijalnog suparnika, pukovnik Mihailović hladno primio. Novaković je načinio plan "za četničku akciju u Jugoslaviji" koji je predviđao stvaranje niza odvojenih i nezavisnih teritorijalnih komandi. Ovaj projekat je Mihailović odmah odbacio i Novaković je, ljut, otputovao sredinom juna sa Ravne gore, da bi stupio u dodir sa vođom predratne četničke organizacije Kostom Pećancem. Ovaj ga je odredio da rukovodi "Šumadijskim štabom četničkih odreda", kao neposrednog suparnika Mihailovićevoj kadrovskoj organizaciji. Bila je to kratka i nesrećna epizoda. Kada je Pećanac svoju "zvaničnu" četničku organizaciju otvoreno stavio na raspolaganje Nemcima, Novaković je prekinuo s njim sve veze.

Novaković je, izgleda, bio slavoljubiv, žestok, nedosledan i u izvesnoj meri duševno smeten čovek, opsednut svojim vojnim starešinstvom, koji je neumorno tražio nezavisan i vodeći položaj u pokretu otpora. Pošto je bio rodom iz Crne Gore, vratio se tamo sa malom grupom svojih sledbenika iz Srbije, u nadi da će osnovati vlastitu organizaciju.

Vest o njemu stigla je u London u septembru 1941. Javljeno je da rukovodi "jednom zvaničnom četničkom grupom u Hercegovini".

Bio je dobro poznat višim oficirima Kraljevske jugoslovenske vojske koji su se nalazili u Londonu, i njegov drug general Bogoljub Ilić, tada ministar rata, poslao je krajem oktobra radio-poruku Mihailoviću, naređujući ovoj dvojici ljudi da rade zajedno.

Ilić je, iz nejasnog izveštaja o aktivnostima Novakovića, pravilno uočio opasnost razdora za jednu centralnu nacionalnu komandu u Srbiji pod neposrednom kontrolom kraljevskih jugoslovenskih vlasti u Londonu.

Tito je mislio slično.

Početkom septembra 1941. Novaković je imao tajni sastanak u Beogradu s predstavnicima KPJ i tokom sledećih meseci bio je u neprekidnoj vezi s lokalnim partizanskim odredima u Šumadiji, izdajući zajedničke proglase s pozivom na opšti ustanak protiv Nemaca.

Međutim, posle uzaludnog pokušaja, u jednoj prefinjenoj igri, da bude posrednik između Mihailovića i Pećanca, s namerom da ukloni obojicu i da nasledi ovoga drugog kao šef ujedinjene "zvanične" četničke organizacije, Novaković je otputovao u Bosnu i za izvesno vreme iščezao sa pozornice događaja.

On je, izgleda, imao plan da poveže srpske nacionalističke grupe u istočnoj Bosni, koje su vršile manje akcije protiv ustaša i okupatora i bile izvesno vreme u delikatnom savezu s partizanima.

Kombinovani četnički i partizanski odredi sastojali su se od ljudstva iz srpskih sela. Pored njih formirani su i narodnooslobodilački dobrovoljački odredi pod nominalnom partizanskom komandom. Saradnja između partizanskih i četničkih jedinica bila je koristan eho njihove ranije kratke saradnje u Srbiji, i držali su se privremeno zajedno zbog prodiranja ustaša u Bosnu i njihovog masovnog pokolja srpskog stanovništva.

Za vreme krize koja je, pod pritiskom četničkog nadiranja, podelila pokret u istočnoj Bosni, Novaković se pojavio na čelu jedne male vlastite grupe. Početkom januara 1942. ovu grupu su razoružale partizanske jedinice i dovele je pod pratnjom u Foču.

Novaković se, sigurno po Titovom odobrenju, kretao slobodno po gradu, i izgleda da je, bez nadzora, posetio Atertonovu misiju.

Malo ima svedočanstava o događajima u Foči posle dolaska britanske misije. Aterton se složio s Titovim predlozima — što je saopšteno preko radija Moskvi — da se jugoslovenska vlada u Londonu rekonstruiše, da se objavi o saradnji Mihailovića i njegovih komandanata sa Osovinom i da se uspostavi neka vrsta političkog predstavništva partizanskog rukovodstva unutar zemlje, kao deo nove uprave u Londonu, priznatog od strane Britanaca i Rusa.

Čak ako je Aterton iskreno prihvatio ovo rešenje krize koja je zahvatila partizanski pokret, njegova radio-stanica nije funkcionisala, i Kairu nije bilo poznato njegovo boravište i sudbina.

Što se tiče Novakovića, Tito je možda mislio da bi — kao i u Srbiji u jesen 1941. — ovaj "general bez vojske" (izraz R. Čolakovića, Zapisi I, str. 457.) mogao igrati barem privremenu ulogu u prikupljanju bosanskih četnika pod partizanskom komandom i u sprečavanju širenja Mihailovićeve kontrole u ovom području i širom Crne Gore.

Ali svako tumačenje onoga što se dogodilo tih dana u Foči može biti zasnovano samo na razmišljanju. Aterton je bio u svakodnevnoj vezi sa članovima partizanskog Vrhovnog štaba i često na privatnom savetovanju kod Novakovića.

Onog dana kada je nestao, Aterton je večerao s Velebitom i nije davao nikakvog nagoveštaja o svojim namerama. U praskozorje mogla se zapaziti uznemirenost u Titovom štabu. Načelnik nedavno obrazovanog odseka za bezbednost štaba, Slobodan Penezić, primećen je kako, s jednom patrolom, galopira van grada u istočnom pravcu.

Sutradan, 16. aprila, Tito je poslao poruku Đilasu, delegatu Vrhovnog štaba pri Glavnom štabu za Crnu Goru i Boku, s uputstvima za reorganizovanje i čišćenje Partije i vojnih jedinica na toj teritoriji i za pripremanje vojne akcije protiv okupatorskih i četničkih snaga. U tom pismu on kaže:

Engleski gosti pripremili su nam veliko iznenađenje. Ove noći nestali su bez traga sva trojica, zajedno sa starom lopužom generalom Novakovićem i još par civilnih lica. Ja sve mislim da su oni krenuli ili prema Sandžaku ili prema Crnoj Gori, iako je ona stara generalska lopuža ostavila u svom stanu jedno pismo u kome nam preti sa nekih 5000 bosanskih Srba. Preduzmite sve i sa vaše strane da ih zadržite ako se pojave na vašoj teritoriji.

Šesnaestog aprila partizanski Vrhovni štab poslao je poruku Jahorinskom odredu, dajući mu iscrpne podatke o nestanku grupe iz Foče. Ova jedinica bila je objekat infiltriranja lokalnih četnika, verovatno u dodiru s Novakovićem, i njen komandant je dezertirao početkom maja.

Aterton je možda bio impresioniran Novakovićevim uveravanjima o slomu partizanske vojne organizacije širom Bosne i želeo je da lično prouči situaciju.

Sedamnaestog aprila Dedijer je, prilično čudno, zabeležio u svom dnevniku: "Aterton i Novaković se nalaze negde u šumama oko Slatine (seoce na dvanaestak kilometara istočno od Foče). Primetila ih je jedna naša patrola. Može da se dogodi da onaj razbojnik Novaković sa poručnikom Nedeljkovićem poubija Engleze i uzme im pare."

Partizanske patrole duž reke Drine nisu uspele da otkriju trag ove grupe, pa su Tito i njegov štab mogli samo pretpostaviti da će cela grupa stići u Mihailovićev štab. Sumnje koje su se javile da su se Britanci upustili u jednu potajnu igru da bi odlučno podržali četničku organizaciju izgledale su konačno potvrđene.

Aterton se hvalio u partizanskom štabu da pod svojom komandom ima četiri misije. Tito je već znao o postojanju i o sudbini majora Eliota i njegove grupe, za koju se verovalo da je bila spuštena padobranima s namerom da uspostavi dodir sa četničkim družinama u centralnoj Bosni. Krajem marta do Tita su takođe stigli izveštaji da se jedna druga britanska misija iskrcala u Dalmaciji.

Osmog aprila 1942. Tito je napisao jedno poverljivo pismo Centralnom komitetu Komunističke partije Hrvatske:

Radi vašega ravnanja, ali ne za širu publikaciju, mi smo dužni da vas obavijestimo o vrlo interesantnim stvarima, koje smo nepobitno utvrdili. Naime, mi znamo pozitivno da Engleska u Jugoslaviji preko svojih agenata raspiruje sukobe između nas i nekih grupa kao što su vojni četnici itd. Ona podupire razne četničke bande, isto tako kao i Nijemci, s tim da nas napadaju. Engleskoj politici je stalo, a mi zato imamo dokaza, da u Jugoslaviji što više zamuti, da kompromituje narodnooslobodilačku borbu i da, u momentu kada za to bude zgodna situacija, a to je kada će se Italija presaldumiti u njeno područje, i ostaviti Hitlera, iskrca svoje trupe u Dalmaciju i druga mjesta, da se pojavi ovdje kao spasilac i da izvede zemlju iz haosa. U tu svrhu već je došlo u Jugoslaviju oko 10 njenih tzv. "vojnih misija", koje sada na raznim mjestima Jugoslavije vrše svoju prljavu rabotu. Jedna od takvih misija stigla je u naš Štab, jedna se iskrcala u Dalmaciji, a druge se nalaze na drugim teritorijama, tako da mi za njih ne znamo. Ali po tome što se dogodilo na nekim mjestima, kao u Kolašinu itd., gdje su se odjednom stvorile jake četničke bande, dobro naoružane i uglavnom vođene od londonskih pristalica, vidi se jasno da je to njihovo djelo zajedno sa talijanskim okupatorom, koji ovo isto pomaže iz svojih interesa. Te četničke bande napale su naše crnogorske partizane kod Kolašina, zauzele Kolašin i prolile mnogo krvi naših najboljih boraca. Vi sami znate da u Crnoj Gori nije bilo druge vojske osim partizana. Ali, odjednom, po čitavoj Crnoj Gori počele su se pojavljivati četničke bande koje su vodili petokolonaši, i pristalice Londona. Dakle, ovdje je jasno, bez obzira na to što talijanski okupator vrlo vješto radi, da nije moguće da su svi oni koji su pristalice Londona i koji su do jučer išli sa nama, preko noći ustali protiv nas po nalogu talijanskog okupatora, već je sigurno da su dobili mig iz Londona.

U vezi sa svim tim, vi u Hrvatskoj morate biti vrlo oprezni. Ako se pojave takve misije, pazite da vam ne napakoste. Na neki način gledajte da ih izolirate od masa i da ih držite pod kontrolom. Oni neposredno stoje u vezi sa svojom glavnom-organizacijom — Intelidžens Servisom. Svaki pokušaj četničkog prepada na vašoj teritoriji morate odmah u klici ugušiti. U vojnim uputama imate tačno kazano šta trebate poduzeti sa vojničke strane za učvršćenje naše vojne moći. Ove engleske misije u Hrvatskoj vjerovatno će se povezati sa HSS-ovcima, SDS-ovcima i jugoslavenskim nacionalistima, pomoću kojih će nastojati da razbiju našu narodnooslobodilačku borbu i naš utjecaj. Naglašavamo, da sve ovo nije za objavljivanje, ali izvjesne stvari moraju znati naši rukovodeći partijski i vojni kadrovi.

Mi moramo i dalje isticati savez Sovjetskog Saveza, Engleske i Amerike, moramo isticati i ove posljednje dvije kao naše saveznice, ali moramo unutar zemlje njihove trabante i agente tući kao sluge okupatora i narodne neprijatelje koji onemogućavaju narodnooslobodilačku borbu.

Dva dana docnije, 10. aprila, Lola Ribar, član Centralnog komiteta, koji se upravo vratio u Foču iz jedne misije u okupiranom Zagrebu, izrazio je iste sumnje:

Za tvoju ličnu informaciju, a ne za objavljivanje, dodajem i ovo: ne samo kod nas već i na drugim mjestima u zemlji su razne engleske misije. Prema onome što do sada znamo izlazi jasno da je raspirivanje građanskog rata, odnosno pokušaj likvidacije partizanskog pokreta u Jugoslaviji, dobrim dijelom u intencijama kako jednog dijela njihovih gospodara tako i dobrog dijela jugoslovenske vlade u Londonu.

Ovakvo tumačenje britanskih planova bilo je uglavnom posledica krize u istočnoj Bosni, Hercegovini i Crnoj Gori i pokazivalo je znake brzog širenja Mihailovićevih aktivnosti u ovim područjima, koje su, zbog svoje tadašnje brojne i vojne nadmoćnosti, pretile da uguše partizanski pokret.

Logično je pretpostaviti da je ova situacija nastala ne samo zbog zapaženog uspeha četničke propagande i odgovarajućeg neuspeha partizana u oštroj i suparničkoj borbi za podršku stanovništva, nego i zbog iznenadnog povećanja britanske materijalne i psihološke pomoći Mihailoviću, koja je doprinela njegovom prestižu kao ministra vojske Kraljevske jugoslovenske vlade.

Ova pisma Tita i Lole Ribara napisana su u vreme dok je Aterton boravio u Foči. Zato izgleda verovatno da su neke od sumnji koje su se uvrežile kod Tita i njegovog štaba proistekle iz dvosmislenog ponašanja i zapažanja Atertona i, još više, Nedeljkovića. Tito je imao opravdanog razloga za bojazan da je između Atertona i Novakovića kovana neka zavera, koja je uključivala nameru da se dođe u dodir sa Mihailovićem. Iznenadno bekstvo grupe možda je usledilo zbog ubeđenja njenih članova da partizanski štab zna o takvom njihovom planu i da namerava da ih uhapsi.

Ovaj događaj je bio od nesumnjivog efekta, i njegov uticaj na Tita i njegov štab trajao je do dolaska naše misije sledeće godine.

Za sudbinu Atertona i njegovog radio-telegrafiste O'Donovana saznalo se na osnovu docnijih podataka iz Mihailovićevih izvora.

Vest je stigla u štab ovoga drugog na neobičan način. Major Ostojić, koji se pridružio Mihailoviću zajedno sa Hadsonom u oktobru prethodne godine i bio tada komandant glavnih četničkih snaga koje su dejstvovale na granici između Sandžaka i Crne Gore, uhvatio je jednog zalutalog jugoslovenskog oficira, za koga se ispostavilo da je kapetan Nedeljković.

Petnaestog maja Ostojić je poslao sledeću poruku Mihailoviću:

Juče, 10. maja, došao kapetan Nedeljković, član misije koja se iskrcala 4. februara i bila u partizanskom ropstvu do 15. aprila. Oslobodio je Ljubo Novaković, koji upućuje pokajničko pismo. Engleski major Aterton još gori od "Marka" (nadimak za Hadsona) i tražio pomoć za komuniste, ali nije dobio vezu sa Maltom. On želi da vas vidi i piše pismo. Sada je negde u Bosni. Ima od svoje Komande uputstvo da svim silama muti i podržava borbu protiv okupatora ...

Mihailović je odmah javio svojoj vladi u Londonu: "Doznao sam da je još jedna britanska misija u zemlji, ali ne znam gde je, niti sam bio obavešten o njoj bilo od vaše ili britanske strane. Molim, postupite što hitnije po ovoj poruci".

Uskoro posle toga Mihailović je primio pismo od Atertona "negde iz Bosne", u kome ovaj kaže da je pokušavao da dođe do Mihailovićevog štaba, a 24. maja Mihailović ponovo javlja Londonu: "Primio sam u toku ovih dana pismo od britanskog majora Atertona posle njegovog bekstva iz komunističkog pritvora. Preduzimam sve mere da ga pronađem."

Hadson, koji je bio s Mihailovićem i saznao o ovim otkrićima, krenuo je u Ostojićev štab da se raspita kod Nedeljkovića. Ovaj je, u pismu od 26. maja, upućenom Mihailoviću, izvestio o svom razgovoru s Hadsonom i nekim drugim britanskim oficirom, koji je sebe nazivao "Radovan"

Prema Nedeljkoviću Hadson je pitao zašto nije došao zajedno s Atertonom i O'Donovanom i dobio odgovor da su se oni rastali s njim i "otišli u pravcu Srbije". Aterton je rekao Nedeljkoviću da njegova misija obuhvata Bosnu, Hercegovinu i Crnu Goru, i da je dobio naređenja da sarađuje takođe s partizanima.

Hadson je, kažu, srdito odgovorio Nedeljkoviću da su se samo partizani borili protiv Nemaca i Italijana. Britanci nisu bili spremni da pomažu one koji pomažu njih, i Mihailović je prema Hadsonu postupao kao prema zarobljeniku.

Na dan 27. maja Hadson je izvestio preko Mihailovićeve radio-stanice, ali vlastitom šifrom, o prvim rezultatima svog istraživanja. Tri dana docnije Mihailović je primio poruku iz Londona: Aterton je naš čovek. On je bio poslat u januaru. Pomozite mu i primite njegov savet."

Dvanaestog juna Mihailović je javio Londonu da je sproveo istragu, ali da neka tajna okružuje generala Novakovića, "koji je poslednji put viđen u predelu Foče". Ovaj drugi, međutim, poslao je jedno ponizno pismo, tražeći buduću saradnju.

Na Hadsonov podsticaj, a pod pritiskom Londona, Mihailović je 20. juna naredio zvaničnu istragu o sudbini Atertonove misije, s tim da je sprovede jedan žandarmerijski oficir u njegovoj komandi, kapetan Uzelac.

Kratak pregled rezultata ovog istraživanja Hadson je poslao Kairu. Prema ovoj poruci, Aterton i njegova grupa pobegli su iz Foče noću 15. aprila "u pratnji četničkog vođe Spasoja Dakića", a poduhvat je smislio Novaković, koji je nameravao da osnuje jednu četničku grupu u Bosni, nezavisno od Mihailovića, i verovatno u društvu s Dakićem, koji je predvodio mali četnički odred u istočnoj Bosni.

Grupa se sedam dana krila u pećini blizu sela Čelebića, na reci Drini. Dvadeset drugog aprila, prema Hadsonovim telegramima, Aterton, "čiji stav prema bekstvu nije bio poznat", odlučio je da se prebaci dalje u Srbiju posle svađe s Nedeljkovićem i Novakovićem. Ovaj poslednji bio je "sada Mihailovićev zarobljenik u Hercegovini". Nedeljković je konačno stigao u Mihailovićev štab, ali je kasnije bio prisiljen da pobegne u Srbiju, verovatno kod Nedića, "zbog nepouzdanosti".

Aterton i njegov radio-telegrafista O'Donovan napustili su Čelebić 22. aprila i pošli ka selu Tatarovini. Deo puta pratio ih je Dakić. Posle toga niko ih više nije video. Dakić, koji se docnije pojavio u Mihailovićevom štabu sa Atertonovim dvogledom i noseći njegove čizme, verovatno je obojicu ubio, uzevši veliku količinu zlatnih funti koje je Aterton nosio sa sobom. On je bio samo "nominalno Mihailovićev četnik", ali je Hadson dobio utisak da Mihailović "zna nešto o toj stvari". Ovaj kratki prikaz upotpunio je dokaze koje je Hadson bio u stanju da prikupi do jula 1942.

Mihailovićevo prvo reagovanje na ove događaje bilo je da, kao pronicljiv propagandni potez, natukne Londonu da su članove britanske grupe ubili partizani. On je ovo izjavio u jednoj poruci, datiranoj 27. maja, u trenutku kada su on i britanske vojne vlasti u Kairu imale razloga da veruju da je Aterton bio živ. Na kraju ove poruke Mihailović je obznanio da je on, zbog ovih ubistava, "objavio otvoren rat svim partizanima".

Začudo, sličan izveštaj stigao je od vođe grupe Henna, koja se iskrcala iz iste podmornice koja je prevezla Atertona i njegovu misiju na ostrvo Mljet. Ovaj oficir Kraljevske jugoslovenske ratne mornarice, Slovenac, poručnik Rapotec, stigao je početkom jula 1942, s lažnim italijanskim pasošem, u Carigrad, gde su ga saslušali britanski službenici.

Rapotecova izjava bila je prva od nekoliko sličnih, iz četničkih izvora, koje su optuživale partizane za Atertonov nestanak. Ova kampanja dostigla je vrhunac u jednom pismu jugoslovenskog predsednika vlade u Londonu, profesora Jovanovića, britanskom Ministarstvu inostranih poslova, s datumom od 31. jula 1942, u kome se tvrdi da su, prema jednom izveštaju iz Madrida, "Atertona, brata jednog laburističkog pera, ubili partizani, koji su se dokopali njegovog novca namenjenog Mihailoviću".

Jedna ranija četnička verzija bila je opširnija. Atertona je, navodno, zatvorio komandant jednog partizanskog odreda, i on i njegova grupa su pogubljeni, a njihova tela bačena u pećine između Žabljaka i Šavnika.

Za ove četničke propagandne priče saznali su Tito i njegov štab na neobičan način.

U jednom članku u Njujork tajmsu (New York Times) u februaru 1943, koji pominje Dedijer u svom dnevniku, od dopisnika iz Londona Salcbergera (C. L. Sulzberger), tvrdilo se da su "partizani prošle godine streljali nekoliko engleskih oficira, među njima i engleskog korespondenta u Beogradu Atertona". Tita je o ovom članku ljubazno obavestila Moskva. Priču su raširili kraljevski jugoslovenski krugovi u Londonu, ali je ona, izgleda, izmakla pažnji britanske komande u Kairu.

Osmog februara 1943. emitovala je "Slobodna Jugoslavija" iz Sovjetskog Saveza sledeću izjavu: "što se tiče Atertona koji je stvarno došao u naš štab zajedno sa jugoslovenskim poručnikom Nedeljkovićem i seržantom ,Patrikom' (vodnik O'Donovan), on je slobodno otišao kao što je i došao, pri čemu je njegova uloga bila vrlo sumnjiva i samo naše obaveze prema saveznicima sile nas da šutimo o ulozi Atertona. Njegov slučaj je potpuno jasan i samo poslije svršetka rata moći će se o tome govoriti."

Elemenat tajanstvenosti još okružuje pojedinosti o iščezavanju Atertona i O'Donovana. Međutim, postoje jaki dokazi da ih je ubio Dakić, koji je poginuo 1946. godine prilikom "specijalnih operacija" koje su Titove snage bezbednosti preduzele protiv ostatka Mihailovićevih jedinica.

Sudbina Novakovića je poznata. Posle napuštanja Atertona, verovatno ne smejući da se suoči s Mihailovićem s obzirom na njihove lične odnose i suparništvo u događajima u jesen 1941. u Srbiji, on se povukao u skrovište u svom rodnom selu u Crnoj Gori. Docnije je aktivno sarađivao sa četničkim i separatističkim grupama, pokušavajući da preuzme vođstvo. Krajem 1943. godine zarobile su ga i streljale jedinice Pete crnogorske brigade.

Nedeljković, koga je Mihailović na svom suđenju opisao kao "čudnu osobu ... koja je patila od manije gonjenja", iščezao je kratko vreme posle dolaska u Mihailovićev štab. Postoji izvestan dokaz da su ga, možda po anonimnoj dostavi, uhvatili Nemci i zatvorii u Beogradu. Nikada mu se nije ušlo u trag.

Pre nego što je misija Typical napustila Kairo, u maju 1943, mi smo znali za Hadsonovo istraživanje Atertonovog slučaja, kao i za docnije napore pukovnika Bejlija. Bilo je prihvaćeno mišljenje da je Atertona i njegovog radio-telegrafistu ubio četnički vođa po imenu Dakić, koji je možda bio u nekoj vezi sa Mihailovićevim pokretom.

Ali Stjuart i ja nismo znali da je posle nestanka Atertona i njegove grupe iz Foče u aprilu 1942. — zbog odsustva svakog pokušaja za ponovno uspostavljanje dodira s Titom sve dok, posle godinu dana, nije jedna druga misija spuštena padobranima "na slepo" u Hrvatskoj — Tito bio ubeđen da Britanci smatraju partizane odgovornim za ubistvo Atertona.

Pri našem prvom sastanku s Titom Stjuart i ja bili smo suočeni sa ovom verzijom, koju smo mogli sa sigurnošću da negiramo. Nije nam, međutim, u to vreme bilo poznato da je po dolasku prve kanadsko-hrvatske misije u Glavni štab Hrvatske blizu sela Brinja, u Lici, nekoliko dana ranije, 23. aprila 1943, Tito poslao Glavnom štabu Hrvatske sledeću poruku:

Takozvane delegate zadržite kod vas dok mi ne ispitamo o čemu se ovdje radi. Nemojte ih nikuda pustiti da im se štogod ne dogodi, ili naprave opet neku provokaciju, kao prošle godine Aterton, da nas kompromituje pred svjetskom javnošću. Oni su vaši gosti, i vi njih dobro čuvajte dok ne dobijete od nas daljnje upute. Šaljite nam stalno njihove izjave i eventualne namjere.

U svetlosti takvog tumačenja sudbine prethodne grupe koja je slučajno stigla u Titov štab počela je naša misija.

Kratko vreme posle toga imao sam priliku da se raspitam o sudbini Atertona kod ranijeg četničkog komandanta Žabljaka, kraljevskog jugoslovenskog vazduhoplovnog kapetana Franca Bergineca, koji je u martu 1943. prešao partizanima.

Berginec je, prema onome što je ranije saznao iz četničkih izvora, potvrdio verziju koja nam je već bila poznata. U toku sledećih dana on je bio teško ranjen i izvršio je samoubistvo da ga neprijatelj ne bi zarobio.

Pokušaji SOE u Kairu u toku 1942. godine da se ponovo uspostavi dodir s Bilom Hadsonom, slanjem u zemlju daljih grupa, i da se dobije šira slika pokreta otpora u drugim područjima zemlje, van rejona zapadne Srbije, gde se pretpostavljalo da dejstvuje Mihailović, bili su bez uspeha. Zavesa je bila neprobojna, slika mračna.

Stoga je odlučeno da se u Mihailovićevu komandu spusti padobranima jedna starija misija da utvrdi stvarno stanje i da, posle brižljive analize, na osnovu proverenih iskustava jedinog britanskog svedoka — Bila Hadsona — izvesti o događajima u kritičnoj 1942. godini. Ovaj zadatak poveren je pukovniku S. V. Bejliju. On je ranije bio član uprave rudnika Trepče, čiji su vlasnici bili Britanci, tečno je govorio jezik, što mu je omogućavalo da prođe kao Jugosloven, i bio je specijalista za pitanja ove zemlje. Nalazio se na čelu uprave SOE u Beogradu u leto 1940. godine, i dobro je poznavao politiku i ličnosti umešane u državni udar od marta 1941. u Beogradu. U jesen 1942. godine pridodat je komandi SOE u Kairu radi davanja instrukcija i za padobransku obuku u pripremi za svoj sadašnji poduhvat.

Njegova misija je planirana u nepovoljnom trenutku, kada Mihailović uopšte nije odgovarao na britanske zahteve za aktivnu saradnju, kada je bilo poznato da se partizani sve više sukobljavaju sa Osovinom, i kada je bratoubilačka borba u Jugoslaviji dovodila u opasnost jedinstvo zemlje.

Direktive date Bejliju bile su višestruke. On je bio dužan da izveštava o vojnoj sposobnosti četničkog pokreta kao celine i da nagovori Mihailovića da preduzima diverzantske akcije. Trebalo je, takođe, da ispita njegove političke namere i predloži kako bi se britanska politika, još izgrađena na prvobitnom planu stvaranja jednog ujedinjenog fronta otpora, mogla upotpuniti.

Na Božić 1942. godine Bejli i njegov radio-telegrafista spušteni su padobranima u Mihailovićev štab u Gornjem Lipovu, deset kilometara severno od Kolašina, na granici istočne Crne Gore i Sandžaka.

Bejli je predstavljao izaslanika s ograničenim političkim ovlašćenjem, poslatog u jednu misiju bez mogućnosti da zahteva veću pomoć i podršku u izvršenju zadatka. On je morao da obavesti Mihailovića o "svetskom strategijskom i političkom razvoju i da raspravlja o maksimumu jugoslovenske pomoći savezničkom ratnom naporu".

Bio je, takođe, dužan da, donekle tajno razmatra mogućnost prerastanja Mihailovićeve organizacije u opšti balkanski pokret. Tačno značenje ovog poslednjeg zadatka bilo je teško shvatiti. Moglo se samo pretpostavljati da je sporazum s Titom trebalo još razmatrati kao mogućnost, da se, uprkos svim dokazima za suprotno, Mihailović pojavi kao priznati vođa jugoslovenskog otpora, ili se to moglo shvatiti kao nalog Bejliju da prouči mogućnosti razvijanja tananih veza koje je, kao što je bilo poznato, Mihailović uspostavio sa pojedinim ličnostima u Bugarskoj, Grčkoj i Albaniji, tako da dođe do stvaranja neke krnje južne balkanske federacije, pri čemu bi Hrvatska i Slovenija bile prepuštene problematičnoj političkoj budućnosti.

Na dan 26. decembra Bejli je podneo svoje akreditive Mihailoviću u njegovom štabu i početkom sledećeg meseca, 10. januara, britanska misija je uspostavila svoj odvojeni štab u blizini. U toku narednih dana Bejli je imao niz razgovora s Mihailovićem i vodio poverljive diskusije s Hadsonom, koji je trebalo da pravovremeno ode na odmor i odsustvo.

Bejli je obišao najbliže rejone pod Mihailovićevom kontrolom i brižljivo, s objektivnošću, pripremio sažet pregled svojih utisaka, obuhvatajući i iskustvo Hadsonove misije.

Krajem januara poslao je u Kairo, preko radija, niz zapaženih izveštaja. Njegovi prvi utisci o četničkoj organizaciji bili su uglavnom povoljni, mada su Mihailovićevi štabni oficiri izgledali "lenji i nesposobni". Mihailović je tvrdio da ima pod svojom komandom 120.000 četnika sposobnih za borbu i koristio se emisijama BBC-a i mršavim britanskim zalihama da bi suzbio partizanske pristalice i onemogućio njihov otpor protiv Osovine.

Dana 22. januara 1943. Bejli je sumirao prve utiske u vidu predloga za koji je smatrao da može izvući iz ćorsokaka britansku politiku u odnosu na jugoslovenska pitanja, koja se još zasnivala na stvaranju ujedinjenog fronta otpora unutar zemlje.

Bejli se s ovim glavnim problemom suočio od samog početka. Mihailović je bio "rešen da ukloni sve suparnike pre nego što napadne okupatorske snage, i bio je ubeđen da su sve gerilske hrvatske jedinice koje nisu pod njegovom neposrednom komandom stoprocentno komunističke i moraju biti uništene". Bejli i Hadson su se složili u tome da u ovoj situaciji između Mihailovića i Tita ne može doći do pomirenja i da je jedino rešenje u tome da se dve suparničke snage teritorijalno odvoje jedna od druge.

Prema Bejlijevim proračunima zasnovanim na nekim podacima iz Mihailovićevih izvora, Tito je imao oko 4000 partizana u zapadnoj Bosni, ostatke snaga od 1942. godine, zajedno sa jednim jezgrom od 10.000 boraca zainteresovanih za borbu protiv Nemaca, ali nacionalista po ubeđenju, koji su se mogli pridobiti za Mihailovića.

Ovaj poslednji bio je ubeđen da su svi Hrvati komunisti. Bejli je, međutim, želeo da dobije dokaze iz Kaira da u Hrvatskoj postoje nekomunističke gerilske jedinice.

Rejon zapadne Bosne, za koji se znalo da je pod Titovom kontrolom, bio je od neposrednog interesa za Mihailovića, kako zbog nacionalnih razloga, tako i zbog njegovog važnog strategijskog položaja duž predgorja južno od reka Kupe i Save.

Bejlijev plan, koji je on podneo svojim pretnostavljenima, bio je da se Tito podstakne da prebaci svoje glavne snage zapadno od Zagreba, na brdsko zemljište između Save i Drave i da se razmotri stvaranje dve nezavisne "republike" — Titove sa bazom u zapadnoj Hrvatskoj, i Mihailovićeve u Srbiji. Nacionalistička organizacija ovoga drugog uključila bi srpske krajeve u Bosni, i bilo bi mu dozvoljeno da prebaci svoje odrede u ovo područje iz Hercegovine i Dinarskih planina.

Bilo bi neophodno evakuisati samo 4000 komunista pod Titom iz onih rejona Pavelićeve države koje je on sada držao, pošto je Mihailović tvrdio da bi se tamo mogao verovatno osloniti na podršku 10.000 drugih gerilaca.

Takvom nagodbom stvorila bi se ujedinjena nacionalistička organizacija širom srpske teritorije, a istovremeno pojavom partizana u Hrvatskoj Nemci bi se suočili s novim nemirima u tom rejonu.

Takvo razgraničenje sfera uticaja lišilo bi Mihailovića opravdanja što ne vodi borbu protiv Osovine, a u isto vreme priznato Titovo prisustvo u zapadnoj Hrvatskoj stvorilo bi izvor nevolja za Nemce u tim nodručjima.

Bejli je predlagao da Hadson radi kao predstavnik kod Tita, "koji ga i voli i poštuje". Mihailović se, na taj način, ne bi lično kompromitovao neposrednim pregovorima s komunistima, "a mi bismo zadržali neposrednu kontrolu nad docnijim razvojem događaja u Hrvatskoj".

Bejli je takođe naglasio da je anglo-sovjetsko planiranje bilo u suštini na sličnoj osnovi. Postojala je opasnost da Jugoslavija "postane druga Španija".

Njemu je, u glavnim crtama, bilo poznato da Nemci i Italijani pripremaju veliku ofanzivu da bi uništili "Titovu državu", oslonjenu na Bihać. U atmosferi likovanja kakva je vladala u Mihailovićevom štabu bio je, razumljivo, pod uticajem optimističkih izveštaja što su stizali u Lipovo o opasnosti koja je pretila Titu.

Četrnaestog februara Bejli je izvestio da je Mihailović izjavio da partizani postoje još samo u istočnoj Bosni. "Nedavni sporazumi sklopljeni između četnika i Italijana o prevozu četnika iz Nikšića i iz Kolašina u Bosnu bili su poništeni u poslednjem trenutku, verovatno na zahtev Nemaca. Ovi možda ne žele koncentraciju četničkih snaga u Bosni s obzirom na njihovu očitu nameru da očiste ceo rejon sve do Splita."

Sledeći ove predloge, Bejli je izvestio da je uspeo nagovoriti Mihailovića da primi u Srbiji pomoćne misije britanskih oficira koje bi vršile samostalne diverzantske akcije protiv sporazumno određenih ciljeva.

Ser Džordž Rendel (George Rendel), ambasador pri Kraljevskoj jugoslovenskoj vladi u Londonu, bio je, međutim, protiv predloga da se Tito prebaci u Hrvatsku. Ovo ne samo što bi pojačalo nacionalne suprotnosti između Srba i Hrvata, već bi dovelo do uspostavljanja komunističkog režima u Hrvatskoj, koja bi, zbog geografske blizine sa Mađarskom i Austrijom, mogla postati jezgro jednog komunističkog srednjoevropskog bloka.

Britansko Ministarstvo inostranih poslova, u kojem je održan poseban sastanak 18. februara 1943. strahovalo je da bi Britanci mogli zapasti u nezgodnu situaciju: da se suoče s jednom neprijateljskom partizanskom snagom ako bi došlo do desantnih operacija na dalmatinskoj obali ili Hrvatskom primorju. Sem toga, Bejlijev nacrt imao je i drugih velikih nedostataka. Srpsko-hrvatsko suparništvo bi se pojačalo, a širenje komunizma bilo bi olakšano, što bi dovelo do sukoba između Tita i Mačekove Hrvatske seljačke stranke, namesto onog između Tita i Mihailovića. Prećutno bi došlo do potpunog prekida s kraljem Petrom. Efekat na Grčku i naše druge saveznike bio bi negativan.

B