| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
KOMANDANT PRVOG PROLETERSKOG KORPUSA
NAREDBA br. III VRHOVNOG ŠTABA NOV I PO JUGOSLAVIJE [1] 1. Za komandanta 1. korpusa Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije postavlja se general-major Koča Popović. Za političkog komesara 1. korpusa Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije postavlja se drug Mijalko Todorović. [2] 5. X 1943. g. VRHOVNI KOMANDANT NOV I POJ TITO [1] Iz Beležnice 4. XI 43. Bugojno Toujours ici, ä attendre les nouveaux qui doivent renforcer et completer notre division. Je note ćela pour situer le temps. La fin de la guerre est visible, sensible, «Rehante» de problemes personnels que les conditions generales et normales de la guerre avaient provisoirement, temporairement abolis. Maks se rappelle encore les noms des instructeurs en Espagne! P. (?) a grandi, sa pensee s'est approfondie, sa capacite d'«action directe» c'est aiguisee, consolidee. Un mur noir s' impose ä ma memoire, arrete ma vie. Le present personnel est trop et trop peu. Equations trop minutieuses et mesquines. [1] Naredbe Vrhovnog štaba, Zbornik, t. II, knj. 1, s. 355. [2] Nema dokumenta o osnivanju 1. proleterskog korpusa. Koča Popović i Mijalko Todorović ostali su i dalje kao komandant i politički komesar 1. proleterske divizije sve do sredine novembra — do dolaska 6. ličke divizije »Nikola Tesla« 18. novembra u Bugojno. Tada je organizovan i Štab 1. korpusa. — Prim. M. V. [I dalje ovde u očekivanju novih koji treba da ojačaju i popune našu diviziju. Beležim ovo da bih označio vreme. Kraj rata je vidljiv, oseća se, »Ponovo opsednutost« ličnim problemima koje su opšti i normalni uslovi rata bili prirodno i privremeno ukinuli. Maks Ba'e se priseća imena instruktora u Španiji. P. (?) je porastao, njegova misao se produbila, njegova sposobnost za »direktnu akciju« se izoštrila, učvrstila. Crni zid se nameće mome sećanju, zaustavlja mi život. Lična sadašnjost je suviše i premalo. Jednačine su vrlo precizne i sitničave.] Čim se pojavila 6. divizija, komandant Koča Popović i politički komesar Mijalko Todorović preuzimaju svoje dužnosti i daju prvo naređenje Štaba 1. proleterskog korpusa. Iz Dokumenata Štabovima 1, 6. i 10. divizije. [3] S obzirom na dolazak jedinica 6. udarne divizije, u dolini reke Vrbasa, na sektoru Travnik—Busovača—Fojnica, odnosno prema tome sektoru nalaze se naše jake snage, koje ćemo verovatno upotrebiti za šire ofanzivne operacije. Za sada je potrebno ponovo blokirati Travnički garnizon. Prva proleterska divizija, rezerva za sigurno zatvaranje pravaca Turbe—Jajce i Turbe—Donji Vakuf ... Deseta udarna divizija povremeno će izvoditi manje demonstrativne pritiske ka Travniku i stalno će dejstvovati na komunikaciju Travnik—Busovača. Šesta divizija u opštoj korpusnoj rezervi u rejonu D. Vakufa i Bugojna. Krajem novembra Vrhovni štab je naredio 1. proleterskom korpusu da pojača aktivnost prema Travniku. [4] Štab 1. korpusa je odlučio da napadne grad smatrajući to kao najbolju garanciju obezbeđenja Drugog zasedanja AVNOJ-a u Jajcu. U napadu su učestvovale 1. proleterska divizija, 2. brigada 6. divizije i korpusna artiljerija. [5] [3] Naređenje Vrhovnog štaba, Zbornik, t. II, knj. 111, d. 78, s. 141. — Prim. M. V. [4] Napad nije uspeo ni posle uporne, celonoćne borbe svih brigada uz podršku tenkova i artiljerije. Grad je bio veoma utvrđen, pored ostalog imao je više od 30 kameno-betonskih bunkera, organizovamj. odbranu sa oko 5.500 vojnika. Ali zasedanje AVNOJ-a u Jajcu bilo je bezbedno. — Prim. M. V. [5] Komandant 6. zagrebačke konjičke pukovnije u bojnoj relaciji za novembar 1943. navodi podatak da je garnizon u Travniku u toku novembra 26 puta napadan jakom mitraljeskom i artiljerijskom vatrom. (Zbornik, t. IV, knj. 20, d. 220, s. 250. — Prim. M. V.) Iz Beležinice 29. XI 43. Bugojno Prekjuče je poginuo Lola! Na Glamočkom polju, kada se spremao da, sa ostalim članovima misije i nekoliko engleskih oficira, odleti avionom — bombarderom za Italiju. Motor je već radio i nisu čuli dolazak »Henschela«. 9 sati pre podne! Bilo je predviđeno da krenu u 6 ujutru. Početkom decembra 1943. godine Nemci su pokušali preko Livna i Duvna, a zatim preko Kupresa da prodru u Bugojno, u dolinu Vrbasa. To je bio deo njihove zimske ofan-zive. Na tom pravcu bile su jedinice 8. korpusa NOVJ. Po naređenju Vrhovnog štaba, 1. korpus je uputio na taj front, usiljenim maršem, 1. diviziju i 2. brigadu 6. divizije. Brigade su vodile teške borbe, ali nisu uspele da spreče prodor Nemaca u Šujicu. Iz Beležnice 6. XII 43. Šujica Opet se 1. divizija bije kod Duvna. Kiša je i magla. Stigli smo sinoć iz Bugojna preko Kupresa. Sastali smo se sa Veljkom i odredili plan daljih operacija. Prvo treba prikupiti i srediti dalmatinske jedinice, pa ćemo onda složno napred. Danas, dosada 15 sati, nije bilo važnijih promena. Ne može se reći da je neprijateljsko nadiranje zaustavljeno, jer mu ne znamo snage niti koliko se danas založio. Ali bi i sa ovim zalaganjem možda prošao da nisu stigli delovi naše 1. divizije. U Šujicu sam stigao u ponoć. Sećam se moje posete frontu kod Hueske [6], i ako baš ništa ne liči. Zajedničko osećanje rata, gluvi telefoni. Tamo je mesto bilo pusto, položaj iako je front bio stabilizovan. Ovde seljaci žive svojim životom, vojska se nekako površno umešala, u prolazu — ali front nije stabilizovan. Drukčiji je rat! Bilo je to negde kod Cinqtorres-a [7], kada sam iz baterije — koliba u kojoj smo pržili hieb, sišao u štab grupe, kod Balera [8]. Manola [9] je hitro skakao kadgod bi telefon zazvonio — ali se ipak najzad moglo spavati... Vrtoglavo su jurili kamioni natovareni topovima po savršenim španskim drumovima. U Valenciju si išao kao da napuštaš rat. Na noćne sirene u gradu nismo reagirali, da ni jedan minut ne izgubimo krevet. Onda nisam pisao ni o jednoj činjenici, nego jedino o izvesnim osećanjima. [6] Grad u Španiji. — Prim. M. V. [7] Grad blizu Valensije u Španiji. — Prim. M. V. [8] Selo u Španiji, blizu Valensije. Prim. M. V. [9] Manola Srećko, dobrovoljac u Španskoj republikanskoj vojsci, zamenik komandanta Mornarice. — Prim. M. V. Šujica leži tu odmah pod nama, polje još zeleno, a selo crno. Danas je sigurnije naše nego noćas. Sinoć mi se činilo: eto tu smo samo da bismo pokazali da ne odustajemo; ove komore ne znaju kako mogu da se rasprsnu! A sad eto selo stoji i nije nikako nelagodno videti oko mosta i kuća vojnike, konje i spremu. Bez obzira čak da li ćemo se moći održati, sredilo se, kanalisalo — bar ovde: ljudi eto znaju kuda idu, šta spremaju. Magla izvezena, išarana uzastopno sunčanim sevanjima i kišama. S vremena na vreme čuje se top i mitraljeska vatra. Rat se ustalio i postao prirodan; ni seljaci ne okreću glavu... A Valensija je ipak bila ratna. Rat kao mašna koju ne vidiš uvek dok je nosiš oko vrata. Poslednja uspomena iz mira, u tom smislu — Mljet, iako sam tek bio izašao iz zatvora: Vjera, ja, seljaci, more, čisti, takvi kakvi jesu; »parčad« stvarnosti koji se dodiruju bez posrednika. Malopre u snu sanjah da mi Tanja ljubi ruku! I to je bilo izvan, bez rata. Kako se sveže sećam proglašenja primirja, prošlog rata, u Ženevi. I za mene, dečaka, od tog dana se uspomene drukčije redaju, drukčije su obojene. Posle mrak, a zatim opet te dve neizbežne boje, na smenu. Po njima su uspomene tačno klasi rane... Vrhovni komandant, u Dnevnoj zapovesti od 9. decembra, naredio je svim jedinicama »da smesta otpočnu ofanzivne operacije protiv najvažnijih neprijateljskih uporišta...«. [10] Iz Dokumenata Štab 1. proleterskog korpusa odmah je naredio 1. proleterskoj i 6. ličkoj diviziji: »Započela je nova nemačka ofanziva na našu oslobođenu teritoriju. Jake neprijateljske snage, potpomognute tenkovima i motorizacijom, započele su ofanzivne operacije od Une do Lima, a takođe i na teritoriji Dalmacije... Može se očekivati da će isto pokušati na ovom delu oslobođene teritorije. Vojno-politički uslovi u kojima je započela ova ofanziva mnogo su povoljniji, i u svetu i u našoj zemlji, nego prethodnih ofanziva. Naša vojska je u ovom međuvremenu mnogo ojačala i učvrstila se. Teritorija koju kontrolišu naše jedinice mnogo je veća. Broj i sposobnost naših štabova i starešina mnogo su se povećali. Postoji centralizovana komanda obezbeđena radio-ve- 174 zom. Pozadina je mnogo čvršća, ne postoji nijedan ozbiljan unutrašnji neprijatelj. Naš politički položaj i u zemlji i u inostran-stvu čvršći je nego što je ikada bio. Saveznici sve više priznaju snage i legitimnost naše vojske i naše vlasti. Sve ove činjenice daju nam mogućnost da i ovu neprijateljsku ofanzivu razbijemo i da iz nje izađemo još jači nego sada... Svaka brigada, odnosno grupa brigada, dobiće određeni širi sektor na kome će dejstvovati i manevrisati. One će, na pogodnim mestima i u povoljnim prilikama, davati jači otpor ili vršiti jače napade, s tim što će, u slučaju da neprijatelj nastupa jako nadmoćnim snagama, brzo se izvući iz borbe i zabaciti se u pozadinu neprijatelja. Razumljivo je da će, zbog širine pomenutih sektora, štabovi i jedinice morati da dejstvuju samostalno i inicijativno... [11] [10] Naređenje Vrhovnog komandanta, Zbornik, t. II, knj. 11, d 112. s 209 [11] Naređenje Štaba 1. prolet. korpusa, Zbornik, t. IV, knj. 20. d. 47, s. 155. Iz Dnevnika Iz Jajca — 11. decembra noću; Nemci u 15 sati 12. decembra ušli u Jajce; iz Bugojna — 13. decembra polazak posle podne; iz Kupresa — polazak 16. decembra pre zore; iz sela Brda — polazak u 3 sata 17. decembra ka Šujici; napad na Šujicu — 17. decembra noću, pre zore (u 3 sata). Pošao ka Zanoglini [kod Šujice — M. V.] gde je stigao rano ujutro istog dana. Sredinom decembra Štab 1. proleterskog korpusa naredio je 1. i 6. diviziji da unište neprijateljske snage koje su prodrle u Šujicu. Koča je, na svoj stari način, grupisao brigade iz raznih divizija. Ipak, napad nije uspeo. Štabovi 1. i 6. divizije smatrali su da se neprijatelj može uništiti, ali uz v bolju organizaciju napada, i dali su zapovest da se napad ponovi sledeće noći u 21 sat. Komandant 1. proleterske brigade, Božo Božović, predlagao je komandantu divizije da odustane od napada, jer je neprijatelj dobio pojačanje i ljudstvo brigade je umorno. U toku oštre diskusije došao je komandant korpusa, Koča Popović, saslušao oba komandanta i naredio da se napad obustavi: [12] [12] Bozo Božović, komandant 1. prol. brigade, veoma detaljno se seća tog događaja: »Bilo'mi je kao ono na Drini, komandant divizije me oštro kriti-kuje i to pred Kočom — u zemlju da propadnem. Bio sam siguran u svoju procenu i ponovio sam je pred Kočom. Koča je saslušao i Vaša, komandanta divizije, i zaključio: »Ako komandant 1. proleterske brigade kaže da njegova jedinica ne može izvršiti zadatak, onda od napada treba odustati.« — Prim. M. V. [13] Naređenje komandanta 1. korpusa, Zbornik, t. IV, knj. 20, d. 88, s. 298. Iz Beležnice 17. XII 43. Zanogline 12,15 sati neprijatelj od Livna uspeo je da se probije u Šujicu. U međuvremenu bio sam u Jajcu i Bugojnu. Sada smo opet pred Šujicom. Sinoć je počeo naš napad. Čuju se topovi. Ko će umeti zamisliti, opisati kako je 3. krajiška nedelju dana vodila borbu, tučena artiljerijom i pritiskivana tenkovima — »naslonjena« na puste, hladne padine Cincara i Malovana? Neprijatelj se, kažu tužio što mu dajemo bitku na svakom koraku, a želi »samo« da prođe. [14] * Prošlo je podne, a još nikakav izveštaj nije stigao. Ne možemo tačno da se orijentišemo po topovskoj paljbi. U šumi, iza spaljene Zanogline, podiglo se evo novo naselje. Ljudi isti kao Vukovljani: naši do kraja, nepokolebljivi, nepobedivi, verni i verujući. Sve je za snimanje: i naš noćašnji marš po snežnim poljima i dolinama, golim, utopljenim u nebo, i ovo selo sa malim vidikom kroz male prozore, kao kulise uokvirene binskim ramom. Noć je zaista mlečna i ovog puta drukčije tuđa i ne poriče rat — ne tiče je se! Nije ni mračna, a predstavlja mrak, teškom jednoličnosti tupe zime. Veseli glasovi koje čujemo iza nas prasnu pa nestanu, utope se u bezlično zimsko gluvilo. Nedaleko, tamo gde odjekuje paljba, krv se probija i zaliva sneg — mrlja volje života na mrtvome pokrovu, zastavica ljubavi i mirnog prkosa. * Stigao je prvi Jagošev [15] izveštaj. Napadao je sam, i nije mogao uspeti. Akcija uopšte nije dovoljno organizovana. Propustili smo da se povežemo sa štabom 6. divizije pri prolazu kroz Kupres. Nije predviđeno mesto hirurške ekipe. Napad se nastavlja, ali još uvek nedovoljno organizovan. Veza gotovo ne postoji, najpotrebnije radio veze nemamo. [14] Štab 1. proleterskog korpusa je pohvalio 3. krajišku brigadu za tu borbu, {Zbornik, t. IV, knj. 23, d. 111, s. 414. — Prim. M. V.) [15] Jagoš Žarić, tada zamenik komandanta 1. proleterske brigade. — Prim. M. V. 17,30 Stigli izveštaji Božin [16], nov Jagošev, 7. brigade. Levo krilo je zakasnilo. Druga lička izgleda da nije uopšte učestvovala. Prilikom izdavanja zadatka starešinama od strane štaba brigade, eksplodirala je paklena mašina! * Radio-London počeo da slavi generala Maklena, šefa engleske misije kod našeg Vrhovnog štaba. Nemamo ništa protiv. Tim pre što toliko isticanje njega znači podvlačiti značaj naše borbe, naše vojske, našeg Vrhovnog štaba. Ali opet je morala doći mistifikacija. I ovog puta »mi smo tu da bi se to znalo«. General Maklin je vrlo kratko bio kod nas, takoreći u prolazu, nekoliko meseci posle Dikina i Džona[17], koji se ne pominju ili samo kao njegovo drugo ime ... Razgovarao sam sa Đidom o njihovoj »crnoj propagandi«. Postizanje političkih ciljeva nepolitičkim sredstvima. Izvesno odustajanje od politike, politička nemoć, odustajanje od krupnih političkih poteza koji deluju ä la longue. [18] — Naučno, isključivo destruktivno razbijanje morala kod neprijatelja, izazivanje gole panike. Naučna demoralizacija. Niz recepata za »uništenje duše«, odgovarajući broj psiholoških elemenata u datom čoveku, tako da može bar jednim od njih zakačiti svakog građanina. Perfidno, moćno i kapitulantsko. Da ne govorim o uvodu, gde uvek napadnut boljševizam — radi verodostojnosti! Mon eher Dicken, vous ne saviez pas combien vous aviez, vous auriez raison, quand vous disiez que la BBC etait mal informee? [19] * [16] Bozo Božović. — Prim. M. V. [17] Džon Stjuart (John) kapetan, prvi šef engleske misije. Poginuo na Sutjesci. — Prim. M. V. [18] Na duži rok. [19] Dragi moj Dikin, vi ne znate koliko ste, koliko biste bili u pravu, kad kažete da je BBC potpuno rđavo obaveštena! 18. XII Bakovići (Kute više Kupresa) Sneg i zima. Pušim lulu. Prošli smo jutros pored Vukovskog, vraćajući se od Zanoglina — od Šujice. Šujicu nismo zauzeli — našom krivicom. Ponovili smo Arsinu grešku lane kod Bugojna. [20] Naredili smo povezan napad pre nego što su se jedinice zaista povezale. Trebalo je odložiti za 24 sata. Žrtve nisu uzaludne iz dva razloga: 1) neprijatelj je ipak udaren i pretpostavljam da će dobro razmisliti pre nego se resi i pokuša da krene dalje; 2) ovaj narod zaslužuje da ga branimo. Stigli Božo i Dule [21]. Nisam ih još video nego mi rekoše, i o čemu pričaju: mnogo smrznutih, »Garibaldinci« razbijeni, neprijatelj iznenadio, 20 ranjenih. I kad se to poveže sa jučerašnjim njihovim izričitim izveštajem da ne mogu nikako napadati, opravdano je upitati ih: »Imate li da javite išta što nije crno?« [22] [20] Arso Jovanović, načelnik Vrhovnog štaba nije dobro organizovao sa dejstvo jedinica u napadu na Bugojno. — Prim. — M. V. 24. XII 43. Jajce Pri povratku sa Kupresa, blizu Poričja, sreo sam grupu vojnika koja je išla na gore. Neko mi je od njih rekao »zdravo!« Bio je Oskar Davičo! — Kuda? — U 1. diviziju. — S kakvom dužnošću? — Za kulturni rad ... ali bih više voleo drugo! — Šta to? Pipnu rukom malu italijansku pušku koju je nosio o ramenu. — Da puckam! — Puskaj! [23] * 3. I 44. Jajce »Dijalektika istorije je takva, da mali narodi, nemoćni kao samostalni faktor u borbi protiv imperijalizma, igraju ulogu kao jedan od fermenata, kao jedan od bacila, tj. socijalističkog proletarijata.« (Lenjin: »Zaključci diskusije o samoodređenju«). * »Francuzi su, čak i tamo kamo su dolazili kao neprijatelji, umeli da zadobiju za sebe priznanje i simpatije. Nemce nigde ne priznaju i oni nigde ne nailaze na simpatije. A oni su to i zaslužili. Nacija koja je dopustila da u toku ćele svoje istorije pretvori sebe u oruđe ugnjetavanja svih drugih nacija. Takva nacija mora da najpre na delu dokaže svoju stvarnu revolucionarnost. Revolucionarna Nemačka je bila dužna, naročito u odnosu prema susednim narodima, da se odrekne sve svoje prošlosti. Zajedno sa svojom vlastitom slobodom, ona je morala da objavi slobodu onim narodima, koje je dotada ugnjetavala.« (Marks: »Nove Rajnske Novine«) [21] Dule Dušan Korać, politički komesar 1. prol. brigade. — Prim. M. V. [22] Koča je odložio drugi napad na Sujicu, ali očigledno prigovara Štabu 1. proleterske brigade. — Prim. M. V. [23] Pa neka! Iz Dnevnika Vrhovni štab se povukao iz Jajca 8. januara; istog dana uveče krenuli u Čukliće; 9. januara u zoru (još bila noć) krenuli u Popuže; 10. januara pre zore krenuli ka Podgorju i stigli u Vrbljane, zatim preko Jasenovih Potoka i Štekerovaca stigli 16. uveče u Kralje (Prekaje). Nemačka komanda je uvidela da nije uspela u zimskoj operaciji. Zbog toga, početkom januara 1944. godine, planira da razbije jedinice, uglavnom 1. korpusa, koje su se tada nalazile oko Travnika i Bugojna. Iz Beležnice 12. I 44. Mihaljčići (Vrbljani) [24] Jajce smo napustili 8. uveče. Nemci su u to vreme bili u Jezerima. U Jajce su ušli tek 9. ujutru, pošto su grad prethodno tukli artiljerijom. Druga nemačka kolona došla je sa Ugra, vodeći borbu sa 12. brigadom. [25] Posle podne 8. januara stigao je Šoša [26] kod Arse. Ni nalik na kneza — lepotana sa Šnjegotine [27]: tup, pokunjen, ošamućen, bespomoćan. Za sobom je dovukao ranjenike i predao ih nama na staranje. Bio je prosto krenuo za oslobođenu teritoriju! Ranjenike smo primili, a Šošu smo vratili natrag, sa zadatkom da zaobiđe neprijateljsko levo krilo i pridruži se Vasi. Pokorio se, ali nije bio ni ubeđen, ni čvrst. Otvorio je vrata sporo, zastao je kao da se nečeg prisetio. Reče: »Smrt fašizmu!'; i polako se izgubi. Prekosutradan pridružio se Vasi. Verovao je da ga jure što je imao sa sobom zarobljenog ministra! Nije čudo da mu je ovaj pobegao! A Vaso mirno, čvrsto i sigurno, kroz sam neprijateljski raspored! [28] [24] Grupa sela severno od Mliništa. — Prim. M. V. [25] Krajiška brigada 11. divizije. — Prim. M. V. [26] Josip Mažar Šoša, komandant 4. divizije, poginuo 1944. Narodni heroj. — Prim. M. V. [27] Selo na padinama planine Uzlomac, opština Čelinac. — Prim. M. V, [28] Izjava Vasa Jovanovića, komandanta 1. proleterske divizije: »I sada i onda mislim da je to bio potez u duhu celokupnog našeg ratovanja. Poznavao sam način ratovanja Nemaca. Procenio sam njihove namere, da će nastaviti napad. Ocenio sam da su veoma jaki. Nije dolazilo u obzir organizovanje odbrane. Morao sam izvesti manevar: Povlačiti se, značilo bi izložiti se gonjenju; skloniti se pa da oni prođu — ali kuda. Neprijatelj je obuhvatio krila. Jedino je došao u obzir manevar — »uz nos«, u suprotnom pravcu njegovog nastupanja, što nemački komandant nije očekivao. I zaista, Nemci su ujutro, po planu, nastavili napad — u prazno! a mi smo uništavali njegove rezerve i pozadinu.« — Prim. M. V. * Prva noć je bila teška, ne znam ni sam zašto. Na kraju marša jedva smo se vukli. Marš je bio haotičan, istrzan. U Čuklićima [29] prilegli smo u prljavoj sobi. Obavezna bolesna baba kašljala je uporno i obavezno bestidno, životinjski pljuvala na pod. Neki su je grubo i glasno grdili. To i ovo je jedino što ne valja. U Popužima razgovarali smo sa seljacima: novi ljudi liniju poznaju duboko, široko, životno. Ti nas neće izneveriti. To znamo i mi i oni. Izrasli su kroz narodnooslobodilačku borbu, opredelili se neopozivo. Oči im niko više zatvoriti ne može. Deca su nam pevala pesme o Titu i Šolaji [30]; znala su da pevaju svoje pesme. Priča jedan od njih, ćelonja: »Tek sad smo videli našu snagu. Razgovaramo mi pre neki dan. Pre rata nismo imali dovoljno žita: silazili smo najpre u Šipovo, pa u Jezero, pa Jajce, pa Banja Luka. Sada Janj[31] daje za vojsku, ne uzimajući niotkuda, pa se opet ima, živi. Pa otkud to? — pitao je seljak, a?« I kulturu će prihvatiti isto ovako, neopozivo, pouzdano i nećeš moći da poznaš našeg zaostalog seljaka. Još samo da mu objasniš kako da uredi kuću i čisto da živi. Duša mu je već svetla. [29] Čuklići, selo kod Šipova. — Prim. M. V. [30] Simo Šolaja, komandant odreda, poginuo 1942. Narodni heroj. — Prim. M. V. [31] Grupa sela kod Jajca. — Prim. M. V. Pričamo sa Venostom. Potrebno je da pogledamo našu vojsku i tuđim očima. Izuzetna smo mi vojska, mada prirodno izuzetna! (I ta prirodnost je velika.) Odustali smo od odnosa sa ženama, ne opijamo se... »Jako poštujete svojinu!« — primećuje Venosta! Disciplina visoka — to pokazuju svi naši podvizi — a ne vidi se; zaista je postala unutrašnja činjenica i obaveza svakog pojedinca. Englez »Peškir« [32] reče jednom, pre odlaska: »Ako hoće neko da vidi kako će da izgleda revolucija u Evropi, neka dođe sad u Jugoslaviju!« Kažem jedno. Kada smo umeli, pod ovako strahovito teškim uslovima, stvoriti ovakvu vojsku, umećemo da stvorimo i državu, uzornu. Narod smo pokrenuli, podigli. Znamo neku veliku »tajnu«. Osnovne poluge držimo čvrsto u rukama. * U Banja Luci naši su zarobili neku domobransku »kulturnu ekipu«, koja je sada sa nama. Među njima se nalazi neki muzičar, Dalmatinac, pretenciozan i umišljen. Uzgred budi rečeno, boluje od sifilisa. Tek je nekoliko dana sa nama. Prekjuče, kad smo došli u jedno selo, ušao je u jednu kuću i rekao: »Zašto se borimo za vas? Dajte hleba!« — A Voji [33], doktoru, kad ga je ovaj pregledao, rekao je: »I to sam dobio na finoj dami, verujte druže. Ali vi morate da me izlečite, sve da uložite za to. Žrtvujte se!« Došao je posle Voja i ispričao nam to, smejući se onako upola odsutno i gledajući onako neodređeno, nelokalizovano. i 15. I 44. Poljice Perte de vitesse. Une fois de plus! [34] »Karikatura: Hitler malim maljem sprema se da udari Staljina po prstu na nozi. Ovaj mali malj vezan je za ogromni koji Staljin drži u rukama iznad Hitlerove glave.« Perte de vitesse [35] Predviđeno da ranjenici ostanu »na terenu«. Ne ostaju ni odredi. [32] Nadimak jednog engleskog oficira. — Prim. M. V. [33] Dr Vojislav Đukanović, načelnik saniteta 1. korpusa. — Prim. M. V. [34] Gubljenje brzine (sporost). Još jedanput! [35] Gubljenje brzine (zakašnjavanje). Arsa se jedva složio da se Šoša vrati u centralnu Bosnu. Arsa se ni za Vašu nije odmah složio. I on nešto ne razume. Glava mu u izvesnim situacijama ne radi. Predvide se izvesne naše reakcije u slučaju izvesnih neprijateljskih pokreta. A kad se baš ta predviđena situacija pojavi, njena surova konkretnost uplaši i preti da poruši predviđenu reakciju baš na tu situaciju. Konkretno obara apstrakciju: znači ova je u glavi zaista bila apstraktna. Međutim, baš ona reakcija je konkretna i jedina plodonosna. — Jer će se nužda konkretnog probijanja ipak nametnuti — ali pod nepovoljnijim uslovima, sa skučenijom inicijativom i izborom. Svelo se na: odlaganju teškoće — koja u međuvremenu porasla. Arsi developper! [36] Na putu iz Jasenovih Potoka za Štekerovce, sreli smo blizu Mliništa dva naoružana seljaka sa petokrakom na kapi: članovi neke seoske straže koji su se približili pucnjavi da vide kako se borba razvija. Mlađi ispriča kako je bande nestalo otkad su obrazovane seoske straže. U šumi više Mliništa stariji zastade i pokaza rukom na jele i borove: »Ovu smo šumu branili još pre kapitulacije. I to od Nemaca. Država im prodala šumu. Dolazilo po 30 žandarma da štite seču. A mi sekirama ,razjuri'!« Ovo je prvi put da čujem da su seljaci branili šumu od države! O tome »Politika« nije nikad pisala. Znao sam za šumare i lugare, koji su bili plaćeni za to da brane šumu od seljaka. Osećali su seljaci već onda da je šuma njihova! Spuštamo se ka Kitkovićima [37]. Čobanin izdaleka viče: »Imate li olovku?« Stižemo u Poljice [38]. 5—6 čobanki mašu rukama i pitaju: »Imate li hartije za pisanje?« Tačno je video Radovan. Sve ovo je predmet za razmišljanje, za rešavanje, za akciju. Čudni su moji odnosi sa Radovanom. Onda kada to naročito osetim, ne ostaje mi ništa drugo do da ga izbegavam. Ne znam šta on meni priznaje — ili u čemu smatra da treba da me štiti. — Sa Verom je, posle one ludorije, grub. Za P[lavog] reče neko tačno: »On glumi samoga sebe.« [36] Objasniti! [37] Selo nedaleko od Drvara. — Prim. M. V. [38] Selo kod Drvara. — Prim. M. V. 17. I 44. Marčete (Prekaja) [39] Priča Ćup. [40] »Naređenje o polasku na Banja Luku zateklo je naš bataljon u jednoj školi bez prozora. Bilo je hladno. Sakupio sam borce i počeo da im tumačim da je ovaj napad drukčiji nego dosadašnji, da neće biti kao u Bugojnu. Sav grad je opkoljen bunkerima sa trostrukom žicom, svuda nagazne mine, ručne bombe, da jedan deo boraca treba da se žrtvuje kako bi ostali prošli. Traže se dobrovoljci, koje čeka sigurna smrt. Mi ćemo im ovde unapred reći: Slava im! Javljajte se!' — ,Ja', ,ja', ,ja'... javiše se njih 52. Dobro, rekoh, a sad od vas treba da se izdvoji 15 koji će ići sa sekirama napred, da seku žicu. Ti ne mogu ostati živi, moraju poginuti svi. Ima li ko? — ,Ja', ,ja', ,ja' ... javiše se njih 30. Objasnih im da se radi o životu, još jednom, da li su pri svesti. Svi ponoviše da hoće! Onda im rekoh svima: nije onako kako sam opisao, nego kao obično. I kad smo krenuli, niko nas ne bi mogao zadržati!« Dara Marčeta ima 15 godina, snažna je i rumena. I ona oduševljeno priča o tome kako je naučila da čita i piše. — »Sad smo počeli da učimo i latinicu!« — I žene uče, zajedno sa nama. Sve se to podiglo otkad je buknuo ustanak ... Stare poštujemo i slušamo, ali kad bi nam to zabranili, ne bi ih poslušali. Ali oni ne zabranjuju, ovi naši su napredni. U selu Poljice mlada seljanka uzela je neku bezvrednu knjigu koju smo ostavili u kući. »Ima ovde praznog za pisanje.« Pre nego što smo joj dali, gledala je u nju. 18. I 44. Marčete (Prekaja) Priča Ćup ... »U početku bio sam velika kukavica. Posle nekih nezgoda čvrsto sam se odlučio da više ne budem ... Reka Unac nas je odvajala od sela Golubić [41]. Jednog dana pođoh prema reci sa još 2—3 omladinca. Njih sam ostavio dalje u trnju, a ja sam prišao do same obale. Preda mnom reka, iza čistina. S one strane stajao je ustaški stražar. Viknuo sam, pobro! i počeo da razgovaram sa njim. — Dokle ćemo ovako da se tučemo? Onaj slegnu ramenima. Uskoro se pojavi i drugi, nasloni se na pušku i nastavimo razgovor. Malo po malo sakupi se još 40-ak ustaša, pa poče i narod da se skuplja, ćutke — a ja ovde sam, bez mogućnosti povlačenja. Razgovaramo. Pojavi se i tzv. komandant. Započeli razgovor i sa njim. On mi je odgovarao grubo. Razgovarali smo o borbi. Tumačio sam im da ovo nije nikakva srpska borba, da se ne stidimo šume, da smo se digli zato što su ustaše počele da nas kolju. Komandant to nije priznavao, govorio mi da lažem.. [39] Grupa sela kod Drvara. Tu je bio Štab 1. korpusa. — Prim. M. V. [40] Borac — kurir — prezime u nekim selima u Bosanskoj Krajini. — Prim. M. V. [41] Selo nedaleko od Knina. — Prim. M. V. Prošlo je već preko pola sata otkad sam sišao na obalu. Mogućnosti odlaska nema! — Dođi bliže, pređi ovamo! — Neću sada, drugi put. Ne bojim se smrti. Kad sam došao ovamo, mogao bih i preko, ali sad neću ... Možete li da me ubijete? — Možemo! — Pa vidite, znači mogao bih i preko. Ništa se ne bi promenilo. Razgovor je trajao tako još dva sata. Oni su me još nekoliko puta pozivali, ali ja sam im uvek isto odgovarao: da sad neću. Najzad rešio sam da pođem. Pozdravio sam stisnutom pesnicom, stavio pušku na rame, okrenuo se i mirno pošao. Čekao sam kada će zapucati. Išao sam. Niko nije zapucao.« Priča Ćup nespretno, zamuckujući, maše rukama. I skromno, prirodno i pomalo hvalisavo — sporo, epski. »Mene i još petoricu bili zarobili Italijani na spavanju. Bila je zima. Sedeli smo oko vatre. Čuvala nas dva stražara. ,Zima' rekoh stražaru — ,zima' odgovori on. Počeo sam bio da lupam nogama, tobože da bih se ugrejao. Ustao sam, i dalje tapkao nogama, skakućući... Drugu pored mene rekao sam da ću da pobegnem. — ,Nemoj!', veli... Odjednom poletih! Stražari se nisu odmah snašli i nisu odmah počeli da pucaju. Pušku su mi bili oduzeli. Dvojica njih su me dugo gonili.« »Jednom su me zarobili i četnici, omladinci iz mog sela, prijatelji. Bilo im je jako žao, sve su kukali, ali su se bojali Mana Rokvića, mog kuma. Sve su mi govorili da im je krivo, bili su neveseli. Najzad rešiše ipak da me puste, pošto su zapretili seljacima da će ih grozno kazniti ako iko od njih ispriča Manu da su me bili zarobili.« »Sutradan uveče napali smo četnike i zarobili neke od onih omladinaca. Dvojicu smo streljali.« * »Na Unac sam išao još nekoliko puta, ali ne na obalu. Jedanput sam mislio da ih napadnem, pa ma stradali i civili: ne bi bila nikakva šteta, svi su bili gadovi. Vikao sam ,Pobro!' — onaj se dugo nije odazivao. Opet su se sakupili na onoj obali: interesovao sam ih, nikad nisu bili videli ranije partizana, a kamoli razgovarali sa njim. Nisam naredio otvaranje vatre. Komandant je vikao na njih, grdio me, pretio mi — izgleda da im je bio zabranio da razgovaraju sa mnom. Posle smo u Bihaću zarobili jednog od ovih. On nam je ispričao da im je dolazio na razgovor neki partizan na Uncu. — To sam bio ja! A zašto onda niste pucali na mene, ono prvi put, kad nisam mogao da pobegnem? — Jedan je hteo ... ali komandant nije dao.« * Kad pričaju naši junaci, uvek se malo postidim. Ja sam im, eto, starešina. Da li bih bio ravan njima u junaštvu, da sam s njima, stalno u prvoj liniji? * 22. I 44. Marčete (Prekaja) Delovi 1. proleterske brigade ušli su već pre tri dana u Jajce. Motorizacija se valja dalje ka Dalmaciji. U Mrkonjiću su ostali glavni »četnici«. Nemci prčkaju. Izgleda da je i ovde zimska ofanziva završena. Labavija je bila od svih prethodnih i pored velikog broja neprijateljskih vojnika. Idu da se suprotstave invaziji! * Odavde se vidi i Šator i deo Dinare. Dinara je sva pod snegom i blešti pod suncem. Već nekoliko dana nema oblaka — magla samo ujutru u dolini. Sneg se polako topi. U podne se već može sunčati. Soba je sva od drveta, i štrči nekako nad zemljom. Osećaš se kao na brodu. Vidik je širok i miran. Rat se opet, privremeno, udaljio. Besposleni smo, nepomični — bar mi ovde. I misao je sitna, pospana. Vreme liči na neke jalove beogradske dane. Rat je iživeo. Knjiga nema. Đido je bio i otišao. P[lavi] se duri, verovatno što nije u »Gornjem domu«. * U Jajcu su Nemci palili, pljačkali, ubijali. Silovali su stare žene, devojčice od 14 godina — pa i mrtve žene! O koliko uporno treba da ih mrzimo, koliko ćemo se srazložno morati svetiti. A svaki će vikati »Nisam ja!« dok mu njušku ne nabiješ u učinjeni zločin, originalni nemački, »Herrenvolk« — narod koji gospodari — nepobitno. * 24. I 44. Marčete (Prekaja) Vaso javlja radiogramom da su Nemci 22. o. m. ušli opet u Jajce, dolazeći, izgleda, od D. Vakufa. Jedinice 6. divizije ušle su noćas u Mrkonjić: četnici se nisu usudili da ih dočekaju. Šoša je ušao u Prnjavor. — Neprijatelj popravlja prugu Travnik—Vakuf. Od jutros opet pada sneg, vlažan, ipak uporan. Brda su nestala, zavladala je tišina i neka opreznost, pritajenost (priroda ne krije ništa sem sutrašnji, drukčiji dan). Rat traje, bezobzirno. Planovi se naprave pre nego što se promeni vreme, a sprovode se kad se vreme već promenilo. Pred prozorom sneg pada okomito. »Glumac« se smirio, piše — po nekom propisu. Hod mu je sitan, živ, a neispravljenih kolena — teško je opisati. Glasan je, samopouzdan, često izveštačen. Ima nečeg neprijatno ženskastog u pokretima, a izrazito seljačkog, i nešto namešteno krupnog u smehu (često). Ma ... ima neprijatne crne oči, nešto crno zgužvano između nosa, očiju i obrva. Nesumnjivo se prenemaže — nekako želi da se dopadne: tuđe, prevaziđeno po načinu. * Ponovo čitam »Klima« [42]. Nabacano je i razbucano, »rastreseno«, u stvari nema stila. Sećam se iz prvog čitanja da posle, kanda, se povezuje: ali ne bi smelo ni ovoliko da čeka. Tolstoj ni iz daleka nije dostignut. Tamo nema pisca, ne iznenadi te lepota ni pejzaža, ni scene: nema nikakve nameštenosti da pod-seti na zanatliju; zanat je nestao u stvorenom delu. Nema pro-mene ritma: vreme teče jednako — događaji su samo različito napeti. * Tek sam sinoć doznao da su Miki [43] streljali i sina i ženu — izričito. Dosad je o njima uvek govorio kao živim. I Veljku su streljali ženu. — Sad bombarderi streljaju njihove porodice. Strašan je to soj! [42] Maksim Gorki: Život Klima Samgina. — Prim. M. V. [43] Mihailo Đorđević, intendant 1. korpusa. — Prim. M. V. * Sanjao sam. U maloj sobi je toplo: klasično neposredno pod krovom. X otvara vrata i već drhti i grli! Usta joj mirišu oporo, imaju ukus čelika i predaje. Spremila se za ljubav! Posle raširenim rukama pokriva sparušeno mesto na trbuhu, ali ne grčevito, nego kao kad ovlaš poklopiš usta izvijenim dlanom. O tome bih umeo da pišem. * Setih se mojih bezbrojnih svezaka, notesa, beležaka — u fijokama na levoj strani mog stola za rad. Posle one »pijane prošlosti«, koju sam spalio u Parizu, rue de Vangirard, tu je bilo sve što sam zapazio u knjigama, pribeležio, primetio o njima, sve što sam doživeo, smislio, preboleo u Parizu, Frankfurtu, Beogradu, itd. Tekstovi, komentari, citati, ogorčenja, nedovršeni članci, filozofija, biologija, ljubav, osuda, oduševljenja, itd. Materijal čitave jedne mladosti, nekad prazan, jalov, uvek drag. (Bila su tu i pisma). Materijal za jednu mladost, jedno lutanje, snalaženje, učvršćenje. Ljutio se agent, kada je otvorio fijoku — i poneo sve, skoro i deo mog dečaštva. (Psovao intelektualce). Život je počinjao stoput iznova. Te početke je možda najviše vezivala ta hartija, složena, ispisana, išarana, nepobitna. Vjeri sam nešto čitao ponekad. Nije je zanimalo — iako je poricala. Bilo mi je drago, iako je tu bilo mnogo otpadaka, izraza praznina, dokonosti, raštrkanosti. Eh! Koliko mi je vremena trebalo da se »smirim«! da odustanem od prijatne neodređenosti, puste razdraganosti, itd. 30. I 44. Marčete (Prekaja) Dani su vedri i topli, već predskazuju proleće, neumitno. Nemačka rulja odvaljala se ka moru. Laknula je zemlja, zacarila tišina, ona tišina koja je mogućna jedino kad nema tuđe vojske. U tu tišinu prirodno ulazi i spada sve što je svoj život: i pesma vojnika i seljaka, dovikivanje, stoka. Prekaja prkosi, čitava: nepokorena, raspaljena, životna opomena i osuda kukavičluka. Prekaja sa celim selima, celim kućama, ruga se onim selima i ljudima koji su propali jer su hteli da se sačuvaju po svaku cenu. Prekaja — tvrdi dokaz pravilnosti naše linije. 1. II 44. Kralje (Prekaja) Pred našim očima rađa se rumen. Možda ga svi i ne vide. To što mi ostali vidimo kao rumen on oseća privlačnost baš zato što je to stil njihovih odnosa, njihovog života. 7. II 44. Drvar Vejavica traje. 12. II 44. Kralje (Prekaja) Oluja besni već nekoliko dana, sa malim prekidima. »Nepobitno« proleće se nepobitno izgubilo. Napadao je veliki sneg, naročito juče. Dole ga ima 1,5 m. Kuriri koji su večeras krenuli za Rore, nisu mogli dalje od Prekaja. Jutros su Nemci, većinom skijaši, sa 400 četnika, ušli u Grahovo. Buru su očevidno izabrali, ili izvršavaju neke planove izrađene u nekom đeneralštabu pre mesec dana — u kojima ovakvo vreme nije bilo predviđeno. Sutra dolazi Don Carlos više nas [44]. Pozvao je ovamo 3. krajišku brigadu. Teško će se probiti kroz sneg od Mrkonjića preko Mliništa. Ali Stari hoće da je ima uza se! Oluja je zaista strahovita, nezapamćena. Prekjuče je, usred magle i vejavice, blesnula munja i zagrmelo! Snega ima više nego čuvene zime 1941—42. Nemci idu — negde napred, većim snagama. Mi, već neko vreme, izbegavamo otvorene borbe. Sada kroz namete, ne bismo mogli ni da im priđemo! Idu »napred«, boreći se sa zimom, vetrom — ali, kanda, još ne sa svojom dušom. Idu »negde napred«, jer ne znaju kuda će. Mašina još radi, zahuktana. Ali, već i kod nas, ima tu trzaja i tumaranja progonjene zveri. Prokletstvo koje mora da tinja u duši još nije buknulo u pobunu, u konačno očajanje. Užas nad sobom i izazvanom grdnom nesrećom nije još probio tvrdu opnu arijevskog navijenog mozga. Još se nisu raskravile tvrde, bezdušne oči, plave kao metal od kog se pravi oružje. Još vešaju po banderama taoce i preglasno se smeju oko jela... Još ih mrzimo svakom česticom našeg tela, svakim delićem našeg osećanja i razuma. Još ih čeka uporna osveta. U celini, mi se sada mnogo manje zamaramo od neprijatelja. On mora da se kreće, a mi, bar zadnje vreme, nismo morali. Ako bi se nametnula borba, nama ovo vreme ne bi koristilo. Bilo bi nam oduzeto ono što je ipak ostalo naše glavno oružje: pokretljivost. Vreme usporava njihovo kretanje, znatno, ali ga ne može sasvim zaustaviti. Možda im je cilj da nas nabace na sneg, zimu, planinu, glad. Nemilosrdna je planina zimi. * Kažem, vešaju još uvek taoce duž drumova. Kakva besmislica! Koliki raskorak između propagande i stvarnosti! U ime »novog poretka«, »spasa od boljševizma« i »spasenja Evrope« — kažnjavati civilno stanovništvo, narode! Svesti svu politiku na teror, znači odustati od politike, od ubeđivanja, intelektualno kapitulirati pred otporom stvarnosti, diskreditovati sve svoje parole. A ipak ne odustaju od reci, od tumačenja koja nameću, takođe terorom. Nikad misao nije bila jače okovana — i perfidnija. I to je zahuktana mašina koja radi. Sve radi »po sebi«. Nekad je sve to bilo povezano velikom iluzijom o pobedi, a sada se vrti u prazno — još uvek kroz krv i bezumne patnje. [44] Tih dana Vrhovni komandant je došao u Drvar. — Prim. M. V. A mi, eto, mirno, baš kao boljševici! Koliko smo morali imati principijelnosti da bismo, još onda, usred međusobnog klanja Srba i muslimana, propovedali bratstvo među našim narodima — na primer. I to što smo govorili tada — i sada govorimo, sprovodimo, nepobedivo. Koliko perspektiva, realizma, odlučnog žrtvovanja trenutnih, prolaznih interesa: linija. Naši protivnici ne mogu razumeti razloge našeg pouzdanog uspeha — u stvari jer ipak sumnjaju u sebe, pa grabe svaku kap popularnosti, ne usuđuju se da propuste ni jednu priliku koja može da im da nekog uspeha, ma i sutra morali tražiti uspeh u suprotnoj prilici... I zaista bi bilo nerazumljivo, da ne govori kroz nas istorija, da kroz Crvenu armiju, kroz Staljingrad koji se ponovo diže ne govori ista istorija — da se ne radi o objektivno, istorijski pravednoj stvari. (I skroz tuđi Venosta uviđa, i govoreći o italijanskoj, tj. fašističkoj politici ovde, zaključuje da je bila oportunistička«, a o nemačkoj, hitlerovskoj politici i njenom neuspehu — zaključuje da je zbog toga što se Nemci ne bore »per una cosa giusta«.) [45] I SSSR i marksizam smo ipak poznavali uglavnom kroz knjige — i dugo je moglo mnogima izgledati da bi se njihovoj logici ipak mogla suprotstaviti neka druga, ravnopravna logika. Od takvog poverenja nije danas ništa ostalo. Mi danas osećamo neuporedivu tačnost, konkretnost, sadržaj nost, istinitost svake Marksove i svake Lenjinove reci — kroz stvarnost koju smo mi doživeli, kroz mase koje smo mi pokrenuli i od kojih smo toliko naučili, kroz borbu u kojoj smo imali sreću i čast da učestvujemo. Mi, kroz ovo basnoslovno iskustvo, tek sada smo u stanju da sagledamo i razumemo što su Sovjeti stvorili za ovo 20 i nekoliko godina posle oktobarske revolucije, kako su to mogli postići i koliko su zaista postigli. Nije se samo sovjetski sistem, izdržavši sva ova iskušenja, pokazao bolji od svakog drugog. On se ogromno izdigao, odmakao je svojom superiornošću, diskreditirao sve ostale. (U ime Marksa i Lenjina imali smo pravo, juna 1941, i nas nekoliko partizana protiv pobedničke milionske nemačke armije.) Kroz pobedu sovjetskog oružja, definitivno pobeđuje marksizam — lenjinizam, njegova naučnost i isključiva istinitost. Pokazalo se da tako moraju da rade narodi koji hoće da žive. Po-beda je ovog puta diploma o položenom ispitu zrelosti. Oni su jedini znali, do kraja znali šta da se radi. (— Pred podivljalim kulakom, pred utvrđenjem građenim dve godine, ista misao re-šava istim metodom, nepogrešivim, ogromne, potpuno različite probleme. La pierre philosophale — on l'a!) [46] [45] Za pravednu stvar. [46] Kamen mudrosti je pronađen! 14. II 44. Kralje (Prekaja) Na frontu, od prekjuče, uglavnom bez promena; izvesna aktivnost neprijatelja i kod Martin Broda i Bihaća; primećene izvesne veće koncentracije u severnoj Dalmaciji. Smisao tih pokreta i prikupljanja nije još jasan. Među papirima poginulog podoficira Hans Bauera iz 1. alpske Jägerdiv. »Edelweiss« [47] nađene su i neke posmrtne — pobožne slike: na jednoj strani Isus ili neki svetac, a na drugoj lik Arijevca koji je — otišao na nebo; zatim knjižica molitava, pa jedna molitva ispisana rukom. Sve više gleda nemački vojnik na nebo, i sve više mu njegovi vođi pokazuju — a neprijatelji šalju — na nebo! Opet kapitulacija nacionalsocijalističkog vodstva! Nema više zemaljskih argumenata za utehu naroda, porodica i budućih žrtava. Peva se o lepotama neba očevidno zato što slabo idu — i razvijaju — se stvari na zemlji. Lajava, krvava rulja koja je gazila Evropu i Rusiju, 1941. g. nije znala ni za kakvo drugo osećanje do za osećanje snage, nadmoćnosti, prezira svega što nije nemačko — pa ma bilo i nebesko. Bog je zaista bio izbačen — tu je bio »Führer«! Uz ostalo nađena je i knjižica Gebelsova (1943) o dužnostima ratnika. Osnovni cilj u njoj — a to je danas i osnovni cilj celokupne nacističke politike — jeste: na sve načine ubediti nemačkog vojnika, čoveka, da nema drugog izlaza do pobede, pa ma koliko skupo stajala — da je poraz isto što uništenje, ropstvo, prokletstvo, itd. Izgleda da je nemački čovek zaista to »razumeo«, toliko razumeo da jedva pomišlja na mogućnost drugog, narodnog, revolucionarnog rešenja, izvan okvira i alternative koju je propisao dr Gebels. Tim gore po njega, tim više će se okretati nebu. A ostali papiri? Crna propaganda, skoro! Neki list koji posreduje sklapanju brakova! Zapisi: pornografija, ili o ždranju — i redovno ubeležavanje pređenog puta; po datumima i kilometrima. Tako se nacionalsocijalistička partija bori protiv očajanja: nebo i Lili Marien! * [47] Lovačka divizija »Edelvajs«. [48] Vjera, rođena Bakotić, supruga Koče Popovića od jula 1933. g. — Prim. M. V. 13. II 44. Kralje (Prekaja) Noćas sam doživeo Vjerinu [48] smrt — u snu. Grozno, i besmisleno kao što može samo u snu da bude. Rat se završio, vraćam se kući. Majku sam već video, i treba da se vratim odmah posle ručka, da se okupam. Doći će Vjera. Idem kući. Na ulici srećem neke drugove. Pozdravljamo se normalno — kao da smo se već videli po mom povratku — progovorimo koju reč. Penjem se u stan. Majka mi mirno ispriča da je Vjera otišla u podne pravo na groblje i — obesila se nekom pertlom! Sećam se spuštenih pogleda drugova koji su me malopre pozdravili na ulici. Vjera se obesila! Na dan mog povratka, baš kad je trebalo da se vidimo. Zašto? Kako je mogla? Ne može to biti samo osećanje krivice, ma koliko velika bila — ni nepopravivog neverstva! Ima tu toliko bezdušnosti, nepojmljive, čudovišne. Slika je strašna, nepodnošljiva. Obeležava takav pad, takvu unakaženost, takav beznadni očaj. Zbog čega? Posle ipak razgovaram normalno, o sitnim stvarima. Povremeno se vraća užas. 14. II 44. Kralje (Prekaja) — u ponoć Danas je stigao ovamo major Ćerčil [49], sin Vinstona Čerčila. [49] Randolf Čerčil, (Churchill), sin predsednika vlade Velike Britanije, poslanik, spustio se padobranom u Drvar. — Prim. M. V. Posle večere dugo smo razgovarali, tj. on je govorio, a mi bismo po koji put nešto odgovorili ili primetili. Major Čerčil je krupan, sredovečan čovek. Francuski govori slabo, brzo i smelo. Kaže da je došao u Jugoslaviju na predlog Maklina. »Govorili smo« o mnogim stvarima, a, razume se, uglavnom o ratu i politici. Major Čerčil ima o svemu sasvim određeno mišljenje. (Usput je odmah napomenuo da je član parlamenta.) Ta određena mišljenja, koja su vrlo realistička, često gruba i retko duboka, izlaže otvoreno, neposredno, sigurno — izlaže ih kao činjenice. Takva je »činjenica« da su Englezi ranije sumnjali u rusku iskrenost, da je to razumljivo kad se zna da su u Rusiji komunisti, i ostale »činjenice«, da tamo ima još mnogo feudalnih ostataka i da je to azijatska zemlja; dalje, iako su Sovjeti u stvari skromni i razumni u svojim predlozima Poljacima, poljska vlada nije smela to da primi, jer bi svaka vlada koja bi pristala na tako što odmah bila oborena. U svemu tome ima neke bezobzirne, rekao bih nasledne, imperijalne silovitosti. »U početku, svi su naši intelektualci govorili da su krivi samo nacisti, dok nemački narod... A bar sad treba da bude jasno da to nije slučajno isti narod koji je izazvao rat pod Fridrihom, pod Bizmarkom, Vilhelmom ... Nemci će ovog puta skupo platiti, ne zato što iko pomišlja, ima u programu da im se sveti, nego zato što će morati tako biti. Posle poraza Ne-mačke ostaje Japan, brodova neće biti mnogo. Hrana koja se bude ipak dovozila deliće se, prirodno, prvo narodima koji su stradali od Nemaca, a Nemcima tek, ako ostane nešto ... a neće ništa ostati... Uostalom kazniće ih Staljin ... Pogledajte Italiju! Strahota! I tamo vlada glad i pustoš, nema ni hleba, ni ćumura. Kad se Nemci budu povukli, porušiće i električne centrale. Oni su mislili da je tako lako izvući se iz rata! Nije! ... Rusi sigurno ne zarobljavaju mnogo Nemaca; naime, za zarobljenike sigurno nema hrane, tj. prvo dolazi vojska i narod, a za zarobljenike ne može da stiže redovno, pa moraju da umiru ...« Naivno se čudi major Čerčil kakvog interesa imaju Nemci da se zadržavaju na Balkanu. Kadgod mu pomenem situaciju na našem frontu, pita: »A jeste li ubili mnogo Nemaca«? »Dobro je što su se u Grčkoj pomirili. Situacija kod vas je jasna. A tamo se ni jedna strana ne bori protiv Nemaca, nego jedino među sobom ...« Englezi neće ili ne mogu da razumeju da se Grci ne bore među sobom zbog nekog prestiža, i sl. Jednostavno, sluge okupatora su na isturenoj liniji i svojim telima štite okupatora i nanose gubitke svojim sunarodnicima koji se bore za oslobođenje od okupatora. [50] Priznaje da je nemački vojnik odličan, tako je vaspitavan desetinama godina; kao što je neko rekao: »ovca mesožder... i manje je opasno što je ovca, nego mesožder«. »Za Engleze se kaže da ne znaju kada su izgubili rat, a Nemci ne znaju kada su ga dobili. Hitler je zaista bio dobio rat, pa je napravio veliku glupost, napao je Rusiju... Uopšte pravi gluposti; posle Minhena, samo da nije prenaglio, mogao je da napravi još jedan Minhen, pa još jedan... ali on se zaleteo, izgrdio onog Čem-berlena [51] koji mu je išao na poklonjenje, započeo Prašku aferu — koja u stvari nije uopšte bila važna za njega.« Iskreno se divi Crvenoj armiji, njenoj moći, inicijativi, organizaciji. Uspehe tumači ipak njenom trostrukom brojnom nadmoćnošću, uglavnom. Usput je napomenuo da je bio u Teheranu. Ispričao nam je nekoliko Staljinovih dosetki. Priznaje da je naša vojska mnogo organizovanija nego što je mislio, nego što se misli. Zbog imena »partizan« većina zamišlja neke gerilske grupe. [50] Beleške autora — privatni arhiv. Slično je kasnije rekao i De Gol u svojim Memoarima: »Britanci se čude što se Francuzi međusobno tuku kad im je svima zajednički neprijatelj fašistička Nemačka. Britanci ne razumeju o čemu je reč. (Šari De Gol, Ratni memoari, Presveta, Beograd, 1968. — Prim. M. V.) [51] Čemberlen Nevil (Chemberlain Neville) predsednik britanske vlade 1937—39. god. — Prim. M. V. * Tako priča major Čerčil, sin Vinstona Čerčila. Mnogo od onoga što govori je istinito, zaista »savezničko«, raduje nas — ali smo, u stvari, tuđi jedni drugima, daleki, potpuno različiti. Ćela podloga je druga, i tradicija, i istorija, i psihologija. Svi koje smo ovde videli, oni istaknutiji, imaju snage, širine i odvažnosti. Pa već samo to njihovo »prodiranje« padobranima u Jugoslaviju! Nečeg rafinirano gusarskog i — magnatskog. Naša sigurnost je dublja, šira; naša staloženost skromnija, istorijskija. Jasno da tu nije nikako reč samo o psihologiji: oni praktično, iskusno i vesto rešavaju datu situaciju — i konkretno; mi svesno učestvujemo u istoriji naroda, sa narodima. Njih neće iznenaditi niti zbuniti nikakav Hitlerov potez, držanje prema Draži naziva greškom koja se vrlo sporo ispravila — »Tako to uvek biva sa Foreign Office-om« [52] — ali oni ne znaju moć, mogućnosti, stvaralačku sposobnost naroda: našeg, poljskog, pa i ne-mačkog. Oni ne znaju zakone razvitka današnjeg društva: prodaju, kupuju, sklapaju sporazume, trguju, rešavaju ali ne znaju, ne razumeju da u »društvenoj proizvodnji svog života...« Oni ne bi mogli razumeti zašto danas, kod nas, čobani traže olovku da bi učili da pišu. [52] Ministarstvo spoljnih poslova engleske vlade. — Prim. M. V. * (Venosta, sluga, nije progovorio ni jednu jedinu reč. I Amerikanac je ćutao, jer ne zna drugi jezik sem engleskog.) 16. II 44. Kralje (Prekaja) — Et que pensez-vous de l'Espagne? — Apres la guerre, Franco se sentira sürement tres isole... Maintenant il n'est plus tres interessant. Au moment decisif nous avons reussi ä le faire rester neutre ... Quant ä l'Allemagne, il faut s'attendre ä ce que l'Armće (les gcneraux) s'oppose ä Hitler, au national-socialisme et ä la continuation de la guerre. [— A šta mislite o Španiji? — Posle rata, Franko će se osećati veoma izolovanim. Sada nije tako interesantan. U odlučujućem trenutku uspeli smo da ga prinudimo na neutralnost... Što se tiče Nemačke treba oče kivati da će se vojska (generali) usprotiviti Hitleru ili nacional- -socijalizmu i nastavku rata.] Sinoć sam dugo razgovarao sa Venostom. Gleda mračno na sudbinu Italije. »Ili će se narod prenuti iz osnova i stvoriti potpuno nov duh, ili će živeti u ropstvu ... Dakle, nema izlaza! ... Sreća je moja što sam već star! ... Ne znam ko je kriv za to, ali prilika je propuštena — onda kada je Musolini oboren: tada je mogla Italija organizovano i celovito da se okrene protiv Nemačke. Kažu da je to i hteo da učini Badoljo, ali da su mu, navodno, Englezi savetovali da pričeka. I dok su oni čekali, Nemci su upali... Tačno je: da su Englezi pokazali onoliko odlučnosti kao vi, mogli su bez po muke da ovladaju čitavom Italijom, da pridobiju vojsku kao organizovanu silu, vera naroda bi porasla ... Ovako, sada, narod je dezorijentisan, ne želi da se bori protiv Italijana koji su ostali pod Nemcima, a i ne vidi za šta, za koga se bori... Tragična je i crna sudbina Italije. Narod se mora probuditi, mora oživeti, ali bojim se da ćemo dotle morati dugo čekati... Moram vam reći da je najugodniji period u čitavoj mojoj karijeri bilo vreme provedeno u Splitu. Splitska buržoazija nas je, naime, prijateljski dočekala, mislim jedan deo, onaj najbogatiji, koji se brine samo o svojim interesima. Kada su naše pozicije počele da slabe, taj deo buržoazije počeo je da se odvaja od nas — ali ne da bi se približio vama, nego očekujući Engleze. I kad je Italija kapitulirala, oni nisu gledali k vama nego ka moru, nadajući se engleskim brodovima.« Sinoć smo očekivali dolazak engleskih aviona sa materijalom. Padao je sneg, ali je mestimično ipak bilo vedro. Avioni nisu došli. I jutros pada sneg. Andra Lompara [53] smo sinoć poslali u bataljon. [53] Andro Lompar, intendant 1. bataljona 1. proleter, brigade. Bio zarobljen na Sutjesci. Poginuo na sremskom frontu. — Prim. M. V. »It is not given to the cleverest and the most calculating of mortals to know with certainty what is their interest.« Winston Churchill: »Let us all go forward together«, Quebec, 31. August 1943. [Nije dato najpametnijima i najproračunatijima među smrtnicima da sa sigurnošću znaju što je u njihovom interesu.« Vinston Čerčil: »Krenimo svi zajedno napred«. Quebec, 31. avgust 1943. 17. II 44. Kralje (Prekaja) Od Radovana sam sinoć primio pismo ove sadržine: »Druže generale, Čestitam ti od sveg srca proizvodnju u čin general-lajtnanta. Mislim, na osnovu iskustva sa prevodom Molotova, da je, zaista, pravedno i pravilno ovo — unapređenje. Tvoj odani, Radovan Iz Beležnice P.S. Crni lijek — to je za tebe kao negenerala; 1 bijeli — za prvi generalski čin, drugi bijelo-plavi — za drugi generalski čin. Neka su ti nazdravlje! R.[adovan Zogović] P.P.S. Da bih ti onemogućio da ne budeš duhovit, napominjem ti da znam sve viceve koje bi ti mogao napraviti u vezi s mojim prevodom himne.« * Pričali smo sinoć o Prvoj brigadi u vreme kad je još bila jedina. U Hercegovinu su nas bili uputili da nešto naučimo od Hercegovaca. Po izveštajima koje su slali a i, u nekoliko akcija, postignutim krupnim rezultatima, zaista je izgledalo da mogu i treba svakom da posluže za primer. Kad smo stigli, već je bila počela kriza — politička, pa dakle i vojnička. Za nama su stigli Crni i Lola. Ni Mira [54], ni Pavle [55], ni Petar [56] nisu imali ni hrabrosti, ni skromnosti da vide situaciju kakva jeste. Trudili su se da nas zadrže »još koji dan« — kao da se o tome radilo! Pojavili smo se svuda, potukli, pa povukli. Išli smo Italijanima za stopama, a na kraju su četnici krenuli za našim stopama. Od onih hercegovačkih partizana koji su krenuli posle za nama — obrazovana je Hercegovačka brigada. [54] Miro Popara, politički komesar Odreda, poginuo 1942, narodni heroj. — Prim. M. V. [55] Pavle Kovačević, partijski rukovodilac u Hercegovini, poginuo 1942. god. — Prim. M. V. [56] Petar Drapšin, komandant Hercegovačkog odreda, španski borac, izvršio samoubistvo posle rata. Narodni heroj. — Prim. M. V. Kod Gata smo doživeli prvi veći neuspeh, imali velike žrtve. Razlozi su mnogobrojni: neki bataljoni su zadocnili, drugi su radili suprotno predviđenom planu, Crnogorci su otkazali onda kada se akcija naših jedinica više nije mogla obustaviti, itd. U svakom slučaju, bilo je tu i naše krivice: trebalo je bolje i opreznije objasniti zadatak, potpuno obezbediti stizanje na vreme, itd. Kadgod se pomene Gat, sećanje na tu strašnu, krvavu borbu izazove kod mene osećanje bola, tuge — krivice, i nekog »kajanja«: žrtve nisu bile opravdane. (A i akcija je bila zamišljena suviše smelo — »odlučujuće« — bez potrebe.) Na Vita barama smo se obrukali, mi iz štaba. Nije bilo nikakvih posledica, niti ijedne žrtve. Naredili smo povlačenje, kada je otuda otvorena vatra prema nama. Tačno je da smo bili umorni i gladni, ali smo dopustili »neprijatelju« da nas iznenadi. Što je najvažnije, snage napadača mora da su bile sasvim male: verovatno neka četnička grupa koju smo mogli bez po muke da razjurimo. Nismo se snašli. Pod utiskom prethodnih borbi — oko Gacka — koje su bile vrlo oštre i teške, prebrzo bez razloga pretpostavili smo da su neprijateljske snage jake i resili se na povlačenje: na takvu odluku mnogo je uticalo to što smo bili iznenađeni, što su meci fijukali pored našeg logora. Ljude smo, naredivši brzi marš za izbijanje na brdo i za izvlačenje, po kiši i vrlo teškom putu, silno — izmorili. »Neprijatelj«, međutim, nije ni pomišljao da nas goni — et pour cause. [57] — S pravom nas je posle Arsa izgrdio što smo »pobegli«. [57] S opravdanim razlogom. Pogrešili smo i, ono ranije, kad smo one bataljone koji su bili pošli za nama iz istočne Bosne i došli u Vrbnicu — vratili natrag na njihove terene. Bila je u tome namera da ponovo ovladamo tim terenom, za leđima neprijatelju, odnosno ofanzivi. Ali to onakve jedinice nisu mogle da izvrše — i bilo je u tome ipak podsvesne želje da otresemo teret koji su, naročito tada, na tom pustom terenu, baš ovakve jedinice predstavljale za nas; bilo je, dakle, tu malodušnosti, besperspektivnosti, ležernosti, nedovoljnog osećanja odgovornosti. A vrhovni štab nam je bio izdao jasno naređenje — čiju jasnoću Arsa nije umeo, pred našim argumentima, da odbrani. Neke koristi je ipak bilo od tog »vraćanja na svoj teren«: održanje Romanijskog odreda. Nismo bili shvatili da je prisustvo tih »dobrovoljačkih« jedinica uz nas značilo već i nešto novo, njihovo potpunije opredeljenje. Oni su svi uprli oči u nas, tražili naslon na nas, osećajući da nemaju sopstvene unutrašnje snage da se organizuju i održe kao celina. Mi smo donekle videli taj pozitivni momenat, ali smo bili skloni i da njihovo »napuštanje svog terena« tumačimo kao odsustvo borbenosti. Glupo! Možda je bilo i toga, ali to nije tada bilo nikako najvažnije. Glavno je bilo da su svi ti ljudi prvi put osetili Nemce kao svoje neprijatelje, uz koje oni ne mogu da opstanu, da postoje uporedo. U proceni bila je to krupna greška. Bili smo strogo opomenuti. Kad nas je, odmah posle toga, Vrhovni štab poslao u Hercegovinu, otvoreno nam je rečeno da nam se daje prilika da popravimo naše greške — i da naučimo od Hercegovaca. Kao što sam gore objasnio, pokazalo se da nemamo šta tu da učimo — tj. da prenesemo kod nas — a operacije su sve do kraja, do Gata, vođene razumno i pravilno. [58] Uskoro po povratku iz Hercegovine, cela naša vojska uspešno je položila vrlo težak ispit: Treskavica. Zatim su došli Konjic i Livno, itd. [58] »I u svom književnom radu K. Popović je samokritičan: takav tip autokritike praktično ne postoji u našoj književnosti.« (Gojko Tešić, Književni spisi Koče Popovića, Prosveta, Beograd, 1985, s. 206. — Prim. M. V.) »Le gros fils du grand pere« [59] — opet me posetio, danas nekoliko puta. Čestitao mi je unapređenje i častio me velikom kutijom cigareta i flašicom pravog konjaka. »Ovde je situacija sada jasna. U Grčkoj su se, navodno, pomirili. Dobro je! Tamo, uostalom, niko se od njih i nije borio protiv Nemaca, nego jedino među sobom.« Smisao ovakve formulacije tek mi je kasnije postao jasan: izjednačuje n-o jedinice sa onim koje se od početka nisu uopšte borile protiv Nemaca. Dobro primećuje Plavi, da je tamo kraljeva vojska sigurno igrala ulogu zastora pred okupatorom, zbog čega n-o jedinice nisu mogle ni da priđu nemačkim vojnicima. Takav jedan period bio je prošle godine i kod nas: duboko ispred Nemaca, nailazili smo na četnike, domobrane, ustaše, itd., i zaista, spolja posmatrajući, izgledalo je da se ne bijemo protiv okupatora, nego jedino »među sobom«. Stvar se, međutim, rasvetljava čim se uvidi osnovna činjenica: da su sve te grupe bile aktivni delovi okupatorske vojske. Noćas je radio-London objavio da je u Italiju sa Bliskog Istoka stigao Poljski korpus. Sutra, ako bude lepo vreme, treba da se spusti sovjetska misija. * R. Ćerčil daje utisak nervno rastrojenog čoveka. Ima svega 32 godine, a po spoljnom izgledu dalo bi mu se 45! »Amerikanac« Popović govori o njemu kao čudaku. * Govoriti o pojavama »zamorenosti naroda« kao što čini »Naprijed« — kakva besmislica, potpuno pogrešna tematika. Kako narod da se umori od života. U mnogim krupnim istorijskim periodima narod je patio, povremeno i zastajao pred teškoćama, ali nikad umoran od svoje životnosti, od svoje upornosti, od pravde, od budućnosti. Rat nije ovde, za nas, spoljna činjenica — koja može da postane nesnosna, nepodnosiva, ovde je rat primljeno oslobođenje neizbežno sredstvo rastenja, osvešćivanja. Koja je revolucija ikad zamorila? /mal dit./ [60] [59] »Krupan sin velikog oca«. [60] Loše rečeno. 26. II 44. Kralje (Prekaja) 23. II spustila se kod B. Petrovca Sovjetska vojna misija na čelu sa generallajtnantom Kornjejevom [61]. U Drvaru 24. uveče priređena je večera na kojoj su bili prisutni maršal Tito, gen. lajtnant Kornjejev, brigadni general Maklin, general-major — (komandant brijanskih partizana), pukovnik Teriš [62], major Čerčil i oko 20 viših i nižih oficira iz sovjetske misije. Govorili su Tito, Kornjejev i Maklin. Svečane crvenoarmejske epolete donekle su nam olakšale obraćanje sa »gospodine majore«, »gospodo oficiri«. Kada je svečani deo prošao, ostali smo u sali sa nekoliko sovjetskih oficira: pevali smo zajedno, i niko nikoga nije nazvao gospodinom. Za večerom, levo od mene sedeo je Čerčil, sa kratkom oštrom bradom — nekako napet, rasejan, kao uvek kad nije zagrejan. Razgovarao je, na engleskom, sa majorom Zaharovim, koji je sedeo desno od mene — i sa mnom. Mene je čisto »padobranski«, prodorno, nametljivo pitao o mnogim stvarima, o kojima nisam bio naročito željan da govorim: otkada je Tito poznat, kad je postao političar, gde je bio za vreme prošlog rata, itd., mislim li da će komunisti zavladati Evropom posle rata, u Francuskoj, na primer, itd. Govorio mi je čas francuski, čas engleski — pošto je uobrazio da potpuno razumem engleski. Zaharov [63] je plav, živahan mladić, prijatan, srdačan i neposredan. Rekao mi je da se oni svi osećaju ovde kao kod kuće — i videlo se zaista da se tako osećaju. M[itra] [64] me »raskrinkala«. Kaže da ne pišem zato da bih sačuvao legendu o sebi; to dabome nije tek tako, nego je izvedeno komplikovano prosto, kao moje generalsko držanje! Nisam se složio — ali sam se zamislio. Posle mi je to i Đido još grublje ponovio: njega uopšte ne zanima hoću li pisati ili ne, hoću da ostavim utisak »genije«, kroz pet godina, ako i budem hteo, neću biti u stanju nijedan red da napišem — pa posle je najnormalnije da govori o čemu bi trebalo da pišem. [61] Kornjejev Nikolaj Vasiljević, general lajtnant Crvene armije, šef sovjetske vojne misije pri Vrhovnom štabu. — Prim. M. V. [62] Clan sovjetske vojne misije. — Prim. M. V. [63] Zaharov — član sovjetske vojne misije — komsomolac. — Prim. M. V. [64] Mitra Mitrović, na radu u agitpropu CK KPJ. — Prim. M. V. Opet sam bio nekoliko dana sa Markom i Đidom. Divni ljudi! Marko pametan, odmeren, pouzdan, miran, energičan, staložen, pronicljiv i — skroman. Đido — onakav kakav je, na neki način genijalan, i rasejan i oštar, i pronicljiv i odsutan. Izgrađene, jake ličnosti. Nije Mitra u pravu. Neki mehanizam, kakav ona zamišlja, postoji u mojoj glavi — ali obrnuto raspoređen. Pokušao sam da joj to objasnim, ali nisam uspeo. Jednom sam, u Livnu, pokušao već to da objasnim Mitri, kad me prekorela što ne učestvujem dovoljno, ne interesujem se dovoljno partijskim pitanjima. Znam da ovo objašnjenje u suštini nije lepše od Mitrinog, ali je istinito. Nije me to pogodilo kao intelektualca, nego baš kao komunistu. Paradoksalno je to: treba da pišeš. A ti se bojiš da pišeš, da ne bi to ispalo niže od onoga što ti hoćeš da predstavljaš. A mesto »legendarno« smo ti mi odredili, mi tražimo da pišeš — dakle, smatramo da se time nećeš načeti. Pa šta ja čime od čega čuvam, onda? — Pisaću. * 28. II 44. Kralje Juče su, usred dana, saveznički avioni bacali materijal, na polje pred nama. Spustilo se i nekoliko engleskih i američkih oficira i podoficira. Prizor je bio veličanstven: deseci raznobojnih padobrana vijalo je nebom; kante bez padobrana padale su uz tresak. Bacanje je vrlo slabo izvedeno, raštrkano na ogromnoj prostoriji. Bez pomoći seljaka, devojaka, dece, materijal ne bismo zadugo prikupili: bez naređenja svi su se dali na posao, nosili na leđima ogromne bale, poterali sanke, konje. Dečko od desetak godina, kome je jedan naš borac rekao: — Pazi da ništa ne fali! odgovorio je mirno i ozbiljno: — Ne boj se, znam da je ovo potrebno našoj vojsci. Baba »Halifaks« [65] poljubila je u ruku američkog pukovnika koji je prvi stigao u naš štab. Posle je četiri puta silazila na potok da donese stvari. [65] Šaljiv naziv za seljanku-aktivistkinju. — Prim. M. V. * Ne liče nikako na nas ovi Englezi i Amerikanci. Ne samo druga rasa, nego, rekao bi čovek — druga vrsta. Do zla boga su hladni... Govorili o hipokriziji? Ne. Više liči na neki oblik skamenjenosti, paralize. Reci, osećanja, stvorena su u nekom manje »kulturnom« dobu, označuju nešto poznato, ugovoreno, pa se i dalje upotrebljavaju — bez veze sa sopstvenim doživljajem. Virtuozna fosiliziranost. Beskrajno su manje ljudi, manje potpuni ljudi od nas, završeni — bez obzira da li pametni, kao pragmatisti. * 29. II Tek kroz ove primerke rase postaje do kraja razumljiv William James [66] i njegova »filozofija«. Od ovih ni jedan nije došao da se bori za kakvu bilo ideju, slobodu, narodno pravo. Tačno reče neko: »Došli su kao trgovački putnici.« Ne bore se ni za demokratiju — već za pare ili, najsvesniji, za imperiju. Čak ni avantura nije čista, nego — »plaćena, izmerena«. To važi sigurno i za one, među njima, koji relativno najviše ginu: avijatičari. Možda je nešto drukčije u mornarici, gde je tradicija i kao takva živa. Dođe čoveku da bude »panslavista«! Treba, doduše, ostaviti marginu — jer su ovde došli špijuni, ološ moralni. Ali i Nemcima smo ostavljali marginu, pa ništa — u njoj nikoga. Psihologija im je veoma bliska nemačkoj, u osnovi, s tom razlikom što su oni bogati (u celini uzev), a Nemci siromašni: nisu mogli da plate sebi ni luksuz »demokratije«. [66] Viljem Džems (William James), američki psiholog. — Prim. M. V. * A juče — sve do jutros — bio je ovde major Crvene armije Kovalenko [67]. Ko brat. I smeje se kao mi, i priča o svemu, i interesuje se za sve — zajedničko nam je. [67] Kovalenko, član sovjetske vojne misije. — Prim, M. V. Od padobranaca, koji su već dva dana ovde, niko nije ni jedno pitanje postavio o našoj borbi. Američki potpukovnik, kad je stigao u naš štab prvo je pitao: »Jesu li Nemci daleko? ... Ima li više od 10 km.« Dikin je ipak bio drukčiji: zajedničke patnje su ga nekako raskravile, a i bio je i suviše pametan da se ne bi trudio da svojim ponašanjem i držanjem ne štrči među nama. I Maklin se nešto malo prilagodio, ali spolja, očevidno. Treba ih videti ovako čiste, kada padnu s neba, pa sagledati njihov pravi, neobuzdani, »prirodni« lik. Pita se čovek umeju li bar ženu da zavole ili je i to navijena gramofonska ploča — određena. Kad je krenuo odavde, američki pukovnik Maxwell oprostio se sa svim našim oficirima pojedinačno i svima nam je isto rekao: »Beskrajno sam vam zahvalan na svoj ljubaznosti. Nadam se da ćemo se opet videti.« Pri tom je upotrebio i odgovarajući glas i pogled; reči su tako izgovorene kao da polaze iz srca — ali ni srca, ni duše u njima ni zere. Takvi mora da izgledaju Japanci. Starmalo pleme, savršeno, roboti u kojima je i misao savršena i mehanička. Jaz je i između nas i njih ogroman, toliko koliko između kapitalizma i socijalizma. 1. III 44. (Prekaja) — Jedan starac, seljak, želi da govori sa komandantom. — Vidi šta hoće! ... — Kaže da hoće nešto da pita. Ušao je Lazar, iz Leskovice. Reče da mu je 65 god. Došao je da pita kakvi su ovi saveznici, što su se spustili pre neki dan, Englezi i Amerikanci. Može li se, pita, imati poverenja u njih kad na njihovoj teritoriji živi naša »bivša vlada«. Pošto smo dugo pričali, zapevao je stihove, koje je sam sročio, o ustanku. Rekao nam je pred polazak: — O, da je ovde zemlja kao u Banatu, kako bismo hranili našu vojsku. Sva su mu tri sina u vojsci. Najstariji je poginuo, već na početku ustanka. — Neka, hvala bogu! — veli. * 3. III 44. Kralje (Prekaja) Stiglo je pismo jednog odbornika da se narod buni što se razvila trgovina stvarima i spremom bačenom iz aviona. Jedan seljak od nekog vojnika dobio par cokula, menja se kajmak za padobrane, itd.! Bilo je, zaista, nekoliko slučajeva — kao što smo naknadno utvrdili. Ali uzbuna je karakteristična, pocrtava važnost koju roba ima za seljaka ... I Englezi računaju na to. * Došao je Steva [68] sa Visa. Priča kako su Englezi hteli da uhapse Ćeću zbog toga što je ošamario nemačkog vojnika, zarobljenog, koji se — oslanjajući se na postupak Engleza — drsko ponašao. Zarobljenim nemačkim oficirima, kada ih vode na kupanje, peru leđa — engleski vojnici! Održavati i tu klasne granice i unutarklasnu pažnju. A nama su prebacivali da zaoštravamo klasne razlike! Nama koji danas — trebalo bi zajedno sa Englezima — vodimo narodnooslobodilačku borbu, za demokratiju, itd. Isto tako ustaše koje Englezi zarobe ne predaju nama, ma bili i ratni zločinci — da ih ne bismo preoštro osudili. Englezi imaju još strpljenja za »džentlmenski rat«, po međunarodnim propisima — kada je, samo u Kijevu, pobijeno 195.000 stanovnika, vešanjem, dušegupkama, itd. A pre neki dan govorio nam je o zarobljenicima i Viktor [69]: »Što se nas tiče što ste se vi zakleli nekom razbojniku? ... Što ste se međusobno obavezali? ... [68] Ivan Krajačić Stevo, član Glavnog štaba Hrvatske. — Pritn. M. V. [69] Viktor Atanasovski Sterju, član rukovodstva Bugarske radničke partije (Komunista). — Prim. M. V. Lička patrola koja je sprovodila juče zarobljenog Nemca, nije ga dovela u štab. Usput ga ubila. Naredili smo istragu. Šest zarobljenih domobrana, na čelu sa oficirom, koje je sprovodila patrola od 4 Ličana — napali su ove, razoružali i pobili! »Krotki domobrani!« Prema mržnji crvenoarmejaca naša je mala — a i strahote nisu toliko zgusnute. (Kao u, baš nemačkim, filmovima, vodstvo družine »sedi u centru i kuje paklene planove«.) Isti taj koji ubija na hiljade mirnog stanovništva, pravi se da veruje u međusobno pravo — kad je zarobljen, skandalizira se nad »divljaštvom« naših boraca — i to veći deo se iskreno skandalizira, jer veruje da se bori za pravednu stvar, u svojoj beskrajnoj gluposti i životinjstvu. Parafrazirajući Spinozu: »I divlja zver, kad bi mislila, mislila bi da s pravom razdire žrtvu«. Čudimo se Englezima, s pravom, a mi smo u Srbiji, kad bismo zarobili Nemca, samo razoružali ga i pustili na slobodu?! Verovali smo u njegovu revolucionarnu svest, pre svega! Kod Užica, prilikom povlačenja, pustili smo ih 400 — a Palisad je goreo! Zarobljeniku, čak i običnom vojniku, još uvek kažem vi, i mirno ga saslušavamo, najpristojnije. A Viktor, s punim pravom, pita: »Šta? Šta se mene tiče što si se ti zakleo nekom zločincu fireru?« I Viktor ga tada sigurno tako gleda, da ovaj sumnja u poštenje Hitlera i, možda prvi put u životu, ili prvi put posle izbora, 1943. — posumnja nije li Hitler zaista bandit! 7. III 44. Kralje (Prekaja) Bio sam na večeri kod sovjetske misije 4. uveče. Tito je divno govorio. Desno od mene je opet sedeo R. Čerčil, a levo Zaharov. Čerčil je opet došao pijan — smrdeo je na alkohol — te zato bezbrojne čaše votke koje je popio nisu mogle da promene njegovo opšte stanje. Verovatno je hronična pijanica. — Opet je mnogo pričao praveći velike gestove i upotrebljavajući često reči »vovez-vous«, šta, i jedno i drugo, po njegovom mišljenju, vezano sa francuskim govorom. Improvizirao je na temama koje su mu očito omiljene ... «Mon slogan c'est: par le liberalisme vers l'anarchi-sme ... voyez-vous, je suis partisan de la tolerance ... Giraud [70], c'est un homme com-ple-te-ment irresponsable.» [70] Anri Žiro (Henri Giraud), francuski general, prebegao u Afriku. Neko vreme sarađivao sa De Golom. — Prim. M. V. [»Moje geslo jeste: kroz liberalizam ka anarhizmu... vidite li vi, ja sam pristalica trpeljivosti. Žiro je jedan pot-pu-no neodgovoran čovek.«] Čerčil junior govori o trpeljivosti! To je kao kad bismo mi hvalili kapitulantstvo. Trpeljivost kod njih ima sasvim određeno, klasično značenje; ona se podudara sa njihovim odnosima prema zarobljenim oficirima, a direktno je suprotna njihovom padobranstvu; ona uključuje organizovanu slobodu štampe, organizovano obezglavljenje, unošenje zabune; ona uključuje Viktora Emanuela III, Petra i nekada Dražu, ona isključuje — nezavisnost Indije. »Voyez-vous, le marechal Smuts [71] nous a raconte une anecdote tres interessante sur Staline. [»Vidite li vi, maršal Smit ispričao nam je jednu veoma interesantnu anegdotu o Staljinu.] Kada je Laval [72] došao u Moskvu, da potpiše sovjetsko-francuski ugovor o prijateljstvu, upozorio je Staljina da bi trebalo nešto reći što bi umirilo francuske katolike. Staljin je, navodno, na to upitao: »Koliko papa ima divizija?« Staljin, voyez-vous, c'est le plus grand realiste qui existe!« [»Staljin, vidite li vi, to je najveći realista koji postoji!«] — Meme plus realiste, croyez-vous, que Churchill senior? — Oh, oui! mon pere, c'est un grand realiste. Je l'ai etudie. Mais en meme temps c'est un grand sentimental. C'est une combinaison tres rare de l'intelligence et de l'imagination. [— Ćak veći realista, verujete li vi, nego Čerčil stariji? — O, da, moj otac je veliki realista. Proučavao sam ga. Ali istovremeno to je veoma osećajan čovek. To je veoma redak spoj inteligencije i mašte.] Jedva sam se uzdržao da mu ne kažem da je on, izgleda, nasledio od oca samo ovo drugo. «Regardez la tete de votre marechal. C'est une tete remarquable, exceptionnelle ... II a tous ses cheveux. II porte sürement un tres grand numero ... Le capitaine Savitch a une figure tres expressive. II pourrait etre acteur de cinema; un tres grand comique ... II pourrait meme jouer Hamlet, n'est ce pas?» [»Pogledajte glavu vašeg Maršala. To je izuzetno izvanredna glava... On ima svu kosu. Sigurno nosi veoma veliki broj ... Kapetan Savić ima veoma izražajan lik. On bi mogao biti filmski glumac, veoma veliki komičar... Ćak bi mogao igrati Hamleta, zar ne?«] Sa drugog kraja stola gledaju nas i smeškaju se. Svi su, očevidno, upoznali Čerčila juniora. Marko misli da ga je otac poslao ovde da ga se otrese — a i da ne bi tamo pravio ispade. Sećam se našeg putovanja u G. Vakuf na razgovor o razmeni zarobljenika. Onaj gestapovac nam je govorio o nemačkoj sentimentalnosti, o poštenosti, dobrodušnosti, naivnosti Nemaca. I on je u sve to, onom svojom zločinačkom, zverskom pameću — verovao. [71] Smit Jan (Smuts Jan Christian), maršal, predsednik Južne Afrike 1939—1948. — Prim. M. V. [72] Pjer Laval (Pierre Laval), predsednik francuske vlade 1942. Saradnik Nemaca. Osuđen i streljan 1945. g. — Prim. M. V. * Bio sam opet nekoliko sati sa Markom i Đilasom. Svaki razgovor da njima podiže čoveka, uliva mu novu snagu, novu hrabrost. Čitali smo zajedno članke Ilje Erenburga o ratu: »Vojna«. Erenburg je postao veliki pisac. On daje duboku anatomiju Fritza i Gretchen — o psihologiji može, obzirom na predmet, jedva biti reci. Do kraja je analizirao, otkrio sve ono što smo naslućivali o Nemcima, sve ono što smo bili opazili na njima baš onda, prilikom pregovora. [73] On poziva na mržnju. Najjači, najubedljiviji argumenat jeste primenjena mržnja u njegovim člancima. On može da mrzi, on pokazuje kako treba mrzeti, on zna kako krasnoarmejci mrze, on im govori kako oni mrze i saznaje kako se mora mrzeti. On potpuno zna koga mrzi, do kraja zna i dokazuje zašto treba. Njegov verni opis Fritza je najrečitiji poziv na mržnju. Isti je takav Fritz bio onaj poručnik Feldžandarmerije — koga smo posle zarobili, i na našu veliku žalost, zbog razmene, morali pustiti. [73] Martovski pregovori sa Nemcima. — Prim. M. V. Sila i beda nemačkog vojnika [74] [74] Članak Koče Popovića, »Nova Jugoslavija«, br. 3, 1944. godine. — Prim. M. V. Fašističke ciljeve, metode i propagandu, njihovu surovu snagu i duboku slabost upoznali smo još pre nego što je počeo rat oružjem, rat neposredni, grudi o grudi, oči u oči. To poznavanje omogućilo nam je da krenemo u borbu na život i smrt, u vreme dok je bajka o nepobedivosti Hitlerove vojske bila gotovo još neokrnjena. Ono nam je dalo perspektivu, osposobilo nas da vidimo naše mogućnosti, da iza naše početne beznačajnosti sagledamo našu buduću — sadašnju snagu. Ali, tek u toku rata, u narodnom ustanku, sukobili smo se sa »nemačkom oružanom silom«, sa nemačkim vojnikom. general-lajtnant Koča Popović Iz Beležnice U zimu 1940. nalazim se u zatvoru. U kolektivnoj sobi br. 7, na prvom spratu Stare uprave, [75] sa mnom, jedinim »političkim«, nalaze se špijuni, pijanice, belogardejci, Rusi, Belgijanci, Slovenci, Italijani, Albanci, fašisti (koji su slučajno zapali), četnik koji je u pijanstvu opsovao Hitlera, Kozak koji je pijan pljuvao pred Sovjetsko poslanstvo, italijanski vojnik koji se oženio u Španiji za vreme rata i zbog žene dezertirao, da, mali šegrt kod koga je nađen komunistički letak, tri Slovenca koji su uhapšeni jer su pobegli u svoju otadžbinu — Jugoslaviju — iz Italije, jedan poluludi slikar, koji je u pijanstvu psovao monarhiju, jedan kafedžija koji nije platio dozvolu za radio aparat, drugi koji je, slučajno, ekserom, probio s one strane zida, sliku kralja Aleksandra, jedan student koji je hteo da postavi paklenu mašinu do-bijenu od nekih Engleza (pod voz koji je vozio neki materijal za Nemce), jedan Belgijanac, Jevrejin, koji se hvalio da je bežeći iz Rumunije gde je radio, navodno, kao inžinjer za naftu, spalio neke magacine goriva, jedan student, fašista, uhapšen po zakonu o štampi, drugi »student«, fašista, uhapšen zbog nekog javnog skandala, a ubačen u našu sobu radi špijuniranja, neki predsed-nik pekarskog udruženja koji je doveden zbog toga što je odbio da prodaje hieb po određenoj ceni (u stvari međupekarsko, stranačko obračunavanje), Jevrejin iz severne Afrike, bivši francuski oficir, jedan keiner koji je pobegao iz nemačkog logora, ubio usput neke nemačke vojnike — zaklao — koji se izdavao za Francuza, a bio verovatno Poljak (blag, detinjast, utučen, ne shva-tajući nikako zašto je uhapšen: hteo je da izvrši samoubistvo, preko francuskog poslanika predali su ga Nemcima), itd. Svi ovi nisu bili odjednom u sobi, nego su se smenjivali za vreme mog boravka. Ja jedini nisam imao pravo na šetnju. U susednoj sobi Ljotićevci (!) pevali su fašističke pesme i redovno, pre svakog obeda, čitali molitvu — do pola prozora kobasice, puter, kajmak; u njihovoj sobi je jedno vreme Radovan. Itd. [75] Uprava grada Beograda. — Prim. M. V. ... Između ostalih, doveli su u ovu našu šarenu sobu dva Austrijanca; jednog dezertera, poljoprivrednog radnika, tupog — i jednog mladog radnika, komunistu, koji je pobegao iz koncentracionog logora i znao mnogo lepih nemačkih revolucionarnih pesama, ali najčešće je pevao pesmu mornara sa podmornica — protiv Engleske: »... denn wir fahren gegen Engel-land!« [76] Sa tim mladim austrijanskim radnikom, komunistom, dugo sam razgovarao o svemu. On je zaista bio u logoru i očekivala ga smrtna kazna, zbog delenja nekih komunističkih letaka. Kakva je bila sadržina tih komunističkih letaka nije mi poznato i do kraja nisam uspeo da saznam šta je pobudilo Heinrich-a da deli letke. U prvim rečenicama kakve bilo političke teme, uvek smo se slagali — ali u drugim i u poslednjim — nikako. Posle nekoliko revolucionarnih fraza — kroz njega bi jasno progovorila nacional-socijalistička ideologija: kako po pitanju Jevreja, tako i po pitanju Sovjetskog Saveza, trockizma, superiornosti rasa, visokog standarda života u Nemačkoj, itd, itd. Ja sam mu, najpre mirno i uporno, a zatim uzbuđeno i s izvesnim ogorčenjem, tumačio da to što on govori nema nikakve veze sa naukom, sa komunizmom, da ga zatrovala nacional-socijalistička propaganda, da je najstrašnije baš to što on, kao progonjeni komunista, propoveda fašističke ideje. On se branio; kad sam bio žestok popustio je, uviđao je da sam dobronameran, ali se u njemu, bar za ono vreme dok smo bili zajedno u zatvoru, ništa od njegovih nakaradnih, izopačenih, nakaznih, zagađenih misli i tumačenja nije promenilo. Bio je mlad, mio i srazmerno načitan, kulturan. Davao je utisak inteligentnog mladića — ali, ako se vratio u svoju germansku otadžbinu, sigurno je poginuo braneći Adolfa Hitlera. [76] » ... Mi vozimo protiv Engleske!« 8. III 44. Kralje (Prekaja) Čitamo sovjetske knjižice. Skoro sve su izvanredne. Nijedan problem nije preskočen. Dobija se utisak da nijedan događaj nije ostao nezabeležen, neopisan — nijedan junak nepoznat. Ne radi se o ličnim herojstvima. I kad su heroji određene ličnosti, nosi ih masa: lično herojstvo je masovno. Iz svake stranice, ma o kom predmetu, kulja realistična romantika, koja, očevidno, ne leži samo u stilu pisanja i opisivanja, u shvatanju pisca — nego u stvarnosti opisanih doživljaja i podviga. I kroz to probija veličina one borbe koju vode Crvena armija i sovjetski narodi; kroz veličinu mržnje, veličinu samo-pregora, žrtava, junaštva, oduševljenja, kroz napetost napora: veličina i pravednost borbe koja ljude pretvara u bogove. Rat je već postao epopeja, već ušao u istoriju ne kao niz prostih činjenica, nego već sa onom klasičnošću koja je do danas pripadala samo prošlosti, dolazila tek naknadno, nekoliko godina posle dima, prašine, rana i smrti, osakaćenih tela i razrovane zemlje. Prvi put se pisana istorija ne odvaja vremenski od doživljene. Prvi put milionske mase znaju već sada, u toku borbe, znaju do kraja za šta se biju, krvare, ginu i nepoštedno ubijaju, tamane. Prvi put reci koje izgovaraju borci ulaze neposredno u istoriju, onog trenutka kad su kazane, u svom punom smislu. Prvi put su sve te reci i program, i obaveza, i zastava, poziv i zaključak, obećanje i konačni sud. Sa tom vojskom i tim narodima ne mogu se više meriti ni koji drugi. Odmakli su za čitavu jednu epohu. Rat je sve odmerio, proverio: i ljude i sisteme. Svaki narod i svaki čovek pokazao je ko je i za šta je sposoban. Gradovi nisu samo naselja, više manje pogodna za napad ili odbranu, nego i simboli. Reke isto tako. To su Rusi osećali — a i Nemci su osetili i rekli pred Staljingradom. I zato se grdno varaju oni koji prave račune sa iskrvavljenjem, očekuju slabljenje Crvene armije. Onako kako su stvari pošle, idu i mora da idu, svaka nova pobeda je jedan poziv više da se nastavi napred, još žešće, još upornije, još sigurnije, još više neodoljivo. Svaka smrt je nadoknađena pojačanjem života hiljada. Svaki nov boj je otelovljenje novih poleta, novog kvasca za nove, još suvereni je podvige. (Taj subjektivni momenat je, možda, najteže razumeti, ako ne i uočiti: kako se slavne jedinice i dalje slavno biju — kad ni jedan od veterana nije više u njima. A tako jeste.) * Sve dalje ka zapadu neumoljivo, neumitno prodire najveća vojna sila na svetu — svakim danom, svakim bojem, svakom pobedom sve veća, sve dalje ispred svih ostalih. I ako nije sad umesno tumačiti razlike u ciljevima, u svesti raznih vojski zajednički ratujućih savezničkih država, ne može se a da se i ciljevi, i svest, i volja ne osvetle, ne razlikuju — i to oštro — pa i srazmerno oduševljenju koje ih nosi. Ne može se boriti za istu stvar vojnik kod Pskova [77] i vojnik kod Ancija [78]. Sposobnost njegovog učestvovanja nije ista, u krajnjoj liniji nije im isti cilj, ni ono što brane. Pravu slobodu i budućnost engleskog naroda — brani sovjetski vojnik. Njegova borba — hoću da kažem — daje liniju celom ratu, rat je zaista postao pravedan onda kada je prvi sovjetski vojnik opalio prvi metak na fašistu. Šta brani i šta postiže onaj koji vodi rat, koji je na čelu rata — odlučuje kakav je rat. Ako se Englezi bore za nešto što im je zajedničko sa Rusima, to je objektivno za pravo da budu hrabri kao crvenoarmejci, za pravo da njihova zemlja bude pravedna kao što je sovjetska. [77] Grad severoistočno od Moskve. — Prim. M. V. [78] Grad u južnoj Italiji. — Prim. M. V. Nemci su počeli da izdaju list: »Okupator«! List se javno tako zove, i javno se priznaje da ga izdaje okupator. Kakva glupa, samoubilačka perverzija! Kakvo odustajanje od krupnih političkih poteza! Crna propaganda, trik — ozvaničeni; priznanje popularnosti naše štampe, znaju da će naslov probuditi interes. Kakva obezglavljenost, krparenje: ući u sobu kroz mišju rupu, jer su vrata, pa i prozori, zakovani. (Zna ih Ilja Erenburg do »duše«, do creva.) * Na večeri, onog dana, Zaharov mi je rekao: »Ovde, kod vas, materijal za pisanje je ogroman, divan; vrlo malo ste ga upotrebili i istakli.« Tako jeste. I to je znak naše zaostalosti, pa i zaostalosti naše borbe za onom sovjetskih naroda. Podvizi su tu, i junaštva, a što, sem narodne pesme, nema koga da ih već sad ovekoveči, nije li to i izvesno pomanjkanje svesti? Ne znam da li je tačno ovako pitati. Ne radi li se više o zaostatku intelektualaca, koji nisu još srasli dovoljno sa narodom? * Od onih koji budu čitali ove beleške, mnogi će se začuditi »temama« — i s pravom. Zar bi tako i o tome pisao »polkovodac« — kakav bi morao biti komandant naše jedne velike jedinice? Politički smo na visini borbe; bez toga se ne bi ni mogao zami sliti njen uspeh. Ali kulturno, literarno, i osećajno, zaostajemo za njom. O podvizima 1. proletbrigade nije niko pisao sem Radovana — i Španca[79]! Ja ni reči. Prvi proletkorpus trebalo bi nekako da za komandanta ima heroja. Fića je to bio, drukčiji, ne u ovom ratu, ali je ipak bio simbol proleterstva. [79] Danilo Lekić, komandant 1. proleterske brigade. — Prim. M. V. * 10. III 44. Kralje (Prekaja) Proleće se polako nameće. I oblaci i vetar nemoćni su da produže zimu. Na Istočnom frontu u ofanzivi su tri ukrajinska fronta. Danas, pre godinu dana, Đido, Vlatko [80] i ja prošli smo Crnu ćupriju na Rami — koju su spalili odmah zatim. Prespavali smo u strmoj, kamenoj uvali, iznad same reke; sutradan smo krenuli na pregovore za Prozor. Lane u ovo doba bilo je neprestano vedro — avioni su nas svakodnevno napadali. Lepo vreme je trajalo sve do 29. III. [80] Dr Vlatko Velebit, načelnik pravnog odeljenja VŠ. — Prim. M. V. * Leka nam poslao štampu. Slovenačka odskače: i po kulturi, i po stilu, i po ukusu — i po dubini linije. * Ne bih hteo da idem u inostranstvo. Još su pred nama velike borbe, u kojima bih želeo bolje da učestvujem. Kalinjin [81] napominje da je vojsci, da bi održala svoju sposobnost, potrebna stalna praksa, stalna borba; da je svaki dugačak odmor otežan. Mi se već jako dugo odmaramo. Štetno je to i za starešine. Opet jednom primiti punu odgovornost! Za vojsku, zbog materijalnih uslova, ovaj odmor nema ni one dobre strane normalnog odmora. Korist su: kursevi, rešenje nekih organizacionih pitanja. Znam, kad krenemo, krenućemo silovito — čim okopni. [81] Kalinjin Mihail, predsednik Predsedništva Vrhovnog sovjeta SSSR. — Prim. M. V. * 20. III Kralje (Prekaja) Iz zbirke članaka Aleksej Tolstoja: »Ja pozivam na mržnju«: [82] [82] Aleksej Tolstoj: Ja pozivam na mržnju, Gorkovsko oblasno izdanje, Gorki, 1942. g. Drugo izdanje. — Prim. M. V. Str. 16: »Teror i golod polučila Germanija vzamen kiseljnih beregov. »Vibirajte — niščetu ili vojnu«, — zajavil Gitler oduračenim nemcam, i načalas semiletnaja obrabotka i podgotovka molodogo pokolenija, prednaznačennogo k uboju. »Soldat ne dolžen znat boljše togo čto on znajet. Soldat ne dolžen dumat, za nego podumal fjurer; — tak glasit pervoj punkt polevoj knižki fašistkogo soldata.« [»Nemačka je umesto udobnog života dobila glad i teror. .Birajte, bedu ili rat' — izjavio je Hitler zaglupljenim Nemcima — i otpočela je sedmogodišnja dresura i priprema mladog naraštaja, namenjenog klanju. .Vojnik ne sme znati više nego što zna. Vojnik ne sme da misli, za njega misli Firer', — tako glasi prva tačka vojnih pravila fašističkog vojnika« (str. 16). * 25. III 44. Kralje (Prekaja) Danas smo se po buri vratili iz Drvara. Prekjuče smo bili na večeri koju je priredila engleska misija. Unapred se govorilo da nam Englezi spremaju lekciju iz demokratije — pozivanjem žena na zakusku! »Kroz liberalizam ka anarhizmu!« Čerčil — sin i general su sami prikazivali goste, itd. Ali, u zaglavlju lista VIII armije ne piše više »slobodan list slobodnog naroda« — u znak protesta redakcije zbog zabrane jednog objektivnog članka o narodnooslobodilačkoj vojsci. Tito je jako zaposlen. Nema više vremena sa nama o svemu da porazgovara. Tužno i prirodno. Arsa je impulsivan temperament i nesumnjivo talentovan vojnik. Nema dovoljno sistema. Glavni nedostatak mu je: odsustvo hrabrosti — ne mislim lične. Bio je protiv napada na Livno, onda 1942. g. — tj. za odlaganje — bio je odlučno protiv napada na Bihać 1942. g., isto i protiv napada na Banja Luku, početkom ove godine. I sad je protiv odlučne aktivizacije naših snaga. Smatra da jma još suviše nemačkih snaga u Dalmaciji, da ništa ne možemo postići. Ima iluziju da naša vojska može da živi od partizanskih akcija. Kad mu se objasni, na konkretnim primerima, da su potrebne i druge, zamašnije — on odobrava, ali samo teoretski. Njemu takve akcije ne padaju na pamet. Stalno govori protiv frontova, kao da ih u sadašnjoj fazi možemo univerzalno odbaciti. Stari sasvim drukčije gleda i razume: on zna da se ne može bez frontova. To je krupan nedostatak, koji nije rezultat procene izvesne određene situacije, nego izvesna psihološka, duboka crta: nešto nalik na četničku strategiju — toutes proportions gardees [83] — razume se — on kaže da bi bilo skroz pogrešno kada bismo mi stekli utisak da »33« koči inicijativu za akcije koje imaju smisla. Inicijativa naših jedinica jeste sužena, prirodno, zbog sektora koji branimo, karaktera tog sektora. Ali stvar nije u tome, nego u onom istome: nedostatak borbenosti, inicijative. Ne kažem da se to ne može savladati predlozima i odgovarajućim akcijama. Karakteristično je za njega. Naš upad u Dalmaciju on, u stvari, zamišlja u vreme kada budemo postigli apsolutnu nadmoćnost snaga, kada više ne bude rizika. Rukovoditi znači predvideti. Bojim se da to neprijatelj ne iskorišćuje. Jedan primer; sada, kada je Hvar oslobođen, govori se da su na njemu bile male neprijateljske snage. Snage neprijatelja na drugim sektorima nećemo moći doznati isključivo obaveštajnom službom, naročito kad se zna da neprijatelj namerno vrši zbrkane pokrete da bi nam onemogućio pregled. Nije isključeno da su neprijateljske snage slabije — i moralno — od onoga što pretpostavljamo. Sve se to ne može drukčije ustanoviti nego borbom, izazivanjem i ispitivanjem njegove reakcije kroz borbu. Jedna činjenica koja znatno koči našu inicijativu jeste nedovoljna obaveštenost o situaciji u celini. Mi znamo približno situaciju u svetu, i situaciju na susednim sektorima, ali u stvari ne znamo situaciju u Jugoslaviji, odnosno u zemljama Jugoslavije. Ja treba da znam situaciju u Dalmaciji, da bih mogao konkretno smišljati operacije; da bih ih mogao realno postaviti treba da znam i njihov okvir; pa i situaciju u Srbiji. Izbegavati frontalne borbe! U redu! Video sam raspored slovenačkih snaga, čitam o njihovim akcijama. Vojska od 1/4 miliona boraca ne može i ne sme da se svede na partizanske akcije — ona to i ne radi. [83] Pod istim uslovima. 30. III 44. Kralje (Prekaja) Radovan je osobenjak. I on se u zadnje vreme hierarhijski deformisao; kod njega je to sasvim drukčije. Neki monopol — genijalnosti! * 1. IV 44. Sanjao L. [84] Išao sam sa majkom. Bio sam mlad, možda i dete. Prišla je, poljubila u ruku majku, pa mene. Tako me pogledala — a i bez toga — odmah sam osetio da je iskoristila prisustvo majke da bi meni mogla dokazati da me voli. Često mislim na taj period moje mladosti i ne znam da mu odredim značaj (afektivni). Bilo je tu neke neumitnosti. Godina se sećam. Preko svih nesavladivih prepreka — čak sam i nogu uganuo — događaji su se razvijali, nametali gvozdenom logikom. Godinama sam se branio od onoga što se i kroz tu iskidanu odbranu razvijalo, probijalo, prevladavalo. Prvi ishod bio je jadan kao u snu, i sam obeshrabrujući. Pojavili su [se] novi imperativi, sve na istoj, silovitoj liniji. Nepojmljive bezazlenosti rušile su se jedna za drugom, do onih najneposrednijih jecaja. I izlazna logika bila je isto tako apsurdna i neizbežna. [85] [84] Devojka iz rane mladosti: — Prim. M. V. [85] Izlazak iz logora u Francuskoj, posle povlačenja iz Španije. — Prim. M. V. U logoru ograđenom trorednom bodljikavom žicom, usred stotine hiljada izbeglica, na glasnogovorniku izgovoreno je moje ime, pogrešno, bezlično! Sastali smo se isto tako, pogrešno, kao bez prošlosti — pored barake, u žici. Nikakva drukčija sudbina, jer je nema, nije mogla da me oslobodi. Taj susret je odredio sve što se posle nije dogodilo, mirno i prkosno, prirodno i nepojmljivo, sigurno i jedva stvarno. Ko zna kakve su sitnice još odredile tu najmanje verovatnu, ničim nepredodređenu stvarnost. Gladan sam bio, i prljav: okupao sam se, presvukao i najeo. U sobi možda nije ni čekala, nije više znala kako da čeka, a bilo bi i suviše providno. Na ulici, kad je već pao mrak, samo me upitala: »Mogu li vas uzeti pod ruku?« Odgovorio sam, podlo: »Zašto ne.« Pristanak je bio suviše prirodan, kao da sam odgovorio drugu. Iste noći smo otputovali. Male laži pripisane su snu — sem one velike, odbijanja. Ko zna koje sitnice, velim. Možda da je soba bila na onom trgu S-t Sulpice, ne bi imalo o čemu da se ćuti. Ali ništa. Onako bezobzirna nije se usudila ni da pita, da moli za ikakvo objašnjenje, sem što je jednom, sasvim neizazovno, u bučnoj kafani gde je svirao neki mađarski ili rumunski orkestar, briznula u plač. Kasnije, sva zastarela neobjašnjenja su se preokrenula. Ono u Cavtatu, pored bove kao da sam ja imao šta da prebacujem. Tako je bilo. One nepoznate godine ostaće nezamenljivo glavne i zrele. A onako nevešta i bespomoćna, kao što je bila posle mog povratka, mogla je biti samo žena koja je smrtno volela. Kad se opet budemo sreli, biće sve iz osnova, nepovratno promenjeno i ničim nespojivo sa nama, živim. Bojim se likova koji su mi bili dragi, unakaženih, možda poniženih, vremenom. 4. IV 44. Juče predveče odjednom se pojavila Lj. V. [86], kao najmilija sestra. Grudobolna je, šalju je iz brigade na lečenje. Prosto ti je milo gledati. U 1. brigadi je od osnivanja, pre vojske, kad su se svi poznavali »lično«. Mala je, uvek je bila slabašna i neumorna: sestra J. V-a[87]. U poslednje vreme bila je politkom Tehničke čete 3. krajiške brigade. Bila je studentkinja, nosila je uvek teški sanitetski ranac; postala je zreli rukovodilac. Uvek se smešila, na obrazima rupice, oči plave, kosa nemirna, ramena slaba. Razbolela se još kod Tičeva. Tužno je govoriti o njoj ovako u prošlom vremenu, nekako kao da si ju osudio. [86] Ljubica Vukanović. — Prim. M. V. [87] Jovan Vukanović. — Prim. M. V. * Jutros sam se probudio u 3 sata. Bilo mi je zlo. Činilo mi se da je već svanulo. Sam san je obuhvatao čitavu jednu tešku noć. Bilo mi je muka isto onako kao u zatvoru, kad sam pušio lulu: opet zbog duvana. Gušio sam se. To stanje je i ovog puta izazvalo dugi košmar. Znam da je san bio mučan, ali u čemu se to tačno sastojalo, sada ne znam. Bilo je opet vezano za Vjeru. Ona je tu prirodno sedela. Nešto su joj prebacivali, ali se ona, očevidno, nije osećala nimalo kriva. Na mene nije obraćala nikakvu pažnju, kao da ništa nismo jedno drugome. A tek smo se bili sastali, posle dugog rastanka. Kad je trebalo da ostanemo sami, ona je nekud bila otišla. Ponašala se tuđe i kao prema tuđem. Nisam je ništa pitao, ali mi je bilo teško. Al' sve ovo nije strašno. Nema ničeg zajedničkog s mojim osećanjem užasa kad sam se probudio. Mora da je još nešto bilo, što sam sad zaboravio, ili je taj užas bio vezan za osećanje zbog Vjere. * 5. IV Već nekoliko dana, na Mrkonjićkom sektoru, 1. proletbrigada vodi borbu sa jakim delovima »Princ Eugen« divizije. Posle koncentracije izvršene krajem prošlog meseca u Jajcu, bilo je jasno da neprijatelj nešto sprema. Nije se samo znalo da li ima nameru da se probije ka Banja Luci ili da nadire prema Mliništu. Jutros Vaso javlja da je sinoć neprijatelj ušao u Mračaj [88] i da mu na tom pravcu stalno stižu pojačanja. Slavko [89] ceni da je po sredi samo smena garnizona u dolini Vrbasa i Travnika i da je ovaj prodor neka vrsta ekskurzije, naporedo sa smenom. Ne izgleda mi verovatno. Kad nam je prekjuče Vaso javio da je pre podne neprijatelj prodro u Mrkonjić, nismo se začudili — tim pre što smo mu već ranije bili naredili da mu je glavni zadatak zatvaranje pravca od linije Jezera — Mrkonjić — Rogolje ka Mliništu. Kad smo o ulasku neprijatelja u Mrkonjić izvestili Arsa, javio se, malo kasnije, na telefonu sam Stari. Rekao mi je da je nezadovoljan radom štaba 1. divizije i da je prošlo vreme stavljanja pred gotova fakta. Očevidno ga Arsa nije izveštavao o razvoju situacije, onako kako smo ga mi redovno izveštavali. To je uopšte slabost izvesnih načelnika: ili ne smeju ili ne smatraju potrebnim da svog neposredno pretpostavljenog, naročito ako je ovaj od velikog autoriteta, izveštavaju o sitnicama ili nepovoljnim momentima. O rezultatima, međutim, moraju da izveste, i onda oni izgledaju neočekivani. Potrebna je i načelniku hrabrost. [88] Selo kod Mrkonjić Grada. — Prim. M. V. [89] Slavko Rodić, komandant 5. korpusa. — Prim. M. V. Sutradan, izvestio sam da je neprijatelj zadržan ispred Rogolja, da je imao velike gubitke, ali da su i naši gubici osetni. Sad je nastala suprotna reakcija: zašto su se naši upustili u tako jaku borbu? Znači da je Stari u međuvremenu razumeo da sa jednom brigadom, ma koliko jakom, nismo mogli da primimo i zadatak zatvaranja pravca Mrkonjić i zatvaranje pravaca od Mrkonjića. »Ako hoće za Banja Luku, neka ih, neka prođu!« reče mi na telefonu. * Naš novi načelnik je generalštabni pukovnik. [90] Tek je dva dana kod nas i, jasno, ne mogu se još proceniti njegove sposobnosti. Koliko mogu sada da prosudim, pored sveg svog vojničkog znanja, on je više administrativno lice. Nema one naše ekspeditivnosti, sažetosti — u operacijama i rukovođenju, kao što je nije imao ni moj prvi načelnik B. P. [91] Za nastavnika bi sigurno bio odličan, no desilo mi se često da se prevarim u prvoj proceni čoveka. Ovaj nema izgleda da se popravi, jer nije dovoljno mlad za to — ali ima mogućnost da se pokaže. Teško ću naći boljeg načelnika od Vasa; no on je pre rata bio jedva oficir. Ono što je znao, naučio je kod nas; isto bi postigao i da se nije ranije — kartao u Peći. * P[lavi] [92] nesređen, razmažen, raspojasan. To pomera i odnose u štabu. Može da bude neobično lucidan i ekspeditivan, ali to samo occasionellement. [93] Slično Fići, na koga inače ni po čemu ne liči, nema baš one budnosti koju bi baš on, po svojoj funkciji, trebalo da oličava, onaj »niz prisebnosti«, onu neprekidnu odgovornost. I on će, u ime neke širine, koja je lenjost, za neku, sitnu, ali oštru i potrebnu meru, reći: »Pusti, šta će ti to!« Impresionista. Razbacan je, kao što je čupav; nečeg narodnjačkog. »Glumi samoga sebe« je preoštro, ali ima nečeg istinitog. [90] Karlo Lalić, pukovnik. — Prim. M. V. [91] Branko Poljanac. — Prim. M. V. [92] Mijalko Todorović, politički komesar 1. korpusa. — Prim. M. V. [93] U izvesnom slučaju. * Vratio se Plavi iz Drvara, malo pre. Kad se saznalo da su Nemci ušli u Mrkonjić, počela je stara priča: »Prva nije izvršila zadatak — Sutra će Nemci biti u Glamoču! — itd.« Radovan je citirao Kalinjina. Sad bode oči da je 13. brigada ostala s one strane Vrbasa — »pastorče« — da se 15 boraca iz 3. ličke smrzlo. Razbesnelo me. Samo zbog toga krenuću večeras u Drvar. Prva je do sada radila upravo besprekorno. Uvek me začudi kako i razboriti ljudi upadnu u raspoloženje nametnuto od najneodgovornijih, naj nervoznijih, najviše sklonih panici. Kako to svaki otuda proceni šta je trebalo i nije trebalo, kako se svaki smatra pozvanim i kompetentnim da sudi o slavnim jedinicama i o proverenim starešinama. I ljuti me što baš Radovan, koji ume da izdvoji mišljenje, ovde opet pliva niz struju. Uvredljivo je za starešine i obeshrabrujuće, kad dolazi od starih drugova. Nepoverenje koje boli. Kako se može poći od njega! Toliko su se puta ti prvi sudovi, bolje rečeno prve reakcije, morale revidirati. To znam, pa ipak me razbesni, i delimično onesposobi. Ali oni — nikad ne nauče, nego svaki put ponovo suvereno zaključuju i ocenjuju. Ne uviđaju svoju neodgovornost. Vređaju i jedinice — koje ni po čemu ne zaslužuju nepoverenje. Sve sam ovo slabo objasnio, jer sam uzbuđen. Moram o tome govoriti sa Markom: tu ima nečeg neprijateljskog, nedostojnog. Ne govorim ovde kao superiorni frontovnik. Isto sam toliko i daleko od fronta. A znam da su mnogi od kritičara lično hrabri ljudi. U Španiji su se zvali »bulisti«. [94] 9. IV 44. U Grčkoj je obrazovan Nacionalni komitet. Samim tim Zuderosova vlada nastavlja da radi dok se ne re[i kriza — ona, izbeglička. Radio-London suprotstavlja nacionalnim komitetima — krugove u inostranstvu. Druga etapa politike čija je prva etapa bila: »nije vreme«! Ono na putu za Dalmaciju Dikin me je pažljivo slušao kad sam ga pitao: kakvog interesa ima Engleska da se vezuje za nepopularne i propale klike? Opet je po sredi neka računica, koja će se pokazati pogrešna. Možda se nadaju da će na neki način moći da intervenišu, diriguju, uprkos Atlantskoj povelji, Moskvi i Teheranu. Opet ne znaju s kim i sa čim imaju posla, opet ne razumeju da se sadržina ovakvih narodnih pokreta ne da iscrpsti — ni shvatiti, ni uhvatiti — psihologijom. (Pričao nam P[avle Ilić], po povratku iz Italije, kako jadno izgleda Intelligence Service!) Treba obezbediti neke pozicije, neki oslonac. I tu protivreč-nost: snaga se mora priznati onome koji je ima, a veza održavati i sa onim za koje bi se želelo da je ima. Rezultat: porašće nepoverenje onog koji je ima, neće se dati snaga onom ko je nema. Biće Englezi naterani na kraju da javno dadu podršku onim koji predstavljaju snagu, daće je u trenutku kad to više neće biti nikakva zasluga — ma ni dalekovidosti — nego možda priznavanje opštepoznate činjenice. Itd.... Uvek u zadocnjenju: u ono vreme kad realizam politički postao »contre mauvaise for-tune bon coeur«, [95] osudio svu prethodnu etapu, kad »ad usum delphini«, [96] kada priznati samo podvlači koliko se dugo nije priznalo. S kakvim pravom određujete: »posle pada Rima« i si.? Šta dobijate, |