Dragoljub Pantić - NOĆ KAME
Sadržaj Prethodno poglavlje Sledeće poglavlje

PRIPREMA ZLOČINA

Na tri sastanka održana u selu Vraniću pravljena je crna lista porodica koje treba da se pokolju. Na ove sastanke pozivani su najpoverljiviji četnički saradnici, ugledni domaćini, kako je govorio Zeka, koji su imali prilike da procenjuju da li još neka porodica treba da se stavi na crnu listu, ili, možda da se poštedi neka, koja je već bila stavljena

Pošteđene su porodice koje su bile u bliskim rodbinskim vezama sa nekim značajnim četničkim saradnicima, ili neke čiji je domaćin pored partizana sarađivao i sa četnicima. Tako je poneka tobože izrazito partizanska porodica bila pošteđena

Zeki je bilo izuzetno stalo da baš ti seljaci iz sela optuže i osude voje komšije i da ih stave na crnu listu za pokolj. Posle toga će morati konačno da stanu na stranu četnika, mislio je Zeka i nastavio:

"Kakva će sudbina zadesiti te porodice zavisi od situacije. Pojedinačna ubijanja do sada nisu dala zadovoljavajuće rezultate, narod i dalje pomaže partizane. Da bi efikasno sprečili saradnju sa partizanima, moramo od sada klati čitave porodice, to će ih opametiti. Zato treba evidentirati porodice koje sarađuju, pomažu ili simpatišu partizane. Te podatke traže i Nemci, jer će se iz tih porodica uzimati taoci za streljanje ili logor".

Na tom prvom sastanku, koji je održan u Rašić kraju, u kući Rajka Đorića, predsednika opštine, prisutni su saslušali Zekino izlaganje. Zatim je predsednik, koji je i vodio sastanak, upoznao prisutne da je on, još 25. februara 1943. godine, na zahtev Nemaca, a po naređenju načelnika Sreza posavkog Umka, napravio spisak lica koja su se 1941. godine, odmetnula u šumu.

Na tom spisku ima 88 lica. Neki su već izginuli ili su oterani u logor. Taj spisak sada može da posluži kao podsetnik, ali ne može da se uzme u celini, jer se u njemu nalaze i neki ljudi, koji su prvo stupili u partizane, a zatim prešli u četnike. To je u spisku konstatovano, da ne bi došlo do zabune, rekao je predsednik opštine. Zatim je Zeka pročitao spisak komunističkih saradnika, koji su napravili četnici, na osnovu podataka svojih doušnika i ličnog uvida.

Posle toga otvorena je rasprava, koja je trajala do duboko u noć. Jedni su predlagali da se spisak proširi još nekim porodicama, dok su drugi zastupali mišljenje da za početak spisak ne treba širiti, a kasnije će se videti.

Na kraju su zaključili da spisak predstavlja samo polaznu osnovu, a da svi do sledećeg sastanka razmisle i prikupe potrebne podatke kako bi se spisak kompletirao.

U periodu između prvog i drugog sastanka, Šumadijska brigada povukla se sa ovog terena, sremski partizani su se vratili u Srem, a na ovom terenu ostao je samo Kosmajski odred. Ohrabreni ovom činjenicom, četnici su zaveli užasan teror prema civilnim licima i partizanskim porodicama. Svakodnevno su klali i ubijali, pretili i ucenjivali da će poklati decu, ako se borci - partizani iz odreda ne vrate kući i ne predaju četnicima.

Ovakvo stanje pokolebalo je manji broj ljudi, koji su se, posle jedne borbe sa četnicima u Barajevu, ilegalno vratili kući.

Po povratku iz odreda, Milan Matić se krio kod svog šuraka Trišić Dragiše. Jedno vreme o svom povratku nije obavestio ni svog brata Živka.

Četnički teror i pretnje sve su se više pojačavale, Milan se plašio da ga četnici ne otkriju i streljaju, a porodice pokolju, zato je pozvao Živka da zajednički razmotre šta dalje treba činiti. Svako rešenje bilo je izuzetno rizično; zato se ništa nisu dogovorili.

Živko je tih dana bio opsednut crnim mislima; kako da pomogne bratu da se izvuče iz nevolje u koju je zapao.

Jednog dana Laka je slučajno svratio kod Živka, posle pozdrava upita ga: - Šta ti je Živko, što si tako zabrinut? - Ma, ništa, onako, odgovori Živko. - Kako ništa čoveče, sav si se smrko, kao da ti je neko umro!

Vladimir Radovanović - Laka i Živko bili su dobri drugovi, zajedno su momkovali i Živko odluči da mu poveri šta ga muči. Kada je Živko završio, Laka reče: - Pa moramo učiniti sve da čoveku pomognemo.

Laka je poverio svom bratu Veki, ono što je čuo od Živka, uz napomenu, da bi trebali na neki način da pomognu Živku i Milanu.

Veka je odmah obavestio četničkog komandanta Velimira Jankovića, da se Milan vratio iz partizana i da se krije negde u Vraniću. Napravljen je plan kako da se Milan nagovori da se preda. Znali su odmah da će uspeti, jer će u protivnom naterati Živka da kaže gde se Milan krije.

Potom je Veka otišao kod Živka i rekao da četnički komandant Velimir Janković garantuje Milanu život i bezbednost njegovoj porodici, pod uslovom da se on sam preda, preda oružje i da izjavu da će biti lojalan četnicima. Živko se kolebao, nije verovao četnicima, bojao se prevare. Međutim, Veka je bio uporan. - Nemaš šta da brineš, Živko. Ja i Velimir garantujemo Milanu bezbednost, Velimir je moj prijatelj. Ja ga dobro poznajem. Dao je reč. Budi siguran, on svoju reč neće pogaziti.

Ostalo je da Živko obavi razgovor sa Milanom oko predaje.

Još nekoliko puta Veka je dolazio kod Živka, sa zahtevom da se predaja ubrza. Međutim, Milan se dugo kolebao između odreda i predaje. Onda je ponovo došao Veka i rekao: - Velimir gubi strpljenje, zahteva da se Milan, po dogovoru, preda ili će stradati porodica.

Suočen sa direktnom pretnjom, Milan je pristao da se preda. Izašao je iz skloništa, pozdravio se sa starcem Ljubomirom i šurakom Dragišom i kratko rekao: - Idem, pa šta bude. U voćnjaku ispod kuće, Milana su čekali Velimir Janković i Laka Radovanović, uzeli su od Milana pušku i nešto municije i odveli ga u četnički štab.

Ostaće nejasno zašto je na preuzimanje Milana Velimir poveo Laku, a ne Veku, koji se tako nesebično trudio da Milana živog preda četnicima.

U četničkom štabu Milan je nekoliko dana saslušavan, a onda pušten kući. Rečeno mu je da može ponovo, u svojoj radnji, da pravi opanke (Milan je bio opančar) i da ga niko neće dirati.

Posle nekoliko dana četnici su Milana uhapsili i sproveli u svoj štab, a radnju opljačkali.

Jedno vreme Milan je u štabu saslušavan i mučen, a onda predat specijalnoj policiji u logor na Banjicu. Na sličan način i prevaru uhapšeni su Bogoljub Mihailović i Boško Popović i sprovedeni u isti logor. Sva trojica su, posle mučenja i zlostavljanja u logoru, obešeni u selu Čumiću kod dždž

Milanov otac Pera i tast Ljubomir, kod koga se Milan krio, uhapšeni su i oterani u logor na Banjicu. Tako je četnički komandant održao reč.

* * *

Na drugom sastanku, koji je održan u Taraišu, u kući Velimira Jankovića, četničkog komandanta za celo selo, prvi je govorio Zeka. Predložio je da se spisak dopuni ljudima i porodicama za koje je specijalna policija iz logora sa Banjice dostavila podatke, uz preporuku da četnici protiv njih preduzmu drastične mere. Zeka je oštro zamerio svojim saradnicima na pasivnost u odnosu na partizane, a zatim nastavio: - U poslednje vreme komunisti su naglo osilili, u svim selima a naročito u Vraniću. Koliko su se komunisti osilili, vidi se iz činjenice što skoro svakog dana po selima drže svoje zborove i priređuju propagandne priredbe na kojima raskrinkavaju Nemce i četnike. Hvale se pred narodom, da su "Dražine čupavce" potpuno razbili i su to obični banditi od kojih su se navodno odrekli čak i Englezi.

Vi takvu komunistučku drskost tolerišete i mirno slušate, jer zboru u Vraniću, nisu bili samo partizanski saradnici i simpatizeri, v veliki broj građana, a na zboru je zapažen i veliki broj naših saradnika, i a komunisti, prema našem saznanju, nisu nikog silom terali na njihov zbor. Vi treba da odgovorite, zašto je narod tako tolerantan ili bolje rečeno naklonjen partizanima, a tako se arogantno odnosi prema nama.

Posle Zekinog oštrog izlaganja, nastala je mučna pauza. Prisutni se dugo uplašeno gledali, a zatim se za reč javio jedan četnički ideolog. Po odmerenim i biranim rečima odmah se videlo da je intelektualac. Pokušao da odgovori Zeki zašto četnici nemaju većeg uticaja u selu i zašto ih narod ne prihvata. "Činjenica je", istakao je govornik, "da su u četničke redove našeg sela, na žalost, stupili i neki ljudi bez ugleda i uticaja na mase".

Drugo, otvorena saradnja sa Nemcima, na političkom planu nama nanosi ogromnu štetu. Sastanke nemačkih i naših oficira treba izbegava ili ih držati daleko od očiju naših seljaka Eto, ta ujdurma sa napadom na nemački voz, poslužila je seljacima da se javno sprdaju sa nama.

Što se tiče partizanskog zbora, to je tačno, na njemu je bio prisut veliki broj ljudi. Prosto ni meni nije jasno, kako to da se niko ne boji partizana. Kada se samo čuje da su u selo došli partizani i da će održati zbor, narod trči kao na solilo, da vidi i čuje partizane. Takav odnos naroda prema partizanima i kod nas stvara određene dileme. Na primer, kada smo pravili ovaj spisak, vrlo smo lako u njega uneli partizanske saradnike, ali, kada su u pitanju simpatizeri, nije se bilo lako odlučiti - ima se utisak da su svi simpatizeri.

Zeka je očigledno nezadovoljan slušao govornika, ali nije reagovao - hteo je da čuje i druge seljake šta oni misle o četnicima.

Međutim, sledeći govornik je diskusiju odmah usmerio na spisak. Rekao je da treba pažljivo proceniti kakav će odjek u narodu da ima drastično kažnjavanje ljudi sa spiska, jer, po mišljenju govornika, na spisku ima vrlo uglednih i uticajnih domaćina.

Još govornik nije ni završio, Zeka dreknu: - Neću više da vas slušam. Zbog takvih vaših blagih stavova, komunisti su se i nakotili u Vraniću! 'Ugledni domaćini', ma šta mi reče, pa nama ti ugledni domaćini i najviše smetaju, ne ide narod za vagabundama, već za uglednim domaćinima. Ako su ugledni domaćini - što im je bio bliži Kosmaj i neki probisveti, nego kraljeva vojska u otadžbini. I vi ste ugledni domaćini, zato smo vas i pozvali. Stalno nas ubeđujete da ste sa nama i uz nas, ali svoje sinove niste poslali u četnike. Da ste ih poslali i četnici bi bili ugledna vojska sastavljena od sinova uglednih domaćina.

Međutim, vi očekujete da se za vaše interese i imovinu izbore Jakov, Sutula, Čaruga, Borisav i Predrag Golaćev - to su vaši ugledni četnici.

Smeta vam naša saradnja sa Nemcima, a ne znate, jadna vam majka, da nije Nemaca, da bi vas partizani zgazili kao gnjide. Zato, ako vam je stalo do naše pobede, sinove šaljite kod nas i zapamtite jednom zauvek, nema milosti prema komunistima - oni moraju svi pod nož, bili ugledni ili neugledni.

* * *

Taj tobožnji četnički napad na nemački voz, ili ujdurma, kako kaže jedan četnički saradnik u razgovoru sa Zekom, odigrao se krajem juna 1943. godine.

Danima su četnici vršili pripreme i na sva zvona najavljivali da će uskoro da napadnu nemački voz i zaplene velike količine oružja za svoje potrebe.

Određenog dana krenula je Zekina četa, ojačana mobilisanim seljacima, preko Kolubare na železničku stanicu Brgule, da se, po prvi put, sukobi sa Nemcima i otme oružje.

Iza kolone, na malom odstojanju, kretalo se dvoje zaprežnih konjskih kola, koja treba da prevezu oružje i municiju u Vranić, koje četnici otmu od Nemaca

Na čelu kolone išli su podnarednik Dušan Marković i Milorad Sudimac - Ustaša, koji prvi progovori: - Šta kažeš Dule za ovu današnju akciju?

- Moram da priznam da sam se uplašio. Napasti Nemce nije mala stvar. Oni se neće lako predati. Pucaće. Boriće se žestoko. Biće gusto.

Ustaša shvata da podnarednik nije obavešten o akciji, pa nastavi da ga plaši. - To je tačno, sa Nemcima nema šale i što je najgore izazvaćemo veće sukobe sa njima, a onda smo gotovi.

- Pa, šta je onda trebalo Zeki da napada nemački voz? - panično pita podnarednik.

Ustaša se nasmeja i mnogo tiše nastavi priču. - Zar ti Gačić nije ništa rekao o akciji?

-Ne. A šta treba da mi kaže?

-Mi voz napadamo kobajagi, a ustvari idemo da preuzmemo oružje i municiju, koju su naši sa Nemcima dogovorili.

-Pa kako to da se izvede? Zašto onda vodimo ovu seljačku stoku? - pokaza podnarednik rukom na mobilisane seljake - Oni će sve u Vraniću da istrtljaju.

-Vodimo ih da utovare i nose oružje i municiju i da trtljaju ono što im mi kažemo. Ne brini, o svemu je dogovoreno, plan je da se zaustavimo na stotinak metara od stanice. Raspoređeni tako da svi dobro vide šta se na stanici dešava Odabraće se jedna desetina najpoverljivijih aktivnih četnika, koji su već upoznati sa detaljima plana Oni će da priđu blizu železničke stanice i kada voz naiđe, pripucaće iznad njega.

Plan je realizovan bez problema. Mobilisani seljaci lepo su videli kako odabrana grupa četnika otvara uragansku vatru u pravcu nemačkog voza koji se upravo zaustavio na stanici.

Na četnički poziv, iz voza bez otpora izlaze Nemci sa podignutim rukama iznad glave u znak predaje. Četnici uzimaju njihovo oružje i "zarobljenike" sprovode u staničnu zgradu.

Tada su prišli mobilisani četnici i sve oružje i vojnu opremu pretovarili iz voza u dvoja kola.

Kada je sve bilo gotovo, iz stanične zgrade su izašle četničke starešine i pridružile se koloni koja je polako odmicala prema Vraniću.

Iako je sve oružje i oprema moglo da stane u dvoja zaprežna kola, četnici su mobilisanim seljacima dali jedan broj nemačkih šmajsera da nose s ramenu, kao očigledan dokaz da su napali nemački voz i zarobili veliku količinu oružja.

Na povratku iz akcije, jedan mobilisani seljak ispričao je svojim drugovima šta je sve video prilikom napada četnika na nemački voz. On je po utovaru otišao u stanični klozet iz koga je, kroz otvoren prozor video Nemce i četnike za istim stolom kako jedu i piju. Tu malu zakusku priredio im je šef stanice. Oštroumni seljak još je video da Nemcima nisu uzeti pištolji a njihovi šmajseri su bili uspravljeni uza zid čekaonice. Seljak je obratio pažnju i uočio da četničke starešine iz stanične zgrade nisu izneli nemačke šmajsere, koje su tobože oduzeli od Nemaca. To smo i mi primetili - rekoše, uz osmeh, mobilisani seljaci i mudro zaćutaše.

Samo dva minuta posle odlaska četnika, voz je bez problema krenuo dalje.

Kako je tek ironično zvučala pesma koju su četnici, na povratku i: akcije, kroz Vranić pevali:

"Ravna Gora puna mitraljeza zadobio Draža od Engleza"

Slušajući ovu pesmu, jedan partizanski saradnik, Andreja Šimunović - Švaba, prokomentarisao je na svoj, humoristički, način:

Ušao je u kafanu i rekao:

-Drugovi, popite šta ko hoće, ja častim.

-Zašto Andreja? Šta se dogodilo?

-Kako zašto, pa rat će biti završen za dva dana. Svi su se nasmejali njegovoj šali.

- Šta se smejete, ozbiljno vam kažem. Zar niste čuli pesmu u kojoj se kaže da su Englezi stigli do Brgula i predali četnicima oružje. A njima od Brgula do Vranića ne treba više od dva dana.

Andreja je bio veseljak, uvek spreman za smeh i šalu, podjednako uspešno je pravio viceve i na svoj i na tuđ račun.

Rodom iz Rešetara, Nova Gradiška, bio je opančarski radnik u Vraniću. Zbog saradnje sa partizanima, a možda i zbog ove šale, četnici su ga zaklali polovinom jula 1943. godine, u šumi između Vranića i Konatica (kod Konatičkih klupa).

Seljaci su vrlo podrugljivo komentarisali tobožnji četnički napad na nemački voz. Zato se četnički saradnik i žalio Zeki da im političkj izuzetno smeta njihova otvorena saradnja sa Nemcima

Na trećem sastanku, koji je održan u Taraišu, u kući Ranka Mitrovića, utvrđena je konačna lista partizanskih porodica koje treba poklati.

Na tom sastanku, Zeka je rekao da četnički saradnici iz sela treba konačno da verifikuju spisak, o kome se raspravljalo na tri do tada održana sastanka.

- Zajednički smo napravili spisak, pa zajednički snosimo i odgovornost za eventualne greške i propuste, ako ih bude bilo - zaključio je na kraju Zeka.

Niko se tada nije zapitao, zar će za pokolj u Vraniću snositi zajedničku i podjednaku odgovornost Zeka, kao komandant, i oni, kao njegovi verni saradnici. Očigledno da im je tada godilo da budu ravnopravni sa Zekom.

Međutim, samo godinu dana kasnije, oni će na sudu izjaviti da su nevini, da nikoga nisu zaklali, a to što su zajedno sa Zekom odlučili da se pokolje pola sela - žena, dece i staraca - to po njima nije nikakav greh.

U vezi Dražinog naređenja, da se Kosmaj i sve do Beograda očisti od komunista, razgovarali su Trifković i Zeka u četničkom štabu u kući Toče Stančića u Jasenku.

Trifković je bio ljut i ozlojeđen. - Vidiš, Zeko, kako smo labavi na ovim terenima. U Baćevcu smo pretrpeli poraz. U Vraniću ne samo da smo pretrpeli poraz, nego smo ispali i smešni. Partizani drže zborove slobodno, mi kao da nismo živi. Naš pokret postaje pomalo komičan. Seljak nas hrani zato što mora! Nešto se energično mora preduzeti. Baćevac smo izgubili, a Vranić nikada nismo ni imali. Šta da javim Draži? Na ovome se ne sme ostati. - Dugo je još govorio. Zeki se činilo da Trifković njega okrivljuje za sve četničke poraze. U sebi je pomislio da je baš sada vreme, da se uz saglasnost i podršku Trifkovića osveti Vraniću. Dugo je ta ideja tinjala u njemu, ali nije imao smelosti da je iskaže.

- Imam jedan predlog - reče Zeka - U pitanju je Vranić. Tamo ne možemo izaći na kraj sa partizanskim saradnicima i simpatizerima. Jedini je izlaz masovan pokolj... To je pravi adut! Ništa ih drugo neće opametiti. Na desetine su Nemci pobili i popalili pola sela. Veliki broj, uz našu pomoć, uhapsila je specijalna policija i sprovela u logor. Mi ih saslušavamo, ubijamo, pretimo i mlatimo i ništa ne vredi, oni i dalje pomažu partizane a nas mrze i rade nam o glavi. Jedini je spas u pokolju! Partizanske domove treba očistiti kao metlom, da ni mačka ne ostane pod šporetom. To će seljacima sabiti strah u kosti, pa će više poštovati četnike - završi Zeka

-Vrlo zanimljiv predlog - reče Trifković. - Samo da se ne uplatkamo. Izvršiti pokolj, krupna je to stvar. U pitanju je efekat, kako će narod da reaguje, na to treba misliti. Kako da odaberemo porodice, da n pokoljemo pogrešne ljude.

-Kakav narod, kakvi pogrešni ljudi, mi smo te porodice već evidentirali. Mi u tom velikom selu imamo samo dvadesetak aktivnih četnika i dva puta toliko naših saradnika koji, uzgred budi rečeno, svojga sinovima ne dozvoljavaju da stupe u četnike. Na sastanku u Vraniću, meni u oči kažu da su u četnicima ljudi bez ugleda i morala. Smeta im, kažu, i naš saradnja sa Nemcima, a kada smo pravili spisak partizanskih simpatizera, oni ne mogu da se odluče, misle da celo selo voli partizane. Takvo selo treba s zadovoljstvom poklati, - završi Zeka.

-Samoinicijativno ne bismo mogli to da uradimo. Pitaću štab sa Ravne Gore. A dotle, ti u tajnosti vrši intenzivne pripreme za pokolj u svem kako si zamislio. Kada Čiča odobri pokolj, ja ću ti javiti - zaključ Trifković.

Nekoliko dana pred Nikoljdan, održana je sednica četničkog štaba u kući Toče Stančića u Jasenku. Sednici su prisustvovali: major Sveta Trifković sa Umke, major Petronije Nikolić - Peca iz Mislođina, poručnik Kosta Marinković, Milorad Sudimac - Ustaša, podoficir Dragan Lazić iz Trstenice, narednik Spasoje Drenjanin - Zeka iz Male Moštanice, Radovan Marković - Švaba iz Konatica i narednik Milorad - Miša Gačić iz Piromana.

Na sednici je usvojen i odobren plan narednika Spasoja Drenjanina - Zeke o pokolju partizanskih porodica u selu Vraniću i određen dan izvršenja pokolja.

<>Popodne 20. decembra 1943. godine, četnici su se okupljali u susednom selu Jasenku, kod kuće Toče Stančića.* Pored aktivnih četnika na zborno mesto pozvani su i neki mobilisani seljaci, koji su se zbog hladne jesenje kiše razmestili pod šupe i pomoćne zgrade, a samo za najistaknutije koljaše, Zeka je rezervisao mesto oko dva spojena stola u toploj seljačkoj kući.

Zeka je sedeo u prednjem čelu stola i pažljivo pratio okupljanje svojih bradatih četnika. Bili su to već poznati koljaši: narednik Miša Gačić iz Piromana, podoficir Dragan Lazić, podnarednik Dušan Marković iz Kumanova, Milorad Sudimac - Ustaša iz sela Dučalović, Velimir Vićentijević - Kurijačić iz Draževca, Đoka "Šifonjer" iz Beograda, Veselin Kuzmanović iz sela Joševo, narednik Rista Ružić iz Čačka, Stojanović Vojislav - Kopilan iz Baćevca, Aleksandar "Dobrovoljac" iz Kruševca, pop zvani "Lale", Vasiljević Borivoje, Savić Branko, Tomić Dragoljub - Arnautče iz Vrbovna, Joksić Borislav, Simić Vladislav - Sutula, Popović Jakov i Todorović Predrag, svi iz Vranića, Petrović Branislav - Trćko iz Slovca, Cvetić Miloje iz Rucke, podnarednik Nikolić Luka-Lune iz Valjeva, Kojić Boža iz Grabovca, Todorović Mihailo - Putula iz Lisopolja, Bora zvani "Visoki", Ćosić iz S.D.L.S., Dule "Ciganin" iz Meljaka, Prodan Živković iz Draževca, Neša "Čačanin", Milojko Marinković iz Pridvorice kod Čačka, Simić Ilica iz Vrbovna, Ljuban "Pograničar", Žarko Ugrilović iz Piromana, Ljuba Preradović, Ristić Mijailo iz Jasenka, Ilić Milovan - Minda iz Jasenka, Stančić Radivoje iz Jasenka, Boško iz Rucke, "Mačak" sa Čukarice, Steva Milovanović, Milan Jovanović iz Mislođina, Živan Topolac iz Draževca, Čučuković Slavko iz Bariča, Milan Rafailović - Beli iz Baćevca, Sava Cvetanović iz Obrenovca, Arnautović Ilija iz Bačevca, Filipović Ljubomir i Urošević Dragoljub iz Mislođina, Raja Radosavljević iz Bariča, Vesić Dragiša i Andrić Jordan - Joca iz Jasenka i Ilić Ljubisav iz Rucke. Kada su svi posedali, Zeka ih još jednom odmeri i oštro reče: - Slušajte me pažljivo. Vi noćas sa ljudstvom idete za Vranić, da pokoljete sve porodice partizanskih saradnika i simpatizera. Spisak partizanskih domova je sastavljen i nosiće ga komandiri grupa. Komandir prve grupe, koja će izvršiti pokolj u Rašić kraju, biće podnarenik Marković, a njegov pomoćnik Milorad Sudimac Ustaša. Komandir druge grupe, koja će izvršiti pokolj u Piperiji, biće Stojanović Vojislav, a njegov pomoćnik Dule Ciganin. Komandir treće grupe, koja će izvršiti pokolj u Crkvenom kraju, biće Ristić Mijailo, a njegov pomoćnik Ilić Milovan - Minda.

Grupe će voditi od kuće do kuće četnici iz Vranića i to: prvu Joksić Borislav, drugu Simić Vladislav - Sutula i treću Popović Jakov.

*Podaci dobijeni na osnovu izjava mobilisanih seljaka i saslušanja zarobljenih četnika posle rata.

Ljudstvo će se ravnomerno rasporediti po grupama, a mobilisani seljaci neka se izmešaju sa vama, o njima dobro da se vodi računa, dok pokolj traje, oni neka napolju budu na straži.

Kad se pokolj završi, grupe da se vrate u Jasenak. Komandiri moraju referisati o stanju na terenu. Samo da znate - ni dete u kolevci ne sme se poštedeti.

Iz svake kuće pokupiti sve stvari, od igle pa naviše, kuće za vama moraju da ostanu puste i prazne. Po završenom pokolju, mobilisani seljaci neka donesu ili dovezu plen u Jasenak, gde ćemo ga podeliti ljudstvu.

Zatim je Zeka naredio da se četnici sutradan ne smeju pojavljivati u Vraniću, kako bi narod bio obmanut da su taj užas počinili partizani.

Govoreći još o nekim detaljima i uputstvima kako da se pokolj što uspešnije izvrši, Zeka je na kraju rekao: -_Inicijativu za pokolj dali smo ja i Trifković, a odobrio je štab Ravne Gore i Čiča lično. Prema tome imate odrešene ruke i čast da dosledno sprovedete Dražino naređenje i Vranić zauvek očistite od komunista. Ako nema pitanja, dogovor je završen odmah se polazi. Gačić će izvršiti podelu grupa i neposredno pratip izvršenje pokolja.

Sve tri grupe krenule su zajedno. Kod prvih kuća u Vraniću su zastale, izdvojili su jednu grupu koljaša, koji su otišli i poklali porodicu Marka Mitrovića, čiji je brat Đura poginuo kao borac Prve proleterske brigade. Pored Marka, zaklana je njegova žena Darinka, ćerka Dikosava od šesnaest godina, koja je prvo pred roditeljima silovana pa zaklana, sin Milan od trinaest godina i sin Slavoljub od devet godina. Koljaši su posle pokolja mirno opljačkali sve stvari, nakit i novac i priključili se četnicima, koji su ih na putu sačekali. Zatim su, praćeni lavežom pasa, krenuli u centar sela Vranić. Zastali su u školskom dvorištu i po ranije napravljenom planu, podelili se u tri grupe.


Vida Pantić


deset ubijenih Pantića


bebe zaklane u kolevci


zaklani đaci osnovci


silovane i zaklane devojke

Sadržaj Prethodno poglavlje Sledeće poglavlje