Dragoljub Pantić - NOĆ KAME
Sadržaj Prethodno poglavlje Sledeće poglavlje

USTANAK

Na osnovu Proglasa CK KPJ od 15. aprila 1941. godine, komunisti su intenzivno vršili pripreme za dizanje ustanka. Uporno su objašnjavali narodu da se naša sudbina nalazi u našim rukama i da nam niko sa strane neće doneti slobodu. Podsećali na slavne tradicije našeg naroda i neprestanu borbu protiv tuđina i osvajača. Ulivali veru narodu u sopstvene snage ako bude složan i jedinstven u borbi protiv okupatora.

Ovo političko delovanje imalo je veoma veliki uticaj na široke narodne mase. To se najbolje videlo kada se 22. juna saznalo da je Hitlerova Nemačka napala na Sovjetski Savez. Ljudi su se spontano okupljali kod Klupica, kafana, dućana i po seoskim utrinama Svuda se vrlo živo raspravljalo i komentarisalo o napadu Nemačke na Rusiju. Radost se videla na svakom licu, ljudi su se u zanosu grlili i ljubili, nikoga nije napuštala nada da će rat brzo biti završen, naravno pobedom Rusije.

Po prvi put su aktivisti Partije javno istupali na ovim nezvaničnim skupovima. Na jednom takvom skupu, koji se održavao kod Klupica, govorio je omladinac Dragomir Pantić.

U Vraniću je, u to vreme, bilo svega dva radio aparata, u školi i kafani. Međutim, Dragomir je za sebe napravio detektorski aparat i pomoću sluialica vrlo uspešno hvatao Radio Beograd. Zatim je napravio na desetine takvih aparata i razdelio ih aktivistima. Zato se to jutro tako brzo doznalo za nemačku agresiju na Sovjetski Savez.

Dragomir je to jutro dugo slušao marševe, a onda je usledilo nemačko saopštenje o napadu na Rusiju.

- "Drugovi", obratio se Dragomir okupljenim ljudima, "jutros su u zoru nemačke fašističke horde napale na državu radnika i seljaka - na Sovjetski Savez. Danas kad gotovo svi evropski narodi stenju pod jarmom nemačkog fašizma, dužnost je svih naprednih, poštenih i istinskih rodoljubivih naga, svih porobljenih naroda, da uz pomoć Sovjetskog Saveza i njegove Crvene armije zbace neprijateljske okove. Zato je i naša sveta dužnost da se jedinstveno dignemo i svrstamo u pokret otpora i prema svojim mogućnostima doprinesemo bržem slamanju i uništenju fašističke nemani".

Ljudi su sa odobravanjem pratili govornika, veći broj je učestvovao u diskusiji. Svi su se složili, da se treba organizovati i braniti od okupatorskog terora Ukazivali su da je okupator, uz pomoć petokolonaša i izdajnika našeg naroda, već uspostavio i učvrstio svoju vlast, da ta vlast po nalogu okupatora pravi spiskove Jevreja, Cigana, komunista i njihovih simpatizera radi hapšenja i sprovođenja u koncentracione logore, da se, takođe, prave spiskovi vojnih obveznika i ostalih sposobnih ljudi, koje će da šalju na Istočni front, u zarobljeništvo ili u radne brigade - da rade za Nemce. - Bolje nam je da svi izginemo braneći svoj prag i svoje dostojanstvo, nego zajedno sa Nemcima da ratujemo protiv naše velike slovenske braće i majke Rusije - isticali su seljaci!

Skup se sporo razilazio. Vladalo je očito zadovoljstvo, zbog verovanja da će se rat brzo završiti, ali i straha zbog neizvesnosti onoga što tek treba da dođe. Najduže su na Klupicama ostali Dragomir Pantić i Radomir - Raca Radovanović, koji se nije usudio na skupu bilo šta da kaže ili pita, jer u znao da bi njegov stav bio osuđen od većine prisutnih. Sada, kada su ostali sa mi, on se osmeli i reče: - Ja se, Dragomire, s tobom i sa ovim ljudima uopšte ne slažem. Ja mislim da će Nemačka vrlo brzo, još pre zime, da sruši Sovjetski Savez. Rusi nisu mogli Finsku da pobede, već su se posle nekoliko meseci ratovanja povukli. Otkuda sada mogu da pobede najjaču silu na svetu - kakva je Nemačka. Zato Nemce treba prihvatiti kao svoje najbolje prijatelje.

Uzalud je Dragomir pokušavao argumentima da ubedi Racu da će Nemci, pre ili kasnije, sigurno izgubiti rat, da su oni okupatori i naši najveći neprijatelji, da su došli u našu zemlju sa namerom da unište srpski narod i da saradnja i prijateljstvo sa njima znači nacionalnu izdaju.

Kada je ostao sam na Klupicama, Dragomir pogledom obuhvati još gole grane oraha i zapazi da se orah brzo i pravilno razvio. U mislima se vrati na 1938. godinu, kada je iz svog vinograda iskopao sadnicu oraha, pa je, uz konsultaciju sa još nekoliko omladinaca, odlučeno da se orah posadi baš tu, na raskrsnici, gde se ljudi najčešće okupljaju. Dve godine kasnije, oko oraha su napravljene četiri drvene klupe, pa se od tada to mesto u Vraniću zove Klupice.

Što se zborova tiče, slično je bilo i na drugim mestima u selu, svuda su preovladavala tri osnovna stava:

- Spremnost ljudi da se uključe u pokret otpora i da se bore za svoju slobodu;

-Čvrsto verovanje da će se rat brzo završiti i

-Strah od neprijateljskih represalija.

U prvo vreme u partizane su stupili samo komunisti, skojevci i jedan broj istaknutih aktivista, a onda se ustanak brzo širio i jačao.

U noći izmeću 1. i 2. jula 1941. godine, na sastanku koji je održan na Kosmaju, kod Hajdučke česme, odlučeno je da se 7. jula formira Posavsko-kosmajski partizanski odred u koji treba da uđu dve posavske i dve kosmajske partizanske čete.

Za komandanta odreda postavljen je Koča Popović, član Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju i istaknuti španski borac.

Na prve partizanske akcije nije se dugo čekalo, već u julu isečene su telefonske žice i neki stubovi, čime je prekinuta telefonska veza izmeću opštinskih uprava i okupatorskih vlasti. Ova akcija je imala veliki značaj, jer je onemogućavala opštinske uprave da brzo i efikasno, telefonskim putem obaveštavaju Nemce i nedićevce o kretanju i akcijama partizana. U cilju sprečavanja kretanja nemačkih vozila, prekopavani su drumovi i seoski putevi. Porušena je železnička pruga, potapani nemački brodovi na Savi, blokirani gradovi Obrenovac i Umka, a bio je skoro zatvoren i saobraćaj prema Beogradu, što je za posledicu imalo višednevne prekide u saobraćaju i opšti haos kod okupatora.

Okupator je, preko Nedića i opštinskih uprava, postavio na svim vršalicama svoje kontrolore - petokolonaše, koji su upisivali u knjigu svaki ovršeni kilogram žita. Na osnovu knjiga vršaja okupator je seljacima ostavljao minimalne količine pšenice, a sve ostalo su bili dužni da predaju.

Da bi sprečili pljačku seljaka partizani su palili knjige vršaja, a kontrolorima zabranjivali da idu uz vršalice.

Druga partizanska četa se 2. avgusta, na svetog Iliju, nalazila u jednoj šumici blizu crkve u Vraniću, gde se održavao vašar. Partijskim aktivistima u susednim selima javljeno je da dođu na vašar i sastanu se sa rukovodstvom čete, koje će takođe biti na vašaru.

Aktivisti su se na vašaru našli sa novim komandirom Druge čete Boškom Markovićem i Dobrivojem Pešićem, koji je vršio dužnost komesara čete. Tada im je Pešić dao izvesnu količinu partijskog propagandnog materijala, najviše Proglasa CK KPJ o dizanju ustanka od 12. jula, koje su oni poneli u svoja sela, a jedan deo razdelili narodu na vašaru.

Istog dana izvršen je napad na žandarmerijsku stanicu u Vraniću. Žandarmi koji su razoružani i pušteni kući, otišli su iz Vranića u Obrenovac i obavestili Nemce o dolasku partizana u Vranić.

Uveče, kada se narod razilazio sa vašara, u Vranić je došlo 10 kamiona Nemaca i ljotićevaca. Narod je počeo bežati, čim je video da Nemci ulaze u selo. Tom prilikom, ubili su jednu ženu koja nije uspela da se na vreme ukloni sa puta. Nemci su bukom kamiona i pucnjavom demonstrirali silu i narodu ulivali strah. Tom prilikom su pretresali kuću Trifuna Marinkovića, partizanskog saradnika.

Posle šest dana, tačnije 8. avgusta, Nemci su blokirali planinu Kosmaj. U blokadi je učestvovalo pet hiljada nemačkih vojnika, četnika i ljotićevih dobrovoljaca. Na Kosmaju se tada nalazilo svega dvadeset sedam partizana Kosmajske čete.

U ovoj borbi poginulo je dvanaest partizana. Poginuli su, pored ostalih: Branko Krsmanović, član Glavnog štaba partizanskih jedinica Srbije, i komandir čete Milan Milosavljević - Žuća. Iz blokade se probilo samo petnaest partizana, koji su iza sebe ostavili oko dvadeset poginulih neprijateljskih vojnika.

Da bi sprečili širenje ustanka, Nemci su, iznenada, kamionima upadali u pojedina sela i, po spisku koji je okupatorska vlast napravila, kupili sve vojne obveznike i odvozili ih u zarobljeništvo.

Zato je, na opšti zahtev građana, doneta odluka da se zabrani rad opštinskoj okupacionoj vlasti na svim oslobođenim teritorijama, a da se istovremeno izaberu novi narodnooslobodilački odbori, kao predstavnici nove vlasti.

Sprovodeći ovu odluku, partizani su od svih opština oduzeli pečate, zapalili arhivu i sve spiskove koji su sačinjeni po nalogu i za račun Nemaca. Predsednicima je saopšteno da više ne dolaze u opštinu i ne sarađuju sa okupatorom. U svim selima razoružane su žandarmerijske stanice, a žandarmi su, ako nisu hteli da se priključe partizanima, poslati svojim kućama.

Žandarmerijska stanica u Vraniću, razoružana 2. avgusta, bila je nastavila sa radom, pa je ponovo razoružana 9. avgusta 1941. godine, oko 19 časova.

Samo nekoliko dana kasnije izabran je novi narodooslobodilački odbor u Vraniću. U odbor su izabrani: Ilić I. Milić, Joksić Tihomir, Pantić Stevan, Gajić Vojislav, Matić Milijan, Mihajlović Ivan, Popović Velisav i Stajković Zlatomir.

Zadaci narodoslobodilačkih odbora bili su:

-da se što bolje povežu sa najširim slojevima naroda,

-da se odlučno bore protiv neprijateljske propagande,

-da narodu objašnjavaju ciljeve narodnooslobodilačke borbe,

-da organizuju snabdevanje i pruže svaku drugu pomoć partizanskš jedinicama na svom terenu, pod borbenom i akcionom parolom "Sve za front - sve za pobedu".

Partizani su tih dana vodili svakodnevno veće ili manje bitke s Nemcima, nedićevcima i ljotićevcima. Jedna od značajnijih borbi odigral se u Dubokoj, kod Umke. Partizani su izvršili napad na Umku, ali nisu uspeli da je osvoje. Zatim je jedan vod partizana postavio zasedu u Dubokoj. Dočekana su tri kamiona Nemaca iz Obrenovca i jedna putnička kola iz Beograd; Snažnom vatrom sva vozila su oštećena. Nemci su prihvatili borbu koja je trajala više od jednog časa. Kada su Nemcima od Umke stigla pojačanja, partizani su se planski povukli. Veštim manevrisanjem, naveli su Nemce da pucaju jedni na druge. Tom prilikom poginulo je sedam Nemaca, dok partizani nisu imali gubitaka, iako su Nemci u ovoj borbi, po prvi put, učestvovali sa sedam aviona protiv posavskih partizana.

Ova vojna akcija imala je ogroman značaj u podizanju borbenog morala partizana. Ulila im je samopouzdanje i jačala uverenje da se partizanskom taktikom ratovanja može uspešno voditi borba protiv Nemaca i da im se mogu nanositi veliki gubici, iako su oni uvek, po pravilu, bili brojniji i bolje naoružani. Zato su Nemci sve češće, u borbi protiv partizana, upotrebljavali avijaciju.

Kroz svakodnevne vojne akcije najbrže je dolazilo do borbenog i organizacionog jačanja partizanskih jedinica. Borba Posavskog partizansko odreda dobijala je nove oblike i nove razmere. To nije više bila samo čarka; akt sabotaže ili prepad iz zasede, nego bitka između dve vojske. I brojnija, bolje naoružana fašistička vojska, često je morala da se povlači uz znatne gubitke. Posle svake uspešno okončane borbe, masovno su u partizane pristizali novi borci.

Što se ustanak više širio, to je bilo potrebnije objašnjavati suštinu borbe protiv okupatora i neophodnost što većeg učešća naroda u oružanoj borbi.

Zato je Sreski komitet KPJ Obrenovac, 5. avgusta 1941. godine, izdao Proglas, u kome je pozvao narod Posavine iz srezova Umka i Obrenovac, da se još većem broju odazove pozivu u borbu protiv okupatora i domaćih izdajnika.

U Proglasu se kaže:

"Radnicima, seljacima, građanima, omladini i svim rodoljubima Posavine.

Nepuna četiri meseca posle mučkog napada na narode Jugoslavije i njihovog porobljavanja Hitlerove horde isto tako su mučki napale Rusiju i miroljubive narode SSSR-a. Već preko šest nedelja traje džinovska borba i od njenog ishoda zavisi sudbina ne samo sovjetskog naroda nego i svih porobljenih naroda, čitavog radnog čovečanstva, celog kulturnog sveta. Posrćući pod strahovitim udarcima herojske Crvene armije, pritešnjeni sve snažnijim naletom narodnih masa u čitavoj Evropi, fašistički banditi su izgubili glave i u paničnom strahu počeli suda sprovode najkrvaviji teror. Pobesnela reakcija krvavog nemačkog fašizma nije mimoišla ni narode Jugoslavije. Danas je, u svim krajevima Jugoslavije, nemilosrdna borba protiv okupatora i izdajnika u punom zamahu.

U Srbiji, nemački okupatori, potpomognuti ljotićevcima, Aćimovićem i ostalim izdajnicima i krvnicima srpskog naroda, poveli su divlju hajku protiv svih poštenih rodoljuba i poslali na gubilište stotine najboljih sinova srpskog naroda. U svojoj dugoj i slavnoj istoriji, srpski narod se uvek herojski borio za svoju slobodu protiv osvajača; ni ovog puta zverstva fašističkih okupatora neće uspeti da uguše njegovu pravednu borbu za nacionalno oslobođenje. Sa svojim plodnim poljima, Posavina je za sve porobljivače našeg naroda bila privlačan plen. Zato se u svojoj slavnoj istoriji narod Posavine, sa valjevskom nahijom, uvek među prvima dizao na ustanak protiv osvajača.

Ni ovog puta Posavina nije mogla da izostane i nije izostala iz opštenarodne borbe.

U nadi da će ugušiti rastući narodni ustanak, fašistički okupatori streljali su 15. jula u Obrenovcu desetoricu boraca za slobodu. Ali ova prolivena krv nije zastrašila sinove Posavine, nego je, naprotiv, izazvala još veću mržnju i ogorčenje protiv okupatora i njegovih sluga.

Na krvavi teror, narod Posavine je još čvršće zbio svoje redove oko radničke klase i njegove avangarde, Komunističke partije Jugoslavije, koja već preko 20 godina, pod najtežim uslovima organizuje i predvodi borbu radnog naroda. Time je narod Posavine povezao svoju borbu sa narodnom borbomu ostalim krajevima Srbije i Jugoslavije, kao i sa nacionalnooslobodilačkom borbom svih naroda Evrope protiv zajedničkog krvnog neprijatelja: nemačkog fašizma.

Danju i noću, na svakom koraku, partizanske čete Posavine svuda uspešno navaljuju na okupatore i njegove sluge. Neustrašivo, ne ustupajući ni pred kakvom opasnošću, partizani sprovode dezorganizaciju okupatorske vlasti, štiteći narodna bogatstva od pljačke i braneći sam narod od petokolonaškog terora - doprinoseći istovremeno, prema svojim snagama, borbi Sovjetske Rusije za oslobođenje svih naroda. Rušenjem mostova, železničkih pruga i telefonskih veza, oni onemogućavaju prevoz oružja, municije i namirnica koje treba da služe fašističšm napadačima za produženje rata protiv bratske Sovjetske Rusije, pa dakle, i za produženje robovanja našeg naroda.

Drugovi i braćo seljaci!

Zajedno sa partizanima, ne dajte da ijedan predstavnik okupatorske vlasti, bio on Nemac, žandarm ili egzekutor, svojom nogom pogani tle naših sela.

Posavina treba da se digne kao jedan čovek, treba da se slijeu opšti borbeni front srpskog naroda, da snažnim udarcem dotuče sustalog krvnika - nemačkog okupatora. Jedina partija koja u dosadašnjim teškim vremenima nije savila svoj barjak, nego ga je gordo i smelo još više podigla, okupivši oko sebe ceo srpski narod jeste Komunistička partija Neka nam neustrašiva borba partizanskih četa u čitavoj Srbiji, koje ona predvodi, služi kao primer i ukaže put kojim treba odmah da pođu svi pošteni Srbi."

Odazivajući se pozivu Komunističke partije, oružani ustanak u Posavini sve se više širio i razvijao. Svakodnevne borbe Posavskog partizanskog odreda i drugih odreda u Srbiji imale su veliki odjek u narodu ovog kraja. Ogromna većina naroda prihvatila je partizane kao svoju narodnu vojsku. Suočeni sa zločinima i odmazdama okupatora, ljudi su se radovali prvim borbenim rezultatima i uspesima svoje oslobodilačke vojske, svojih sinova poznanika i prijatelja. Bili su svedoci, a ponekad i pomagači četama u rušenju železničkih pruga, mostova, puteva, razoružavanju žandarmerijskš stanica, potapanju brodova, blokadi varošica, borbama protiv Nemaca i njihovih pomagača Odobravali su akciju rušenja stare vlasti, koja je bila u sprezi sa okupatorom i opredeljivali se za narodnooslobodilački antifašistički front bez obzira na politička i verska ubeđenja. I borci i narod su verovali da će nemačka sila morati brzo da doživi neuspeh na Istočnom frontu i da rat neće dugo trajati.

Znatan deo stanovništva je pružao svesrdnu pomoć partizanskim jedinicama u ishrani, smeštaju, obaveštavanju, izboru narodnooslobodilačkih odbora, održavanju reda i mira u selu, u svemu što je bilo usmereno ka zajedničkoj borbi protiv okupatora i petokolonaša. Naročita pažnja je posveće na omasovljenju partizanskih jedinica novim borcima. U tom smislu konkretno u selu Vraniću, sredinom septembra 1941. godine, organizovani su zborovi građana po krajevima, na kojima je dogovoreno da se masovno ide u partizane. U Rašić kraju održana su 12. septembra 1941. godine dva zbora, jedan na raskršću kod Šmitove kuće, a drugi kod Klupica.

Dogovoreno je da svi za vojsku sposobni ljudi dođu uveče u Taraiš, kod kuće Ranisava Lazića, u čijem će se dvorištu formirati Posavska partizanska četa

U dogovoreno vreme, na mestu formiranja partizanske čete, sakupilo se skoro celo selo, a više od 250 ljudi izrazilo je želju da pođe u partizane. Odazvali su se svi, i stari i mladi, i bogati i siromašni seljaci. Mnogi su došli sa puškama. Oni su već ilegalno učestvovali u nekim akcijama, koje su partizani preduzimali. Iz mnogih porodica pošli su dva brata, ili otac i sin.

Postrojenim partizanima govorio je politički komesar Ivan Vondarček - Vanjka Pored ostalog, on je govorio o političkoj situaciji, uzrocima sloma Kraljevine Jugoslavije, o potrebi da se sami borimo za svoju slobodu i da podržimo borbu Sovjetskog Saveza, o potrebi prikupljanja oružja i aktivnog učešća u ustanku koji je započeo pod vođstvom Komunističke partije Jugoslavije, o ciljevima oslobodilačke borbe i potrebi stupanja u partizanske čete. Zatim se zahvalio okupljenim ljudima na takvom masovnom odzivu i spremnosti da se bore protiv okupatora i izrazio žaljenje što, trenutno, neće moći svi da stupe u partizane. - Sada ćemo primiti onoliko boraca koliko imamo oružja, a ostali da se vrate svojim kućama - rekao je Vanjka - Mi smo vas sve evidentirali, primićemo vas u partizane kada se ukaže potreba i kada obezbedimo oružje i druge potrebne uslove. Međutim, vi se smatrajte borcima za slobodu i znajte da je podjednako važno i opasno biti u četi kao i ostati kod svojih kuća, jer smo svi mi, na ovaj ili onaj način, uključeni u jedinstven front borbe protiv fašističkog okupatora

Kada je komesar završio, nastala je prepirka, ko da ide u partizane a ko, za sada, da se vrati kući. Svi su hteli odmah u partizane. U razgovor se umešao i komandir čete Dobrivoje Pešić, koji je istakao neke kriterijume, koji treba da se imaju u vidu prilikom odlučivanja. Prvo treba da pođu mlađi ljudi i oni koji su došli na zbor sa oružjem, zatim gde su iz porodice došli po dvojica, jedan da se vrati kući itd.

I dva sina Stevana Pantića, Milijan i Dragomir, došli su u partizane. Sada kada je trebalo da se jedan vrati kući, nisu mogli da se dogovore. Hteli su oba da ostanu. Prišao je Pešić i "presudio", neka ostane Dragomir, on je mlađi, a ti Milijane vrati se kući, bićeš nam korisniji kao saradnik.

Tog dana, više od 150 ljudi iz Vranića stupilo je u partizane, a još toliko se vratilo svojim kućama, uz obećanje da će biti aktivni saradnici i simpatizeri partizana i da će u partizane stupiti kad god se za to ukaže potreba.

Zatim se pristupilo formiranju četa i vodova: za komandira Prve čete postavljen je Dobrivoje Pešić, a za političkog komesara Ivan Vondarček Vanjka. Za komandira Druge čete postavljen je Danilo Đorđević, a za političkog komesara Jovan Dikić. Za komandira Treće čete postavljen je Dragan Marković, a za političkog komesara Simo Kecman.

Seljaci su celu noć ostali sa svojim partizanima, živo su diskutovali o ciljevima narodnog ustanka, radovali se brzoj pobedi nad fašističkom Nemačkom. Isticali da celo selo, kao jedan čovek stoji uz partizane. Ovo verovanje nije bilo bez osnova, jer samo retki pojedinci su stali uz okupatora Bili su to predstavnici stare vlasti i neki bogatiji seljaci, koji su naseli neprijateljskoj propagandi o neuništivosti Hitlerove Nemačke, pa su se i: straha ili ubeđenja stavljali na stranu okupatora

Odmah po formiranju partizanskih četa, Prvi vod sa komandirom Miladinom Ivanovićem na čelu, opkolio je 14. septembra Hemijsku fabriku u Bariču, koju su branili Nemci i žandarmi.

Sa južne strane, fabriku su štitili žandarmi, partizani su ih po zvali da bace oružje i da se predaju, što su oni energično odbili i osuli rafalima po partizanima. I Nemci su se brzo uključili u borbu. Preciznom vatrom partizani su prvo likvidirali žandarme, a onda se ceo vod usmerio prema Hemijskoj fabrici, koja je radila za okupatora. Borci su se u streljačkom stroju i uraganskom vatrom sve bliže primicali i upali u krug fabrike. Nemci su počeli da se povlače prema Savi, gde su imali pripremljene čamce i pa nično pobegli na levu obalu Save, u Srem.

Po zauzimanju fabrike, partizani su delimično porušili postrojenja i privremeno onemogućili proizvodnju.

U poteri za Nemcima, partizani su izbili na desnu obalu Save. Tu su ugledali šlep koji je plovio od Beograda ka Obrenovcu, pozvali su ga da se za ustavi, ali posada nije poslušala, partizanski puškomitraljezac zapucao je preko njihovih glava, posle čega je na brodu istaknuta bela zastava. Prišli su obali i pošto teret nije bio interesantan za partizane, posada je izbačena i puštena kućama, a brod potopljen.

Istog dana, partizani su likvidirali žandarme na tunelu kod Umke zatim demolirali železničku stanicu u Maloj Moštanici i minirali most nad Dubokom.

Zbog ovih akcija Nemci su u borbu protiv partizana poslali eskadrilu aviona (štuka) koji su u talasima mitraljirali i bombardovali partizanske položaje.

Od avgusta do sredine oktobra 1941. godine stvorena je ogromna slobodna teritorija, koja je obuhvatala sva sela i manje gradove sa desne strane Save od Valjeva pa sve do Beograda Na ovoj teritoriji opštinske uprave su prestale sa radom, sve žandarmerijske stanice bile su razoružane, u većem broju sela bili su obrazovani i vrlo aktivno radili narodnooslobodilački odbori, prekinute su sve telefonske linije koje su išle preko teritorije, drumovi Beograd-Lazarevac i Beograd-Obrenovac, kao i železnička pruga Beograd-Obrenovac bili su često u prekidu. Partizanske patrole su dolazile do pod sam Beograd.

Preko ove slobodne teritorije iz Beograda su izašli i otišli u partizane, odnosno u Glavni štab, koji se tada nalazio u Zapadnoj Srbiji, Aleksandar Ranković, Edvard Kardelj, Ivo Lola Ribar, Ivan Milutinović i drugi.

Sredinom oktobra 1941. godine, samo u Posavskom partizanskom odredu bilo je 2.985 boraca i to zemljoradnika 1.484, radnika 684, zanatlija i trgovaca 38, đaka 40, studenata 39, učitelja 13, službenika 38, lekara 4, ostalih intelektualaca 17, oficira BJV 8, podoficira 37, vojnih pitomaca 5, domaćica 14 i nepoznatih zanimanja 79. U odredu su bili uglavnom mladi ljudi, preko 50 godina bilo je svega 13 partizana. Jednu trećinu boraca činili su komunisti i skojevci.

Odred je bio organizovan u manje vojne jedinice i raspoređen na celoj slobodnoj teritoriji. Prihvatao je borbu samo onda kada partizanima odgovara i tada se odred grupisao u veće jedinice, upravo, susedne jedinice priticale su u pomoć četama koje su vodile vojne akcije, ili su iznenada bile napadnute od neprijatelja. Na taj način, neprijatelju nikada nije omogućeno da opkoli i uništi neku veću vojnu jedinicu partizana. Kada Nemci sa velikim snagama opkole i napadnu jedno područje, partizani na nekom drugom području napadnu manje nemačke jedinice i nanesu im velike gubitke. Pošto su bili slabije naoružani, partizani su morali taktički da nadmudruju Nemce i na taj način uspostavljaju vojnu ravnotežu, što je izazivalo bes kod nemačkih oficira i komandanata.

Kada je plamen ustanka obuhvatio sve krajeve Srbije, pokazalo se da ni nemačke trupe, ni žandarmerija, ni komesarska uprava Milana Aćimovića nisu u stanju da uguše partizansku borbu. Nemci su odlučili da dovedu pojačanje iz drugih okupiranih zemalja, ali i da ojačaju kvislinške snage. Zato su dozvolili Milanu Nediću, generalu bivše jugoslovenske vojske, da 29. avgusta 1941. godine formira srpsku vladu i oružane odrede, čije je pripadnike narod odmah prozvao nedićevci. Nemci su isto tako odobrili svom starom saradniku Dimitriju Ljotiću da formira svoje fašističke odrede, koje je narod nazvao ljotićevci. Nemci su se takođe sporazumeli sa četničkim vođom Kostom Pećancem, da formira četničke odrede. Sve ove tri oružane formacije nedićevce, ljotićevce i četnike Koste Pećanca, Nemci su obukli, naoružali i dali im plate da se bore protiv svoje braće partizana. Kasnije su se njima pridružili i četnici Draže Mihailovića.

I Nemcima i izdajnicima mnogo su smetali oslobodilački pucnji u blizini Beograda. Nervirala ih je i uznemiravala Lipovička šuma, Vranić, Baćevac, Kosmaj, Duboko, Stubline, Skela, Grabovac, blokada Obrenovca, oslobođenje Uba, Koceljeva, Banjana, Debrca i mnogih drugih mesta. Njihovi odredi su se vraćali iz borbe sa osetnim gubicima, tražeći sve nova i nova pojačanja.

Hitlerov štab u Berlinu dobijao je iz ustaničke Srbije dramatične izveštaje u kojima su nemački komandanti tražili nova pojačanja.

Feddmaršal List je s pravom tražio pojačanje, jer Nemci su, uprkos svemu što su do tada preduzimali, trpeli iz dana u dan sve veće gubitke.

Sledio je dolazak 125. pešadijskog puka i dva bataljona 16 pešadijske divizije iz Grčke, ojačane 342. pešadijske divizije iz Francuske, i, kasnije, 113. pešadijske divizije sa Istočnog fronta, te dodela jedne eskadrile jurišnih bombardera "štuka" mađarske Dunavske rečne flotile i nekoliko obezbeđujućih i tehničkih bataljona, kao i usmeravanje svih posadnih jedinica i oružanih odreda Nedića, Ljotića, Pećanca i četnika Draže Mihailovića.

Ovo grupisanje svih neprijatelja, narod je najbolje prikazao u pesmi "Sve te bande na jednoj su strani, a na drugoj mladi partizani". Hitler je, 16. septembra 1941. godine, potpisao specijalnu naredbu o ugušenju ustanka u Srbiji. Nemačkim, italijanskim, mađarskim i bugarskim snagama naređeno je da, koordiniranom akcijom, što pre, na najsvirepiji način uguše ustanički pokret u Srbiji.

Sprovodeći Hitlerovo naređenje, načelnik štaba nemačke Vrhovne komande Vilhelm Kajtel potpisao je 16. septembra 1941. naredbu o svirepom obračunu sa ustanicima, svim partizanskim borcima i stanovništvom u okupiranoj Srbiji.

U toj naredbi je stajalo:

"Vođa je sada naredio da treba svuda primeniti najoštrije mere, kako bi se pokret ugušio u najkraćem roku, pri tome imati u vidu da jedan čovečji život u dotičnoj zemlji često ne vredi ništa i da se zastrašujuće dejstvo može postići samo neobičnom svirepošću. Kao odmazda za život jednog nemačkog vojnika mora se, u tim slučajevima, uzeti kao opšte pravilo, da odgovara smrtna kazna od 100 komunista. Način izvršenja smrtne kazne mora još pojačati zastrašujući efekat".

Nekoliko dana kasnije general Beme, kome je Hitler poverio voj operacije protiv partizana u Srbiji, obratio se svojim jedinicama naredbom:

"Srbija je u martu ove godine sramno pogazila ugovor o prijateljstvu sa Nemačkom, da bi s leđa napala nemačke trupe koje su se prikupljale protiv Grčke.

Vaš je zadatak da prokrstarite zemljom u kojoj se 1914. potocima lila nemačka krv usled podmuklosti Srba, muškaraca i žena. Vi ste osvetnici tih mrtvih.

Za celu Srbiju ima se stvoriti zastrašujući primer, koji mora najteže pogoditi celokupno stanovništvo".

Tako su Hitlerovi generali podizali borbeni duh svojih vojnik budili u njima zločinačke nagone.

Iako su sve preduzimali da uguše narodni ustanak i osiguraju okupatorsku vlast, evo kako je nacistički novinar Valter Gruber, u jesen 1941. godine, u jednom svom poverljivom izveštaju pisao o stanju u Srbiji:

"Srbija i dalje vri. Vrenje i dalje raste. Posetio sam neke predele Mačve i neka mesta u Srbiji. Naše trupe su nemilosrdno intervenisale i svuda sejale pravu pustoš i smrt, onako kako to zaslužuje srpski narod, jer moramo priznati - šumski ljudi nisu osamljeni. Iza njih stoji skoro celokupan srpski narod, koji ih svestrano pomaže. Nikakav teror neće Srbe odvratiti od puta kojim su pošli. Isto ono što je učinjeno sa Šapcom biće učinjeno i sa drugim mestima, ali Srbi će nastaviti da se bore. Naša akcija izaziva sve veće kuljanje u šumu, a u šumi smo mi, takoreći, nemoćni."

Nezadovoljni što im u mnogim preduzetim poterama i velikim vojnim akcijama nikako nije uspevalo da opkole i unište neku veću vojnu partizansku jedinicu, nemački komandanti su se u prvoj ofanzivi, koju su nazvali "kaznena ekspedicija", uglavnom opredelili za vršenje masovnih zločina prema civilnom stanovništvu.

Sto dvadeset peti nemački pešadijski puk, sa tri ojačana bataljona započeo je 12. oktobra 1941. godine, iz sela Veliki Crljeni, veliku ofanzivu radi čišćenja oblasti jugozapadno od Obrenovca od partizana

U zoru, 13. oktobra, upali su u Stepojevac, gde su ubili oko 50 ljudi i popalili oko 50 kuća i drugih zgrada. Oko podne, Nemci su produžili za Konatice, gde su uveče ubili oko 30 građana.

Između Konatica i Draževca, 14. oktobra, jedna grupa od oko 180 partizana sačekala je Nemce i otvorila vatru, Nemci su uzvratili, zatim se razvila borba koja je trajala od 9 do 14 časova Kada su Nemci počeli topovima i minobacačima da tuku partizanske položaje, ovi su se povukli za Vranić.

U toj borbi poginula su dva partizana, a na nemačkoj strani poginula su dva oficira i pet vojnika.

Sprovodeći dosledno Hitlerovo naređenje, nemačke jedinice su popodne 14. oktobra 1941. godine, opkolile selo Draževac, pohvatale i na jednoj livadi straljele više od 150 ljudi, koje su posle sakupili na gomilu, polili benzinom i zapalili. Među streljanima je bilo i teško ranjenih ljudi, koji su živi izgoreli.

Sutradan, 15. oktobra, Nemci su rano počeli tući artiljerijskom i minobacačkom vatrom zapadni deo Vranića, gde se tada nalazila prva partizanska četa, koju su građani molili da ne prihvata borbu sa Nemcima, da bi se izbegle civilne žrtve. Četa se na molbu građana povukla iz sela, a Nemci su bez otpora, pod zaštitom artiljerijske i minobacačke vatre, upali u selo iz više pravaca. Krećući se streljačkim strojem, u svom divljačkom pbhodu hvatali su ljude i terali pred sobom, palili kuće i ostale zgrade i pljačkali sve vrednije stvari: zlato, nakit, novac, narodne rukotvorine, rakiju i vino.

Ljudi u Vraniću su bili obavešteni od strane partizana o zločinma Nemaca u Draževcu i zamoljeni da se sklone, da ne dozvole da padnu Nemcima u ruke. Mnogi su poslušali i pobegli od svojih kuća; zato Nemci nisu mnogo ljudi pronašli. Međutim, jedan broj ljudi je mislio da je dovoljno da nađu u nekom ozbiljnom poslu pa da ih Nemci neće dirati. Zato su tog jutra, bez neke velike potrebe, otišli u seoski mlin da samelju žito.

Kada su Nemci stigli do centra sela, terajući pred sobom mali broj ljudi, koje su uz put uspeli da uhvate, u mlinu su pronašli veću grupu ljudi, izbacili ih iz mlina i priključili onima koje su sprovodili. Sve su doveli u centar sela, gde su već bili pripremljeni mitraljezi, naterali ih u jedan tesan seoski put, koji je bio s obe strane omeđen gustim glogovim trnjem.

Iznenada su Nemci osuli vatru iz mitraljeza i šmajsera u izbezumljene seljake, koji su padali jedan preko drugog, kao pokošeno snoplje. Od 40 ljudi, samo su dvojica uspela, s teškim ranama, da pobegnu sa stratišta. To s Radosav Jelić i Velimir-Ciga Đurđević. Njih 38 pokosili su nemački mitraljezi.

Gust, crni dim, prekrio je celo selo, dižući se iz kuća koje su dogorevale i rušile se. Svojim ljutim ukusom unosio je tugu u srca svih ljudi, koji su celu noć gledali u plamene jezike koji im odnose sve ono što su celog života stvarali ili nasledili od svojih predaka. Kuknjava žena i dece, koji žalili za svojim poginulima i svojim zapaljenim kućama, a koja je dolazila; svih delova sela, slila se u jedan zavet i jednu opštu zakletvu, da se neprij telj mora goniti i tući svim sredstvima, sve do konačnog oslobođenja naše zemlje.

Nemci su 17. oktobra 1941. godine u Baćevcu i Meljaku zapalili više od 125 kuća i drugih zgrada.

Do kraja oktobra nastavili su da pale sela i da ubijaju nedužne seljake. Samo u toku 29. i 30. oktobra, ubili su još 37 ljudi i to: u Barajevu 6, Lisoviću 9, Boždarevcu 4, Beljini 4 i Velikom Borku 14 ljudi.

Započeta 12. oktobra, nemačka kaznena ekspedicija u beogradskoj posavini bila je završena 30. oktobra. Za to vreme Nemci su u ovom kraju ubili oko 400 ljudi, uglavnom nedužnih civila i zapalili preko hiljadu kuća i mnogo drugih zgrada. Pored ubijanja i paljenja, nemilosrdno su pljačkali sve vredne stvari po selima kroz koja su prolazili.

Partizani su tih dana bili u stalnom pokretu, svakodnevno su napadali nemačke snage i na taj način, sa manje ili više uspeha, ometali i sprečavali paljenje sela i ubijanje ljudi.

Posle ovih borbi, Drugi beogradski bataljon se povukao na teren Kosmaja, a potom je otišao za Sandžak, da bi 22. decembra 1941. godine, u malom bosanskom gradiću Rudo, prilikom formiranja Prve proleterske brigade, ušao u njen sastav pod nazivom Šesti beogradski bataljon.

Nemačka ofanziva je u prvom redu imala za cilj da otera ili uništi jedinice Posavskog partizanskog odreda od Beograda i južno od reke Save, Lipovičke šume, Vranića, Barajeva, Obrenovca i Uba, pa sve do Valjeva i Šapca. To im je delimično i uspelo krajem oktobra 1941. godine, jer se većina partizanskih jedinica povukla dublje u Šumadiju, a kasnije prešla u Bosnu.

Međutim, na ovom terenu ostao je Kosmajski partizanski odred, partizanski saradnici i simpatizeri, ostao je slobodarski srpski narod. Zato je okupator, zajedno sa domaćim izdajnicima, preduzeo oštre represalije protiv stanovništva.

Pravljeni su spiskovi ljudi koji su bili u partizanima i svih onih koji su na bilo koji način pomagali partizane. Ljudi su bez ikakvog razloga tučeni, hapšeni i sprovođeni u logore, sve sa ciljem zastrašivanja i odvraćanja seljaka od ustanka i revolucije.

Putem brojnih naredbi, obaveštenja, saopštenja, upozorenja, štampe, radija, letaka itd., okupator i njegove sluge su pretile građanima uništenjem, ako budu i dalje pomagali partizane. To se vidi iz jednog kvislinškog letka sledeće sadržine:

"Srbi,
Zima je i snežne vejavice su pred vratima, komunistički razbojnici, koji se još skrivaju po šumama, pokušaće da se spuste u selo, da bi tamo, u mirnim seljačkim kućama, našli skloništa i hrane.
Nemačka oružana sila i vlada generala Nedića rešena je da konačno i zauvek istrebi komunističku kugu u srpskom narodu. Zato neće dozvoliti da seljaci ove razbojnike skupljaju ili na bilo koji način pomažu, kako bi komunisti u proleće nastavili svoja zločinačka dela.
Stoga razloga stavlja se sledeće do znanja:
Ko pruža ustanicima skloništa,
Ko zataji mesto njihovog boravka,
Ko im daje životne namirnice,
Ko ih obaveštava,
Ko po njihovom nalogu vrši akte sabotaže,
Ko ih na bilo kakav način pomaže,
Biće i sam smatran pobunjenikom i kao takav streljan !"

U proleće 1942. godine, po nalogu Nedićeve vlade, sresko načelstvo je zabranilo sve javne skupove, igranke, svadbe i vašare, s obrazloženjem, da se u tim prilikama, sakupljaju samo komunisti i neradnici, koje treba terati u logore i na rad u rudnike, a ne da se međusobno, na skupovima, povezuju i u selu šire komunističku propagandu.

Uprkos ovoj zabrani, napredna omladina Vranića, organizovala je igranke u mestu zvanom Jazine, daleko od očiju okupatorske vlasti. Na tim igrankama su svirali braća harmonikaši Ilija i Milija Spasojević iz Meljaka, koji su bili partizanski simpatizeri.

Na početku ustanka ljudi su bili jedinstveni, svi su bili spremni da stupe u partizane i sa puškom u ruci čuvaju svoju kuću i svoje selo. Međutim, kada su se promenile okolnosti i kada je pod pritiskom udruženih n prijateljskih snaga trebalo napustiti svoj rodni kraj i povlačiti se na neke druge nepoznate terene, a kuće i porodice ostaviti na milost i nemilost neprijateljima, nije se bilo lako odlučiti. Tim pre, što su još uvek bili sveži utisci i prizori paljenja sela i svirepog ubijanja civilnog stanovništva od strane okupatora i domaćih izdajnika.

Zato je posle prve neprijateljske ofanzive, kod do tada jedinstvenih ljudi, došlo do prve diferencijacije, na one partizane, koji su ostali u odredu i povukli se za Sandžak, odnosno Bosnu. Drugu grupu čine oni, koji su po zadatku Partije, ili zato što su izgubili vezu sa partizanima, ostali kod svojih kuća, ali su i dalje bili aktivni saradnici ili simpatizeri partizana. Treću grupu čine oni koji su se vratili svojim kućama, ali su se trudih da budu strogo neutralni i da ni pod kojim okolnostima ne stupe u kvislinške organizacije, koje su radile za okupatore.

I na kraju, bilo je nekoliko pojedinaca, koji su iz partizana otišli u četnike. Bili su to uglavnom seoski lopovi, kockari i siledžije, koji su među prvima stupili u partizane, misleći da je to naoružana seoska rulja, koja može uz pretnju oružja, da pljačka, siluje i zlostavlja ostale seljake.

Međutim, vrlo brzo su se uverili da su partizani izuzetno organizovana narodna vojska, u kojoj je vladala gvozdena disciplina. Za ubran grozd, jabuku ili krušku, vrlo oštro se kažnjavalo, a za krađu, pljačku, silovanje bilo kakvo zlostavljanje građana, izricana je smrtna kazna.

Kada su ocenili da to nije vojska koja njima odgovara, napustili su partizane i otišli prvo u četnike Koste Pećanca, a zatim u četnike Draže Mihailovića.

Koristeći smanjenu aktivnost partizana u prvoj polovini 1942. godine, četnici su intenzivno radili na svom organizovanju. Uz svesrdnu podršku Nemaca i uz pomoć Nedića i Ljotića, vršili su snažan pritisak na ljude, pretnjama i represalijama terali seljake da stupe u četnike. Govorili su seljacima: ko ne stupi u četnike, biće uhapšen i sproveden u koncentracioni logor, ili će ih Nemci pokupiti i oterati na Istočni front. I Nemci su, sa svoje strane, dali veliki doprinos organizovanju četnika Čak su rasformirali četnike Koste Pećanca, a ljude i naoružanje ustupili četnicma Draže Mihailovića, jer su verovali da će četnici moći da se suprotstave pa tizanima i njima olakšaju posao.

Uprkos svim nastojanjima i pretnjama udruženih neprijatelja, iz slobodarskog Vranića, za sve četiri ratne godine, u četnike Draže Mihailovića, dobrovoljno je stupilo samo petnaest do dvadeset ljudi.

Pored aktivnih četnika, postojali su još četnički ideolozi, saradnici, simpatizeri i doušnici, koji nisu bili u četničkim vojnim formacijama, ali su za narod bili mnogo opasniji od aktivnih četnika. Oni su odlučivali ko treba da se batina, ubije, zakolje ili sprovede u koncentracioni logor, a četnici su to sa zadovoljstvom i bez pogovora izvršavali.

Pojedini ugledni, imućni domaćini verovatno su želeli da se posle rata vrati kralj i dinastija i da se sačuva stari društveni poredak, ne zato što je taj poredak bio dobar, već zato što nisu znali šta ih čeka, ako na vlast dođu komunisti. Jer, svašta se pričalo: da će komunisti, ukoliko dođu na vlast, ukinuti privatnu svojinu, porušiti crkve, ukinuti religiju i slave, da ne poštuju porodicu i rodbinu, da će se svi hraniti na jednom kazanu itd. Međutim, ni ti domaćini ni pod kojim uslovima nisu dozvolili svojim sinovima da stupe u četničke redove i da se u njima bore za te svoje ciljeve, odnosno, za kralja i otadžbinu, kako su to četnici isticali.

Zašto ljudi nisu hteli u četnike, postoji najmanje dva objašnjenja. Prvo, što su u četnike stupili ljudi bez ugleda i morala i što su se ponašali kao razularena rulja. Umesto borbe protiv okupatora, oni su se svojim siledžijskim ponašanjem najviše borili protiv svog naroda i najviše zla naneli baš tom svom narodu. Danima su jeli i pili, a narod je morao to da im obezbeđuje bez pogovora, jer ko im se bilo u čemu suprotstavio, dobijao je od dvadesetpet do sto batina, a mnogi su zbog raznih sitnica i zaklani.

Zahtevali su da im se od hrane donosi samo pečenje i gibanica, pa ih je narod zbog toga nazvao "gibaničarima".

Siledžijstvo, pljačka, silovanje, tuča i zlostavljanje građana bila je normalna pojava. Vladao je opšti strah, čak su i simpatizeri četnika živeli u stalnom strahu, jer nikad nisu bili sigurni, ako se zamere nekom značajnijem četniku, da ih ovaj neće zaklati ili zaželeti da im siluje kćerku ili ženu.

Drugo, što se narod, iz dana u dan, sve više uveravao da četnici sarađuju sa okupatorom. Mnogi seljaci su videli da predsednik opštine organizuje sastanke nemačkih i četničkih komandanata. Posle sastanka, postavljalo se jelo i piće i to naočigled građana. U mnogim borbama protiv partizana četnici su nastupali zajedno sa Nemcima, što su svi ljudi osuđivali kao nacionalnu izdaju. Tim pre što su kod ljudi još bila živa sećanja na Prvi svetski rat i zločine koje su počinili ti isti agresori nad srpskim narodom. Zbog goga što su četnici aktivno sarađivali sa okupatorom narod ih je mnogo više mrzeo nego Nemce. Za Nemce se oduvek znalo da su nam krvni neprijatelji, a četnici su bili naši, srpski izrodi.

Tokom 1942. godine, izvršena je u Vraniću do kraja podela na malobrojne pristalice četništva i na ogromnu većinu naroda koji je bio na strani partizana.

Ocenjujući opredeljenje i doprinos pojedinih sela u narodnooslobodilačkom ratu, legendarna partizanka, narodni heroj, Božidarka Damnjanović - Kika, u svojoj knjizi Ja. i moji ratni drugovi, pored ostalog kaže: 'Postojala su sela koja su od početka ustanka pa do kraja rata bila partizanska. Zvali su ih 'mala Moskva' ili 'Partizanska republika'. Takvo je bilo selo Vranić. Druga su to postajala kasnije, u toku rata. Svoju odanost borbi za slobodu skupo su plaćala surovom odmazdom od strane neprijatelja, ali se nikada nisu pokolebala ili pokorila, čak ni onda kada su četničke bande u besu svoje nemoći stavljale pod nož sve - od deteta u kolevci do staraca u postelji."

Pored ogromne većine ljudi koji su se opredelili za borbu protiv okupatora i narodnu revoluciju i aktivno pomagali ustanak, u Vraniću su pos tojale čitave porodice, koje su bile opredeljene za partizane i čiji su svi člg novi bili aktivno uključeni u partizanski pokret.

Te porodice su, u teškim uslovima ilegalnog rada na neoslobođenoj teritoriji, igrale vrlo značajnu ulogu. U tim kućama su držani partijski, skojevski i drugi sastanci na kojima su rešavana važna pitanja, prorađivan materijal, zauzimani stavovi, upoznavanja sa političkom situacijom na terenu itd. Na punktove su donošeni i razmenjivani razni materijali i poruke između političkih radnika i kurira.

Terenski politički radnici su dolazili samo na one punktove koji su bili najprovereniji i najsigurniji za izvršenje takvih specijalnih zadataka, što podrazumeva da svi članovi te porodice rade za narodnooslobodilački pokret.

Takvih je porodica bilo dosta, ali treba pomenuti bar one karakteristične:

Posebno treba istaći pop Boru Gavrilovića i njegovu ženu Zorku koji su se još 1941. godine opredelili za aktivnu saradnju sa partizanima. A u leto 1943. godine odlaze u Kosmajski partizanski odred. Pop je ovim činom najočiglednije osudio četničku izdaju i svojim primerom pokazao drugim ljudima gde im je mesto, ako žele da sačuvaju čast i dostojanstvo pravih Srba.

Porodica Stevana Pantića je karakteristična, po brojnosti, ugledu i po najvećem broju žrtava, ne samo u Vraniću nego u celoj Srbiji.

Deda Joksim, Stevanov otac, rođen je 1856. godine, osnovnu školu završio je u selu Vraniću sa odličnim uspehom, a zbog svoje prirodne obdarenosti i inteligencije bio je jedan od najpismenijih ljudi tog vremena u ovom kraju.

Joksima su, kao pismenog i pravičnog čoveka, ljudi iz Vranića, ali i iz celog sreza, uzimali za predsednika Izbranog suda kada su delili imovinu, jer su svi u njega imali neograničeno poverenje.

Sva četiri sina Joksim je poslao u Prvi svetski rat, a trojica se nisu vratili. Junački su pali na bojnom polju, braneći čast i ponos svoje domovine. Samo se najstariji sin Stevan vratio kući, posle svega što je doživeo i preživeo na Ceru, Kolubari, povlačenju preko Albanije i proboju Solunskog fronta. Nosilac je Albanske spomenice, a za vojničke zasluge i ispoljenu hrabrost dobio je mnoga priznanja i odlikovanja.

Na prvim izborima posle Prvog svetskog rata 1920. godine, Stevan sa još 80 najuglednijih domaćina iz sela glasao za komunističkog kandidata.

Takav rezultat je neprijatno iznenadio sve druge partije i stranke, jer je postignut bez ijedne reči agitacije u predizbornoj kampanji, u prilog komunističkog kandidata.

Ovih osamdesetak uglednih domaćina u selu bili su okosnica i pokretači svih naprednih stremljenja i ideja u narednih pola veka Oni su svojim delom i svojim životima istorijski obeležili najteži ali i najslav ji period u životu ovog sela.

Steva je zajedno sa drugim naprednim domaćinima osnovao zemljoradničku i zdravstvenu zadrugu. A pošto je uživao veliki ugled i poverenje zadrugara, biran je više puta za predsednika i jedne i druge zadruge.

Steva je imao tri sina, koji su se između dva svetska rata oženili i zasnovali svoje porodice. Milijan je imao petoro dece, Jovan dva sina i Dragomir jednog. Ukupno njih sedamnaest živeli su harmonično u porodično, u zadruzi čiji je domaćin bio Stevan, pošto je Joksim već bio ostareo i bolestan. Milijan i Jovan završili su osnovnu školu, a Dragomir gimnaziju sa najboljom ocenom u svojoj klasi. Vrlo rano je pristupio naprednom omladinskom pokretu i prihvatio marksističke ideje o razvoju partije i društva. Dragomir je u domaćinstvo uneo niz savremenih novina, od savremene obrade zemlje, do načina odevanja, ishrane i higijene. Cela porodica se trudila da prihvati sve što je novo i napredno, a i da zadrži ono što dotadašnjem radu i ponašanju bilo dobro i kroz praksu provereno. Oset^ dždž novi ritam, srećno su spojeni novo znanje sa starom praksom i tradicijom koja je oduvek negovana u ovoj porodici.

Pored toga što su njihove njive, voćnjaci i vinogradi, bili na vreme obrađeni i što su se bavili stočarstvom i povrtarstvom, oni su obavljali i sve druge zanate. Praktično, oni su pravili sve što njima treba od drveta, gvožđa, lima, kože i štofa.

Porodica Pantić živela je kao jedno dobro organizovano pčelinje društvo, svaki je član znao i obavljao svoj deo posla, postojao je i negovao se kult rada i poštenja. Zato su uživali ogroman ugled u selu.

Uoči rata, vršene su pripreme da se zadruga podeli. Pored stare, napravljena je nova kuća i vršene su intenzivne pripreme da se napravi još jedna kuća, čime bi se stvorili uslovi za podelu. Međutim, izbio je rat. Jovan je pao u zarobljeništvo, pa je Steva jednog dana sakupio porodicu i rekao, da ne bi trebalo da se dele dok traje rat, već da ostanu svi zajedno dok se Jovan ne vrati iz zarobljeništva. Ovaj Stevin predlog porodica je sa razumevanjem prihvatila.

Ova brojna i ugledna porodica dala je ogroman doprinos na organizovanju i razvoju ustanka u selu Vraniću, bila je značajan partizanski punkt i svojim primerom značajno uticala na druge da se opredele za NOP.

Iz porodice Dragutina Trišića, sin Ljubivoje - Buca bio je jedan od organizatora ustanka u Vraniću. Poginuo je 21. januara 1942. godine na Pjenovcu - Romanija. Drugi sin Dragoljub, kao partizan, ranjen je 28. oktobra 1941. godine u Velikom Borku, zarobljen od četnika i posle nekoliko dana streljan u Maloj Moštanici. A Dragutin je preživeo sve strahote Banjičkog logora.

Porodica Milice Marinković bila je glavni punkt za vezu sa Kosmajskim partizanskim odredom. Otac Trifun ubijen je u koncentracionom logoru Mauthauzen, majka Ljubinka i Milica bile su u logoru na Banjici.

U porodici Milijana Matića sin Života je borac od 1941. godine, Milijan hapšen od specijalne policije, teran u logor na Banjicu, a četnici su mu nekoliko puta ubacivali razorne bombe u kuću.

Porodica Dušana Đorića: brat Milisav - Zoka, član KPJ od 1928. godine, borac od 1941. godine, poginuo od strane četnika 24. oktobra 1941. godine u selu Leskovcu.

Porodica Petra Matića je cela bila partizanska. Sin Milan zarobljen je 1943. godine kao borac Kosmajskog odreda od strane četnika Draže Mihailovića, pa ustupljen Nemcima; jedno vreme je proveo u logoru na Banjici, a zatim je obešen u selu Čumiću kod Kragujevca.

Porodica Marka Radosavljevića, preko sina Živana, dala je značajan doprinos organizovanju i širenju ustanka na ovom području.

Porodica Ilije Jelića: sin Milinko, organizator ustanka, borac od 1941, član KPJ od 1941, poginuo 14. februara 1942. godine u Foči. Drugi sin, Jelić Milovan, borac Kosmajskog odreda, poginuo 31. oktobra 1943. godine u Baćevcu, u borbi protiv četnika. Ilija, kao borac Kosmajskog odreda, zarobljen od četnika 1944. godine i zaklan u selu. Ilijina supruga i kćeri prošle su kroz koncentracioni logor na Banjici.

Porodica Joksić Tihomira bila je aktivno uključena u NOP, a sin Boško zaklan je 20. decembra 1943. godine od četnika Draže Mihailovića.

Cela porodica Čedomira Đoinčevića bila je uključena u NOB, a on je kao borac Kosmajskog odreda poginuo 21. novembra 1943. godine, u selu Selevcu, u borbi sa četnicima Draže Mihailovića.

Radovanović Spasoje, borac od 1941. godine, a cela porodica aktivno sarađivala sa partizanima.

Porodica Mihailović Ivana aktivno je učestvovala u NOB-u. Sin Bogoljub, borac Kosmajskog odreda, zarobljen od četnika u septembru 1943. godine, sproveden u logor na Banjicu i obešen u selu Čumiću kod Kragujevca. Mlađi sin Bogosav poginuo na Sremskom frontu. Ivan tučen, proganjan i hapšen.

Stepanović Tihomir - Tika, borac od 1941. godine, preživeo je rat, a cela njegova porodica, zbog saradnje sa partizanima, poklana 20. decembra 1943. odine.

Svi članovi porodice Todorović Mirka pomagali su partizane. Mirko je zaklan od četnika 20. decembra 1943. godine, a sin Slobodan, borac Kosmajskog odreda, poginuo je prilikom oslobođenja Vinkovaca 1945. godine.

Porodica Marka Mitrovića nesebično je pomagala partizane. Markov brat Đura poginuo je u novembru 1942. godine, kao borac Prve proleterske brigade, u Ključu - Bosna A Marko, sa svim članovima porodice, zaklan je 20. decembra 1943. godine.

Značajan doprinos razvoju i širenju NOB-a dale su i sledeće porodice: Joksić Živane, Ilić Milivoja, Popović Velisava, Savić Mirka, Todorović (Marka) Miodraga, Todorović (Spasoja) Miodraga, Jelić D. Milutina, Đoinčević Zorke, Popović Boška, Aleksić Dragiše i Popović Radivoja.

Mnogi su u toj borbi dali sve što su imali, dali su svoje živote i živote svojih porodica.


Vida Pantić


deset ubijenih Pantića


bebe zaklane u kolevci


zaklani đaci osnovci


silovane i zaklane devojke

Sadržaj Prethodno poglavlje Sledeće poglavlje