Miodrag Zečević

profesor Univerziteta

Jovan R Popović

direktor Arhiva Jugoslavije

Dokumenti iz istorije Jugoslavije

III tom

SAOPŠTENJE BR. 45

Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača

Dokumentarni materijal kojim raspolaže Državna komisija dokazuje teške odgovornosti BENITA MUSSOLINI A, generala MARIA ROATTE, guvernera Dalmacije GIUSEPPE BASTIANINIA i ostalih njihovih saučesnika zbog zločina interniranja partizanskih porodica pod nečovečnim uslovima u logoru na ostrvu Molatu (kod Zadra), zbog uzimanja i streljanja talaca i drugih zločina. Dokumenti zaplenjeni u italijanskim arhivama, koje ovde citiramo, pružaju tačnu sliku teških stradanja i poniženja, kojima su bile izložene nedužne naše porodice. Ti dokumenti ne sadrže ni izdaleka broj lica koja su kroz taj logor (tu "grobnicu živih") prošla, niti se odnose na desetine hiljada drugih koje su kao roblje bili oterani u preko 80 raznih logora u Italiji. Prema tome, činjenice i dokazi koji se ovde iznose ilustruju samo jedan tip zločina velikih razmera izvršenog nad narodom "anektirane" Dalmacije, dok će se prava slika dobiti u konačnim rezultatima istrage, koja je u toku.

U februaru mesecu 1942. godine na čelu II Armije (Supersloda) general ROATTA zamenio je generala Ambrozia. Jedinice te Armije (4 armiska korpusa - 16 divizija) zaposele su istočni jadranski obalski pojas od Slovenije do granice Crne Gore. U tom području obuhvaćene su jugoslovenske teritorije koje je MUSSOLINI "anektirao" i delimično teritorija NDH (Lika, Hercegovina). Čim je preuzeo komandu, general ROATTA je pod br. 2468/AC, poverljivo, od 5. marta 1942. zatražio saglasnost od šefova fašističke civilne uprave na "anektiranoj" teritoriji da se preduzmu "naročito oštra sredstva, protiv porodica onih, koji su se odmetnuli". To je bio recept koji je iz Rima doneo novi komandant okupatorske vojske, koja se svojim brojem skoro merila sa brojem stanovništva posednute teritorije.

ROATTA je morao tražiti saglasnost šefova civilne uprave na "anektiranim" teritorijama dok je u ostalim posednutim teritorijama imao odrešene ruke.

Pri utvrđivanju odgovornosti za ratne zločine uopšte počinjene u "anektiranoj" Dalmaciji konstatuje se da se ne daju odvojiti odgovornosti vojnih komandanata od odgovornosti funkcionera civilne vlasti, jer su obe vlasti nerazdvojno nastupale protiv našega naroda. Spona koja ih je vezivala bila je fašistička stranka, koja je stajala iznad jedne i druge i među njima stvarala tim prisnije odnose, što su i u vojsci i u civilnoj upravi sedeli na najvišim mestima istaknuti članovi fašističke stranke. Ta veza i formalno je bila provedena. Kod viših vojnih štabova postojala su "odeljenja za civilne poslove" (Uffici per affari civili), a guverner je imao svoj "vojni kabinet" (Gabinetto militare) sa pukovnikom EUGENIO MORA na čelu, organizatorom tzv. "antikomunističkih bandi" i jednim od glavnih saučesnika u svima zločinačkim inicijativama guvernera BASTIANINIA.

Pomenuti akt generala ROATTE u prevodu glasi:

"KOMANDA 2. ARMIJE P. M. 10, dne 5. marta 1942 - A. XX

Ured civilnih poslova P. C.

N. prot. 2468/AC. Poverljivo. Geb

PREDMET: Mere protiv porodica odmetnika.

EKSC. GUVERNERU DALMACIJE - ZADAR

EKSC. VISOKOM KOMESARU - LJUBLJANA

EKSC. PREFEKTU KVARNERA - RIJEKA

Neodložna potreba da se normalizuje život u provincijama anektiranim Kraljevini Italiji nameće primenu naročito oštrih sredstava.

Po mome mišljenju - tamo gde nisu uspeli pokušaji pacifikacije - trebalo bi udariti na zlo u korenu i po samoj sadnici, sa merama koje će se odraziti na moral onih koji su se odmetnuli i na materijalni život njihove rodbine, koja je ostala u svome prebivalištu.

Celishodno bi bilo pristupiti interniranju u Italiji viđenijih porodica koje imaju nekog člana među odmetnicima ili za oružje sposobnog muškarca otsutnog bez valjanog opravdanja, a tako isto pristupiti interniranju i drugih porodica - pa i onih iz skromnijih slojeva - koje su u bližem srodstvu sa rukovodiocima i eksponentima pobunjenika.

Za ostale porodice koje su u srodstvu sa licima odbeglim u šumu trebalo bi pristupiti redukciji u izdavanju namirnica, - postaviti načelo da se takvima ne mogu uopšte izdavati uverenja ili propusnice ili drugi dokumenti potrebni za putovanje. (Ovo zbog toga što smatram za praktično neostvarljivo da bi se mogle internirati baš sve porodice o kojima je reč).

Čini mi se da bi se sa takvim izuzetnim prinudnim merama moglo sa uspehom uticati na moral nekih pobunjenika i isto tako spreciti povećanje onih koji beže u šumu i njihovih simpatizera.

U nameri da u saglasnosti sa vama ostvarim mere o kojima je reč, želim da se upoznam sa vašim mišljenjem.

General komandant Mario Roatta."

Ovaj dokumenat, jedan između prvih njegovih akata u svojstvu komandanta II. Armije, dokazuje da je MUSSOLINI kao Prvi Maršal Carstva i komandant operativnih trupa na svim frontovima - kako je glasila njegova zvanična titula - ocenio da se dopuštenim načinima ratovanja ništa ne da postići protiv naših naroda i njihove Narodno-oslobodilačke vojske, da treba pristupiti sistemu ratnih zločina i za taj zadatak izabrao je baš MARIA ROATTU.

Inicijativa MUSSOLINIJEVA u ovom zločinu konkretno je dokazana njegovim "bandom" br. 143 sa kojim on, Duce, izdaje odredbe o kaznenim merama protiv interniraca u logorima na "anektiranoj bivšoj jugoslovenskoj teritoriji". Pored dokaza o opštoj odgovornosti MUSSOLINIJEVOJ u zločinu interniranja nedužnih porodica, "bando" sadrži i poseban zločin kao stoje određivanje nesrazmemo teške kazne od 3-10 godina robije za one koji pobegnu ili iz logora pokušaju pobeći, a za one koji budu pomagali u begstvu, do 6 godina robije.

Neposredno učešće MUSSOLINIJEVO u ovom zločinu dokazano je takođe šifrovanom depešom od 18. VII 1942, koju mu je uputio BASTIANINI, a u ko joj se kaže između ostalog: ja sam učinio sve što je do mene bilo da se zadatak olakša, pohapsivši sve porodice odmetnika", što znači daje Mussolini lično pratio svu zločinačku aktivnost svoga aparata, koju je sam inspirisao.

Pogrešno bi bilo, međutim, misliti da tek tada počinje masovno interniranje stanovništva Dalmacije. To su italijansko fašistički okupatori počeli praktikovati odmah po ulasku u našu zemlju. Iz izveštaja splitskog prefekta Dr PAOLA ZERBINO, br. 7258 Gab. R S. od 15. maja 1942, upućenog tzv. vladi Dalmacije, Državna komisija konstatuje da je iz same "splitske provincije" (deo sreza splitskoga, srez hvarski i korčulanski) od 1. XI 1941. do 15. V 1942. internirano u Italiju 1.796 lica, a 1.273 lica proterana su preko granice. Tu je takođe akt komandanta karabiniera za Dalmaciju u Zadru, pukovnika GIUSEPPE BUTTI, br. 86/23 prot. od 22. XI 1941. upućen guverneru Dalmacije, iz kojega se vidi daje karabinierski poručnik ARTURO VITALE, pored ostalih, uhapsio i stavio na raspoloženje kvesturi u Splitu 8 očeva i braće partizana iz Solina.

Šefovi civilne uprave su se lako složili sa ROATTOM. Guverner BASTIANINI izdao je nakon toga naredbu br. 150 koja je bila predmet jednog ranijeg saopštenja Državne komisije, koja je u posedu takođe i njegove odluke br. 0625 G. b. N. S. od 13. VI1942., gde naređuje osnivanje logora na ostrvu Viru (posle zamenjeno ostrvom Molat) sa ovim uvodnim recima: "U cilju smeštaja porodica onih lica koja su prešla odmetnicima, a koje treba ukloniti iz mesta stalnog prebivanja, da bi se zadržale kao taoci, predviđa se podizanje 8 baraka na ostrvu Viru, koje će moći primiti hiljadu osoba."

Za upravnika logora postavljen je fašistički jurišnik (kamicia nera scelta) LEONARDO FANTOLI, koga je 27. I 1913. zamenio na položaju njegov dotadanji pomoćnik, zloglasni batinaš iz Zadra CARLO SZOMMER; drugi pomoćnik bio je \/icecaposquadra, fašista ANTONIO AMORUSO; komandant logorske straže od osnivanja logora do marta 1943. bio je rezervni kapetan ERNESTO MALORCHI.

Pozivajući se na pomenutu guvernerovu naredbu, uputio je zastupnik zadarskog prefekta C. BRUNO akt svima policiskim i karabinierskim nadleštvima u pokrajini dana 28. juna 1942. Gab. br. prot. 1847, gde im naređuje da započnu sa hapšenjem partizanskih porodica. "S obzirom na zamašnost i na *koće te operacije, potrebno je da se ona razvija postupno i uz mere predostrožnosti - piše prefekt - kako ni jedan član partizanskih porodica ne bi umakao...". Naročito parobrod "Amiraglio Viotti" plovio je od mesta do mesta, primajući gomile staraca, žena i dece da bi ih prebacio na Molat.

Prema originalnim italijanskim dokumentima, spomenućemo, primera radi, samo nekoliko većih transporata interniraca iz Šibenika i okoline: 29. VII odvedeno je na Molat 247 Šibeničana (76 muškaraca, 103 žene, 25 dece do 10 godina, 24 dečaka do 15 godina i 19 dečaka i devojcica do 18 godina), 14. VII odvedene su iz Zatona 52 osobe (10 ljudi, 13 žena, 29 dečaka i devojčica); 16. VII odvedene su iz Tjesnoga, Betine i Murtera 54 osobe (12 ljudi, 21 žena, 11 dece do 10 godina i 10 devojcica i dečaka do 18 godina); 18. VII odvedeno je sa Prvića 240 osoba i to 43 čoveka, 92 žene, 57 dece do 10 godina i 48 devojčica i dečaka do 18 godina; 23. VII odvedeno je iz Zlarina i Krapnja 98 osoba (12 ljudi, 44 žene, 15 dece do 10 godina i 27 dečaka i devojcica do 18 godina); 29. VII odvedeno je iz Vodica 197 osoba, iz Tribunja 13, iz Šibenika 26; 15. IX odvedeno je iz Šibenika 96 osoba, a 13. VII još 65 ljudi, žena i dece, većinom Šibeničana itd.

Logor na Molatu brzo se prepunio. Ali novi zadarski prefekt, general GASPERO BARBERA, nije bio zadovoljan, jer je partizana bivalo uvek sve više, pa mu se činilo da primena mera protiv porodica nije dovoljno oštra. Zbog toga je izdao uputstvo Gab. br. prot. 3907 od 17. oktobra 1942. svima opstinskim komesarima i policiskim i karabinierskim nadleštvima da se mere protiv partizanskih porodica pooštre ne samo u pravcu interniranja nego i u pravcu oduzimanja namirnica.

Nečovečni postupci protiv nedužnog stanovništva još jače se ogledaju u njegovom aktu Gab. br. prot. 4263 od 2. XI 1942. upućenom komesaru opštine Iž Veliki, gde kaže da se svi članovi porodice onih lica koja se bez ovlašćenja udalje iz mesta stalnog prebivanja (pa i bez namere da se pridruže partizanima) imaju uhapsiti i uputiti u logor na Molatu, bez obzira ima li kakve njihove lične krivice, i završava doslovno: "Ponavljam, po poslednji put, da ću svaku popustljivost, svaku samilost smatrati negativnim elementom u oceni civilnih komesara".

Želja za zločinom kod ovog fašističkog generala, izgleda, nije imala granica.

Ishrana interniraca u logoru bila je nedovoljna i veoma slaba. Nedostajali su im zimi odeća i pokrivači. Održavali su se retkim paketima koji su od kuće do njih dopirali. Tako uprava "Jadranske plovidbe" saopštila je jednom prilikom zadarskoj prefekturi da se u njenim magacinima nakupilo 470 paketa za internirce na Molatu i pita kako da ih preda, tim pre, što preti opasnost da će se stvari u paketima, usled dugog ležanja, pokvariti. Jedan činovnik prefekture napisao je povoljan referat, između ostalog: "Što više stvari i namirnica internirci dobijaju od kuće, manje ćemo im morati dati mi..." No uprkos svemu, general Barbera aktom Gab. br. prot. 5501 od 29. XII 1942. odgovara "Jadranskoj plovidbi": "Dao sam naređenje upravniku logora da ne podigne pakete i to u smislu mojih ranijih uputstava".

Hapšenje partizanskih porodica postalo je redovnom funkcijom italijansko-fašističkog okupatorskog aparata. Iz dana u dan hvatane su nevine žene, nemoćni starci i sitna deca i odvođeni nasilno od svojih domova da u Molatu budu predani na milost i nemilost fašističkim mučiteljima FANTOLIJU, AMORUSU, SZOMMERU, MALORCHIU i njihovim žbirima. Tako primera radi, 6. XI 1942. odvedeni su iz Mandaline, Rasine, Zatona i Tribunja 143 osobe; 10. XI iz Betine i Murtera 234 osobe; 13. XI opet iz Betine i Murtera 295 "staraca, žena i dece" -veli sam italijanski izveštaj. Čitava su sela opustela i nije imao ko da obere plodove sa obrađenih polja. Komandant divizije "Zara" general CARLO VIALE aktom br. 01/2005 od 19. XI1942. izveštava guvernera, a izveštava ga i konzole IVAN VIALE iz 107 legije "crnih košulja", da usled interniranja partizanskih porodica nema ko da obere već prispelo grožđe i masline na velikim kompleksima zemljišta u području Putičani - Sv. Ilija i u području Murtera, pa predlažu da se odredi što treba za berbu, a oni će dati vojno osiguranje. Na kraju pišu: "Ubrano grožđe bi se moglo prodati na mesnoj pijaci (tj. u Zadru)".

Aktom br. Gab. 1350/4 od 19. maja 1943. izdao je general BARBERA obznanu da se svi muškarci od 21-50 godina sa područja zadarske prefekture koji su internirani na Molatu kao rođaci "odmetnika" oglašuju za taoce. U praksi, međutim, bili su streljani kao taoci i mnogi mladići, zatim žene i muškarci koji nisu ni u kakvom rodu sa partizanima.

Isti general BARBERA naredio je aktima Gab. br. 752 od 18. i 20. maja 1943. da se na Molatu interniraju kao taoci za opštinu Kistanje: Drago Končarević pok. Jovana i Mićo Nadoveza Lukin.

Državna komisija je u posedu i drugih isprava koje terete zadarskog prefekta po zločinu interniranja partizanskih porodica i uzimanja talaca, kao što su: akt br. 752 od 7. VII1943, kojim naređuje da se na Molatu interniraju kao taoci Marko Šerkinić, Božo Rašković, Stevan i Lazo Tomasovići i akt br. 752 od 1. VII 1943, kojim naređuje da se kao taoci za opštinu Skradin interniraju Nikola, Milan i Krste Kalik; akt br. 752 od 7. VII 1943., kojim naređuje da se na Molatu odmah internira rodbina Janka Gnjidića iz Bacana itd.

Iz akta br. 99/51 Komande karabiniera za Dalmaciju od 24. XI 1942. utvrđuje se da su karabinieri na Šolti uputili u internaciju 36 članova partizanskih porodica po nalogu splitskog prefekta Dr PAOLA ZERBINO.

General CARLO VIALE, komandant divizije "Zara", aktom broj 01/2005 od 19. XI1942., upućenom Vojnom kabinetu tzv. dalmatinske vlade, kaže da treba pristupiti interniranju, a on da je već spremio spisak.

Aktom br. 01/1166 od 26. novembra 1942. saopštava štab pešadiske divizije "Žara" - major ALDO SENATORE - Vojnom kabinetu tzv. dalmatinske vlade da je komanda mesta u Obrovcu, na zahtev opštinskog komesara, uputila u internaciju 6 članova uže porodice Stanka Sekulića i još 10 daljih njegovih rođaka.

Federalni sekretar fašističke stranke u Zadru PAOLO QUARANTOTTO u aktu br. 8/Ris. od 4. XI 1942. požurio je interniranje partizanskih porodica iz Kremine i Modrave.

Pošto nije mogao primiti onaj veliki broj partizanskih porodica koje su Mussolinijevi istrebljivači internirali, logor na Molatu postao je samo prelazni logor, iz kojega su žrtve upućivane dalje na Apeninsko poluostrvo u tamošnje logore: Lipari, Ustica, Bemaldo, Manfredonia, Scipione, Frosinone, Colonia, Pisticci, Tremiti, Bernarda, (Matera), Ariano Irpino, Fabriano (Ancona), Nereto (Teramo), Alberobello, Piacenza, Lanciano, Busseto, Chieti, Pescara, Casoli, Tollo, Arezzo, Fraschetti (kod Rima), pored mnogih drugih logora u Italiji. U samoj Dalmaciji pak bili su otvoreni filijalni logori na otočiću Ošljaku pred Zadrom, i privremeno u Vodicama i Zlarinu kod Šibenika.

Kroz logor na Molatu prošlo je preko 10.000 naših ljudi, žena i dece. Ponekog dana bivalo je u logoru i do 3.500 interniraca. Činjenica što su Italijani u logoru uposlili - radi nasilnog odnarodovanja naše dece - 16 svojih učitelja, ukazuje koliki je bio broj male dece u logoru.

Molatski internirci najveći su patnici našega naroda pod italijanskom okupacijom. Njihovo stradanje neopisivo je. Pomor od gladi bio je veliki. Među internircima vladale su bolesti (naročito griža), a lekarska pomoć potpuno im je nedostajala. Nečistoća ih je davila. Kada je prefektov zamenik BRUNO zamoljen, prilikom inspekcije logora, da se pribavi za malu decu sapuna, on je cinički kazao da se 30 tome traženju vidi kako italijanska kultura prodire u Dalmaciju, ali da "nažalost" sapuna nema. Stisnuti u barakama, internirci su morali spavati većinom na goloj blatnoj zemlji, jer slame nije bilo. Vode, leti, dobivao je svaki najviše litar dnevno. Zimi ni sitna deca nisu mogla dobiti pokrivače. Nesrećne majke povijale su lovorođenčad u pregače i suknje, jer drugo nisu mogle dobiti.

Kadgod se fašističkim krvnicima svidelo, izvodili su iz molatskog logora tajce i streljaii ih, ponekad i po 10-15.

Za teške ratne zločince masovnog interniranja pod nečovečnim uslovima čitavih potpuno nedužnih partizanskih porodica, ne izuzimajući ni starce, i odojčad, za uzimanje i streljanje talaca, za zlostavljanje nedužnih građana, za prisilno poitalijančenje dece u logoru na ostrvu Molatu (Severna Dalmacija) u toku godine 1942-1943, Državna komisija zasad utvrđuje, pored BENITA MUSSOLINIA, teške )dgovornosti sledećih vojnih i civilnih funkcionera italijansko-fašističkog okupacionog aparata u "anektiranoj" Dalmaciji: guvernera GIUSEPPE BASTIANINI; komandanta II Armije (Supersloda) generala MARIA ROATTA; prefekta zadarske provincije generala GASPERA BARBERA; federalnog sekretara fašia u Zadru PAOLA QUARANTOTTO; prefekta splitske provincije Dr. PAOLA ZERBINO; komandanta dinzije "Zara" generala CARLA VIALE; komandanta karabiniera za Dalmaciju pukovnika GIUSEPPE BUTTI; generalnog sekretara guvernerstva CARLA VILLASANTA; pravnika logora na Molatu "camicia nera scelta" LEONARDA FANTOLI; njegovog omoćnika i docnije naslednika CARLA SZOMMERA; njegovog drugog pomoćnika caposquadra ANTONIA AMORUSO; karabinierskog poručnika ARTURA VITALE; konzola iz 107. legije "crnih košulja" IVANA VIALE; rezervnog kapetana ERNESTO MALORCHI; zamenika zadarskog prefekta CAMILLO BRUNO.

Državna komisija smatra da svi napred imenovani ratni zločinci moraju biti izvedeni pred sud našeg naroda nad kojim su opisana zlodela izvršili.

DRŽAVNA KOMISIJA

za utvrđivanje zločina okupatora

i njihovih pomagača

D. br. 741745

u Beogradu, 6. aprila 1945.

Sekretar Državne komisije, Pretsednik Državne komisije,

dr Ivan Grgić, s. r.

advokat

Dr Dušan Nedeljković, s. r.

profesor Univerziteta